Остало је само месец дана до почетка самита земаља Западног Балкана у Бугарској, на коме се за Србију неће ништа значајно десити осим што ће Вучић заплакати на широким раменима бугарског премијера Бојка Борисова. Наиме, Вучићев покушај игре са Русијом се завршио, врата Кремља су за њега затворена. У Берлин може једино као туриста, у приватну посету несуђеној политичкој мами, а у Вашингтону га могу евентуално ухапсити. Овако ухваћен у сопствену замку, биће суочен са бесом грађана у Србији, чекају га штрајкови и буне, а није немогућ ни пуч унутар режима који се љуља као пијана лађа.

Аналитичко – истраживачки институт из Вашингтона, угледни Фридом хаус, (Фреедом хоусе), објавио је од почетка 2018. године, чак два извештаја о стању грађанских слобода у Србији под влашћу Александра Вучића. Још у јануару месецу, Фридом хаус је у опширном извештају навео како је Србија једина од земаља региона која бележи силазни тренд (званична оцена: минус три), захваљујући даљој консолидацији власти председника Александра Вучића, укључујући нетранспарентне методе финансирања партије, политизацију спровођење закона и покушаје да се подрију критички настројени новинари финансијским истрагама и клеветама у медијима блиским власти.

Ништа мање, Фридом хаус није остао дужан ни европским и америчким политичарима који Вучића подржавају док он спроводи медијски мрак у Србији и терорише, пљачка буџет, подиже „повољне“ кредите, оснива своје локалне и регионалне мафије и прети на све стране. О невероватној толеранција европских лидера према аутократији Александра Вучића, Фридом хаус је направио посебан осврт.

Половином априла месеца, овај угледни аналитичко – истраживачки институт (чији је оснивач Елеонора Рузвелт), опет је извештавао о катасрофалном стању људских права, медијских слобода и свих облика Вучићеве диктатуре, али у делу који се односи на „земље у транзицији“, где јасно пише да Вучић врши притисак чак и на запослене у јавном сектору, њихове породице и пријатеље, као и да злоупотребљава административне ресурсе.

У тренутку кад је објављен овај важан извештај (а, важан је, јер се истраживања Фридом хауса углавном тумаче као незванични став владе САД), Александру Вучићу су одсечени сви битни дипломатски канали на које је могао да рачуна (како они преко Москве, тако и преко Вашингтона), а разлог томе је била његова последња посета немачкој канцеларки Ангели Меркел, чија је политика поражена и у њеној домовини и ван ње.

Два гостовања Вучићеве „премијерке“ Ане Брнабић у Лондону (прво у фебруару ове 2018. године а друго у априлу), званично су имале везе са промоцијом српске економске стратегије, а незванично, са тражењем британске подршке за наставак изградње ауто пута од Ниша до албанске обале на Јадрану код Драча, од чега Вучић очито неће да одустане.

У фебруару ове године, док су Ана Брнабић и Рамуш Харадинај протоколом у Лондону третирани као „два премијера две државе“, па чак и били смештени у сали за конференције једно до другог, у позадини се одвијала математичка операција: колико ће за тај пројекат Србији бити одобрено кредита од стране Европске банке за реконструкцију и може ли се део тог „залога“ рачунати као финансијска „улазница“ Србије у НАТО пакт кад за то дође време. У процени су учествовали чак и два аналитичара за стратешке инвестиције иначе, аутори лондонског магазина „Економист“, који су касније своје калкулације о томе и јавно изнели.

У исто време, министри унутрашњих послова Европске уније, донели су програм од 14 тачака, како би ефикасније сузбили организовани криминал и трговину оружјем у земљама Западног Балкана.

Агенција Дојче Веле је дошла до података о тих 14 тачака, па је тако на истакнутом месту виђено формирање специјалних полицијских тимова ЕУ и њених будућих „стационара“ (један од њих, највероватније онај главни, централни, за везу са Бриселом, биће у Београду). Они ће, како и пише у званичном „протоколу о сарадњи“ бити надлежни да крену у обрачун са криминалним везама политичара и подземља.

