У Србији људи поседују често вреднију имовину него становници развијених земаља, али имају веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер им плате касне, а пензије су мале

Светско богатство данас је претежно сконцентрисано у земљама које немају изразито вредних природних ресурса. Очигледно су им друштвени систем и уређена држава кључна развојна полуга. Економском, војном и политичком снагом оне остатку света намећу поредак који и даље продубљује неједнакости. Тренд продубљивања неједнакости дешава се и унутар националних држава. Оставићемо за другу прилику расправу о неједнакостима и пажњу усмерити на наш случај и очигледни дисбаланс између имовине (стокова) и прихода (дохотка), који та имовина креира.

Ако пажњу усмеримо на појединца, независно од његовог друштвеног статуса (сељак, службеник, официр, радник, предузетник…), можемо констатовати да сваки слој поседује значајну личну имовину (земљу, кућу, стан, викендицу…), често већу од сличних друштвених слојева у развијеним земљама. Истовремено, имамо знатно веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер често немамо редовну плату, пензије су мале, изостају приходи од капитала и ренти.

Посматрачима са Запада ова нелогичност је необјашњива. Испада да већина радника пропалих предузећа поседује вредне непокретности, често веће него запослени у просперитетним предузећима и богатим државама. Та, наоко, нелогичност је последица егзотичног привредног система и перманентне реалокације јавне имовине.

Приватна имовина појединих друштвених слојева настала је револуционарним актом, национализацијом, почевши од дедињских вила до сеоских имања. Потом је дошло до масовне изградње друштвених станова, који су практично поклоњени, јер је у јеку хиперинфлације омогућен њихов откуп. Они који нису добили друштвене станове великим делом су корисници бенефицираних кредита, које је инфлација такође обезвредила. Не постоји проблем са отплатом кредита одобрених до 2000.

Држава је креирала новац и кредит, сав дужнички добитак у хиперинфлацији је приватизован, а губитак је социјализован. Тај ендемски поремећај да кредити неће бити адекватно или уопште враћени у великом делу функционише и данас. Због тога је код нас штедња мала, а штедише су губитници. Не уплаћују се адекватни пензиони доприноси и избегавају осигурања, како животних тако и осталих ризика.

Ми смо изградили друштво у коме се презире штедња и емитује кваран новац, јер је током социјализма обрисано више од 20 нула. Стално тражимо акумулацију од других да бисмо је погрешно инвестирали. То се наставља и данас, а држава селективно смањујући пензије шаље поруку да не треба уплаћивати пензије веће од минималних.

Бежећи од лошег новца и у жељи да се приватизује дужнички добитак изградили смо огроман број кућа, станова, локала и хала које немају станара. Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава. Створени дисбаланс између токова и стокова се продубљује. Држава ће радикалним опорезивањем имовине додатно урушити вредност некретнина.

Пропаст нефункционалног друштва може се видети из историјских примера. Османска империја је имала три фискалне фазе: прва, опорезивање дохотка (десетина, трећина) у периоду ширења царства; друга, опорезивање имовине и грађевина (прозора, оџака…) када је доходак пресушио и ширење стало, да би на крају, у трећој фази, прешла на опорезивање социјалних догађаја (венчања, крштења…) када је систем потпуно исцрпео развојни потенцијал и раст.

Ми смо сада у другој фази и време ја да размислимо да ли знамо да направимо производ звани држава која стимулише раст, а не непрекидну прерасподелу. Без кључних помака у концепцијском смислу, Србија, која бележи одлив људског капитала и новца, показаће сву инвалидност гомилања имовине и непокретности.

Људи су на свим меридијанима слични, али су друштвени системи битно различити. Индивидуални оптимум на кратак рок је можда могућ, али на средњи и дуги рок друштво битно утиче на стабилност својине и уговора. У нестабилним друштвима опсесија брзином стицања богатства неретко се плаћа његовим још бржим губљењем и сталним прерасподелама.

Миодраг Зец, НИН