Украјина се у протекле две недеље поново нашла у центру европских стратешких игара. Прво су лидери земаља чланица Европске уније, на састанку одржаном у Бриселу, пред крај фебруара, дали украјинском председнику Виктору Јануковичу рок до маја да покаже да је његова земља одлучна да уђе у зону слободне трговине са ЕУ. Реч је о условима који подразумевају озбиљне политичке реформе у оквиру којих је и већ стандардан услов – побољшање људских права. Ово у пракси значи ослобађање из затвора бивше премијерке и најопасније Јануковичеве политичке противнице – Јулије Тимошенко.
Једва недељу дана потом, шеф украјинске државе се срео са руским председником Владимиром Путином и опет су међу главним темама разговора биле економске интеграције. Али, овај пут говорило се о ступању Украјине у Царинску унију, коју за сада сачињавају Русија, Белорусија и Казахстан. Додуше, са јасно израженом предводничком улогом Москве.
Укратко, у Кијеву морају да одлуче: са Бриселом или са Москвом. Могућност да буду стратешки партнери обе стране, чини се, није им ни понуђена. Уз то, времена за нећкање све је мање. ЕУ је као крајњи датум када би Украјина економски требало да „окрене леђа” Русији, назначила новембар. Русија, са своје стране, такође, тражи брз и јасан одговор, с тим што су адути Москве добрано ојачани контролом испорука гаса суседу, а преко њега даље ка ЕУ.
И ЕУ и Украјина настоје да своју зависност од руског гаса учине што мањом. За сада, без видљивог успеха. Како наводе аналитичари, руска политика усмерена је на што јасније дефинисање вишеполарног света, насупрот америчкој концепцији монополаризма. Управо у оквирима таквог размишљања треба тражити праве узроке актуелне – битке за Украјину. С тим што је ЕУ онај играч на терену којем је у задатак дато да западном савезу обезбеди коначну победу.
У Москви су свесни да би увлачење Украјине у европске интеграције аутоматски довело НАТО до пред руска врата. Са западном војном алијансом на европским границама, све моћнијом Кином на источним и увек немирним југом, безбедност Русије изискивала би ангажовање значајног броја људи и средстава, што би у великој мери утицало на развој целе државе.
Осим тога, мада је у периоду постојања Совјетског Савеза и владавине Јосифа Висарионовича Стаљина Украјина доживела најмучније деценије свог постојања, чињеница је да њене везе са Русијом никада нису биле тек пуко суседство. У 10. и 11. веку управо је такозвана Кијевска Русија била највећа и једна од најнапреднијих држава у Европи.
Како преноси пољски лист „Жечпосполита”, циљ Москве је обезбеђење сопственог утицаја кроз стварање евроазијског економског савеза, уз обавезно чланство Украјине. Ма колико нагласак био стављен на одредницу „економског”, чињеница је да би тек са Белорусијом и Украјином испред себе Русија имала и, толико неопходни, безбедносни простор који би јој омогућио да на сваку војну претњу са запада реагује са прихватљивом задршком. А могућност таквих претњи у Москви нико не искључује.
О несумњивој водећој улози Русије у Царинској унији говори и податак да кијевски званичници, за сада, о томе нису ни разговарали са другим потенцијалним партнерима – Белорусијом и Казахстаном. А у оно што нуди Царинска унија требало би убројити и податак да је само Казахстан, по површини, већи од целокупне западне Европе и, као такав, изузетно примамљив простор за пословање.
Приликом сусрета са Јануковичем, Путин је изнео податак да би ступањем у Царинску унију бруто национални производ Украјине скочио најмање за 1,5 одсто. Са своје стране, Јанукович је у више наврата јасно изражавао незадовољство чињеницом да је цена гаса који Украјинци добијају од Руса неоправдано висока, што у великој мери умањује и зараду коју они остварују прометом истог даље ка европским земљама.
Осим тога, Јануковичу остаје да дилему – ЕУ или Русија – рашчисти на домаћем терену. А како показују истраживања, његова политичка позиција тренутно није толико јака да би могао себи да дозволи било какав погрешан потез. Један од таквих потеза могао би да буде у тесној вези управо са судбином утамничене Јулије Тимошенко. Без обзира на то да ли ће иста остати иза решетака или ће се, милошћу шефа државе а по жељи европских званичника, ипак наћи на слободи.
