Велика Хоча – Протекле суботе у Великој Хочи сирене за узбуну чуле су се поново. Али овај пут нису означиле опасност. Био је то знак да су српски ватерполисти победили репрезентацију Хрватске на Олимпијским играма у Рију. У кругу од 500 метара, на колико је сведена њихова слобода, тог 20. августа цела Хоча је била на ногама.
„Место је живнуло као у најлепше доба. То су догађаји који нам дају крила. Овде су све српске куће, али је наша слобода сведена на неколико улица, посла нема, млади одлазе… Потврда да смо у нечему златни нама је, чини ми се, посебно важна – прича нам момак којег затичемо за касом локалне продавнице. Не жели да му спомињемо име – доста му је разговора и са новинарима и са политичарима. Преко главе му је медијског експонирања после којег се, каже, ништа не мења.
„Ми смо одлучили да је наш најбољи амбасадор Петер Хандке и све што он каже о Хочи и њеним мештанима нама је довољна реклама”, прича нам док услужује муштерије.
Осим по податку да се у том малом месту близу Ораховца сместило чак 13 цркава, чињенице да се у свима обавља служба, ово село познато је и по томе што се у њега радо враћа овај аустријски књижевник. Из једне од многобројних посета настала је књига „Кукавице од Велике Хоче”. Мештани наглашавају да им много и несебично помаже. Приликом последње посете донирао је новац за организацију турнира овдашњем фудбалском клубу Раднички који игра у косовској лиги. Онда је отишао до радње за изнајмљивање бицикала и свој деци Велике Хоче омогућио бесплатне вожње.
Тешко се у Великој Хочи преживљава. Већина прима државну помоћ, такозвани минималац од 11.000 динара. Додатно зарађују од обрађивања земље – успева им кукуруз, паприка, лубеница, грожђе, а ове године пшеница их је изненадила са приносом од 100 хектара.
„Нажалост, имамо само мали део земље, само оно што је у кругу од тих 500 метара. Не смемо ни да питамо ко обрађује оне њиве које су даље, а камоли да тражимо надокнаду. Овде живи око 600 људи, а имамо само пет крава. Срце ме заболи кад прођем и видим да је све зарасло у траву тамо где је некад била лубеница – прича нам Спасоје Стошић и нуди да пробамо његов бостан. Тврди да је толико сладак да ћемо после једног парчета пожелети да попијемо чашу воде. У последњој тури измерио је 600 килограма лубенице. Кад има среће продаје килограм за 20 динара, а кад купци утихну – 100 динара по комаду.
Стошић се сећа и како се некад живело када су пуном паром радиле фирме. Чувена фабрика вина „Орвин” имала је три подрума, а „Орвин Ораховац” био је надалеко познат. После приватизације припала је Албанцима, а многи радници отпремнине никада нису видели. Угашена је и фабрика „18. новембар”, у чијем се једном делу прерађивала пластика, а у другом производила течност за прање судова.
„Овде свака кућа прави вино, али нам је тешко да га продамо. Скупо је да га довозимо у Србију, а гости када дођу потрче да купе она са етикетом које производе овдашње приватне винарије”, каже Стошић загледан у десетак лубеница колико га дели до завршетка радног дана.
Последњи пут Велика Хоча је врвела од живота 1998. када је сниман „Стршљен”. И данас памте како им је та филмска екипа донела незаборавне тренутке. У кућу из 1830. године која је у власништву породице Спасић још свраћају знатижељни посетиоци да виде место на којем су снимане сцене. Ова четворочлана породица живи од два минималца и надничења. Најмлађе дете је на студијама, а кућа и то само једна страна последњи пут је реновирана 1854. године. Ипак, сваког дочекају са осмехом и пусте га да изнутра виде њихов дом стар готово два века. Додуше уз два услова: да не причају за новине и да се изујемо.
Аутор: Вишња Аранђеловић, Политика.рс
фото: Вишња Дугалић
