Ову сто година стару причу нећете наћи у роману о Гвозденом пуку Дарка Николића. “Не може у њега све да стане” каже аутор.
Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.
Пишем је, преписујем, дописујем, уочи једног хришћанског празника. “Усековење главе Св. Јована Крститеља”. Није баш да смо научени шта то значи. Усековење је одсецање. Аха. Одсекли неком главу… Чек, Светом Јовану, оном што га трећина Срба светкује као славу!? Ау! Дакле… неки велики празник? Јесте. А одсекоше му главу јер је причао оно што не сме. Истина, он је причао истину о власти, то некако одувек и “није смело”. Али, добро. Ми смо неки нови, модерни, па нам се свашта може, а није баш да много знамо, ако ћемо искрено.
Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.
Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива (војници од 21 до 31 године старости). Односно, у дивизији је било четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском.
Уморан је био. Десеткован. Није више било 4.000 људи у њему, многи рањени, многи и изгинули. Борио се “десети” по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини преостали правац за извлачење преосталих војника тог пука.
Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете, капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели. Њихов разговор је овако текао:
“Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Власине. Јеси ли разумео?”, рече први човек пука.
“Разумем, господине пуковниче. Али, ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко набујале реке?”
“Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити”.
“Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук”.
“Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком – ми смо заробљеници”.
“Добро, господине пуковниче”, рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.
“Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре.
Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо.
Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе (додир са осталим јединицама сопствене војске) немамо ни с ким ни десно, ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог”.
Наста тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:
“Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да крене, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника”.
Из мрака се јави глас једног редова:
“Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?”
“Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?”
“Онда ћемо поћи сви!”, одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.
“Значи сви ћете са мном?”
“Хоћемо сви!”
Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.
Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.
“Капе скини!” кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.
Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:
“Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!”
Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:
“Покри с’! Напред!”
…
(Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара. Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли.
Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.
А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части).
Извор: Дарко Николић, КМНовине