Руководства Србије, Албаније, БиХ и Македоније су главна мета. Немачка штампа и информативни портали сматрају да је са овом акцијом Брисел кренуо касно, јер су „на терену“ већ дуже времена екипе америчких, али и руских обавештајних служби, па и пореских полиција, те да би „…мешање ЕУ помогло криминализованим владама Западног Балкана“ и њиховим коруптивним пословима. Преведено на јаснији језик, то би значило да би, на пример, Вучићу савршено одговарало да нека европска акција „покрије“ његове финансијске преваре и пљачке, јер и даље погрешно рачуна на заштиту немачке канцеларке Ангеле Меркел, чији је утицај на даљи развој догађаја у Србији и уопште на Балкану, раван нули.

У међувремену, док полудели Вођа и даље верује да је значајан и утицајан, чак и у светским размерама, ствари су се темељно промениле: ни он нити било ко из његовог најближег окружења, није позван на председничку инаугурацију Владимира Путина у Москви.

Обећања и заклетве које је дао у децембру 2017. године у Кремљу, Вучић је погазио одмах по повратку, спроводећи у дело монструозни план о несебичној помоћи великоалбанском пројекту, али преко леђа Србије, њених грађана и њихове будућности. Упркос томе што неколико чланица Европске уније није и неће признати независно Косово, он све чини да што пре потпише акт о „добросуседским односима“ са овом вештачком парадржавном творевином.

За шест година његовог апсолутизма, из буџета Републике Србије бачено је око 50 милијарди евра на рачуне страних компанија, приватних иницијатива, пропалих пројеката, сервисирања медија, плаћање бирократске и страначке армије те одржавања лажног курса динара.

Како би Вучићев садистички посао био спроведен у дело, опљачкано је више милиона грађана, углавном оних који иначе грцају под тешким теретом административног насиља, зарад сервисирање најскупљих комуналних дажбина у Европи.

Србија је јединствен случај у свету по томе што је највећи терет диктаторових криминалних идеја, пао на плећа скоро два милиона пензионера. Отимачином пензијског фонда грађени су чак и неки објекти који данас бесплатно служе наводним страним инвеститорима, а Вучићева дрска мафија, без имало стида продаје пензионерима некакве ваучере за 60 хиљада динара (на више рата) како би могли да оду седам дана на рехабилитацију.

Петсто хиљада пензионера у Вучићевом „систему“ прима мање од 11 хиљада динара, а, такозвана потрошачка корпа је шест пута скупља од тога! Од тако „доброг живота“ умрло је само протекле године 80.817 људи у Србији, а скоро пола њих су били пензионери који нису дочекали ни слободу ни остварење својих права.

Вучић ничим није доказао да је држава била пред банкротом кад је позвао пензионере на гладовање да „спашавају државу од банкротства“. Испоставило се да је Вођа смислио план како да у пракси оствари систем дискриминације друштвених група, па већ годинама траје несразмерно ношење лудачких идеја о „реформама“. Тајкуни и криминалци су остали заштићени, страначка јавна предузећа такође, али не пензионери и сиротиња. Ту је и 320 хиљада инвалида рада, које нико не сме ни да помене нити их игде има „на радару“ Владе, али се зато та иста Вучићева власт побринула да инвалидске пензије и припадајуће привилегије добију Албанци са Косова.

Широк је спектар криминалних послова које је Вођа са својим следбеницима спроводио последњих шест година над Србијом, али је у сваком од њих оставио своје трагове, много дугова, штетних уговора, личних гаранција које су пропале одмах након што их је изговорио и пуно непријатеља.

Има много примера да је годинама одлагао добре послове само зато што понуђач није хтео да плаћа рекет њему и његовој странци, да дели министрима и државним секретарима провизије и слично. Тако је, пуних пет година од потписивања споразума са Владом Швајцарске за изградњу комбиноване централе за производњу топлотне и електричне енергије, пројекат пропао јер Србија није издала локацијску дозволу. А, нису је добили јер нису платили браћи Вучић и њиховој „пословној заједници“. У допису које је швајцарска влада доставила Вучићу, у огорченом тону, речено је и више од тога.

Због оваквих и сличних ствари, тешко је здравом разуму да схвати дрскост Вучићеве „премијерке“ Ане Брнабић која на инвестиционом самиту за земље Западног Балкана у Лондону тврди да је за Србију 2017. година била фантастична, „уз више страног улагања него игде другде у региону, тачније, 2,6 милијарди евра директних инвестиција“!

У очекивању „бугарске скупштине“, тачније самита земаља Западног Балкана у Бугарској, 17. маја ове године, извесно је само једно: Србији под Вучићем нема спаса. Дошло је дотле да га Бојко Борисов, премијер Бугарске теши речима: „…Знам како је Вучићу, одлично познајем Србију“.

Овај бивши „специјалац“ за противпожарне делатности, бивши полицијски функционер и бивши партнер многих упокојених бугарских криминалаца, одлично зна ко је Александар Вучић и ко је ко у Србији. И зна да Вучић се уваљао у криминално блато и да му из њега нема изласка, док не плати скупу цену. Но, Вучић више нема чиме да плаћа осим пуким опстајањем на власти. А, њој се ближи крај у сваком случају.

Србија грца под теретом урушених институција, спремају се масовни штрајкови у државној управи, ових дана се и адвокати поново спремају на масовни штрајк, а бес грађана достигао је тачку неподношљивог. Са друге стране, предстоји му потписивање такозваног „правно обавезујућег акта“ са Косовом, на који га нико не приморава. Реч је о његовом личном акту велеиздаје коју ће поздравити само проверени српски непријатељи.

Недавно се Вучић појавио у Мостару, баш на годишњицу формирања некадашње усташке творевине НДХ, која је из овог града протерала све Србе (а, то исто, поновљено је и у ратовима деведесетих). Дошао је у Мостар, где више нико не сме ни да помене Алексу Шантића, али се зато добро види улица усташког злочинца Миле Будака.

Његов домаћин Драган Човић не улаже никакве напоре да би извршио денацификацију мостарских улица. Али, није се причало о прошлости него, наводно, о будућности. Само 24 сата раније, Вучић је говорио о поштовању Босне и Херцеговине као државе, а већ сутрадан, о ентитетима као државама. Такав је Вучић. Јуче у Москви каже једно, сутра у Берлину друго, а прекосутра у Вашингтону треће. Но, треба обратити пажњу шта он заиста ради!

Ових дана, објављена је вест да је око пет милијарди евра из буџета за прошлу 2017. годину, потрошено ненаменски или како је то Државни ревизор констатовао: „неправилно“. Храброст је била да се и то саопшти, макар у блажој форми. Јер је Вучић ову државу понизио на сваки начин, пре свега склапајући фараонске послове са непознатим белосветским корпорацијама, улажући милијарде евра из државног буџета у приватне послове страних предузетника. Са друге стране, дрским речником, криминалним опхођењем према свакоме ко му је мишљу или речју противречио, понизио је и оно мало слободних и мислећих људи у држави.

Показао је Вучић да са њим може само његовим оружјем. То могу да изведу само они који су истински пострадали, радници, сељаци, пензионери, студенти и све друштвене групе којима се на бандитски начин наругао и које је довео до просјачког штапа. Недавно је Михаел Мартенс, бивши дописник Франфуртер Алгемајне цајтугна из Београда, који је иначе био још од 2014. благонаклон према Вучићу (а, Вучић га је у знак захвалности звао „мој пријатељ Михаел“), променио реторику, па је Вођи „предочио опасност“, од њега самог и од замке у коју је упао покушавајући да се додвори истовремено и Западу и да задржи Русе као „пријатеље“.

Управо то како Вучић види „пријатеље“, како је схватао та наводна пријатељства, показало је целом свету да се ради о бескарактерном билмезу кога занима једино остварење личних амбиција. У његовом случају, болесних амбиција, иза којих не стоји ништа корисно за Србију и њене грађане.

Полако се ствара и кадровска „инфраструктура“ (за стварање нове СНС) од оних чланова које је Вучић брутално избацио, а који су му помогли и новцем и гласовима да дође на власт. Многи су му због тога данас кивни и неће пропустити прилику да са собом повуку и садашње чланове СНС према којима се Вучић односи као према дивљем и примитивном племену.

Његове претње и отворено гађење које показује према чланству од како је је СНС формирана, вратиће му се убрзо, великом снагом. Чекају јесен када је неизбежан удар на сиротињу, пензионере и све друге социјално осетљиве групе. Вучић „пуца“ и изнутра, из одбора Српске напредне странке у којима дословно влада хаос и шизма, подела на оне који су „добили нешто“ и оне који нису добили ништа од Вучићевог циркуса.

Ствара се и база озбиљних Вођиних непријатеља од оних чланова које је брутално избацио, а који су му помогли и новцем и гласовима да дође на власт. Унутрашњост Србије у политичком смислу је хировита, преко ноћи се мењају и људи и одбори, тргује мандатима и утицајима. Српска напредна странка је настала од дела чланства Српске радикалне странке, разних конвертита и пребега, људи сумњиве прошлости, локалних родбинских, пријатељских и пословних кланова…

Његове претње и отворено гађење које показује према чланству од како је је СНС формирана, вратиће му се убрзо, великом снагом. Удар на сиротињу, пензионере и све друге социјално осетљиве групе, вратиће се ускоро жестоком снагом.

Бивши саветник бившег британског премијера Тонија Блера, Роберт Купер, ових дана је написао велики памфлет о британској спољној политици, помињући и Балкан и Србију посебно, где каже да се ради о „добровољном подвргавању пред западним интересима“, а не изиричитој вољи империја попут Велике Британије. Поједностављено, то значи да се српске власти саме подастиру пред великим силама, само да им се омогући сурово пљачкање народа којег су зајашили.

Да се ради о унутрашњем терору више него о било каквом спољном притиску, говори и чињеница да је у Народној скупштини на ред дошао и предлог измене Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, који има за циља (након најављеног одласка Родољуба Шабића са функције повереника). Циљ Вучићеве напредњачке мафије је да спусти завесу и уведе тотални мрак отежавањем приступа информацијама на које грађани имају право. Рецимо, ко и како троши новац грађана? Какве уговоре склапају државници и јавна предузећа? Кога и како запошљавају? Али и колике плате политичари, функционери и директори имају?

Ако буде усвојен овај предлог закона, орган власти ће моћи да тужи повереника који је донео решење да мора да да информацију. Сужава се и круг информација до којих се може доћи. Појединим јавним предузећима, иако располажу новцем грађана, неће бити дозвољено ни да се постави питање. Људи у Србији неће знати на шта троши новац Електромрежа Србије, Коридори Србије, Железнице, Дипос, с ким и какве уговоре о изнајмљивању некретнине по Србији склапа.све је горе

Коначно, Вучић је постао омражен, компромитован и штетан чак и за интересе оних који су га подржавали. Медији на Западу о њему углавном пишу супротно од онога што њихове владе говоре о малом балканском диктатору.

Тако и немачка новинска агенција Дојче Веле, као и већина немачких медија, у последње време све више указују на суштину болесне владавине Александра Вучића. Тако је 8. новембра прошле године, објављена и читава мала „студија“ под насловом „Глумачка техника Александра Вучића“, где између осталог пише: „…Хронични јавни наступи српског председника су носећи стуб у његовој архитектури моћи“ и опширно о томе „како каналише своју пасивну агресију, мења тезе, изиграва жртву па прелази у напад…“, па се аутори питају: да ли Вучића треба игнорисати?

У даљем тексту Дојче Веле каже да је „…Вучићу глума олакшана, јер је истовремено режисер, сниматељ, сценариста, драматург, костимограф и продуцент који своје представе пласира у веома контролисаном окружењу…“ па се помињу „специјалитети његове диктатуре: партијско запошљавање, контрола медија, намештени тендери, мафијашке методе и набилдовани типови…

Стање у Србији, сваким даном је све горе. Све што је агенција Дојче Веле набројала, само допуњава слику Вучићеве изопачене аутократије.

Чекајући смрт

Заменик главног уредника Магазина Таблоид Милан Маленовић тешко се разболео. Подсетимо, њега је Вучићева мафија 18. августа 2016. године ухапсила због “основане сумње да је угрозио сигурност председника Владе Србије Александра Вучића“. Пребачен је у затворску болницу, а потом због животне ургожености одређен му је кућни притвор у којем је провео још 5 месеци. Правноснажно је ослобођен.

Дана 12. априла Маленовић се јавио у Ургентни центар, због погоршаног здравственог стања, али га је лекар примаријус Мр сци. др Гордана Драганић, специјалиста интерне медицине, вратила кући, заказавши му операцију срца за 31. август ове године! Дакле, тако тешко болестан мора да чека још четири месеца и 19 дана!

Сутрадан је Маленовићу поново позлило и лекари Хитне помоћи су га одвели у Ургентни центар, а у упуту су написали да је животно угрожен и да је пријем у болницу обавезан. Заменик главног уредника је примљен у стационарно одељење, али је кроз два дана пуштен, да чека заказану операцију за 31. август.

Са бандом министра Златибора Лончара може се обрачунати једино на начин на који они нас шаљу у смрт, да умиремо у тешким мукама, као животиње.

Никола Влаховић / Магазин Таблоид