У земљама са режимима инсталираним вољом страног фактора, која је одевена у форму лажних избора, парламент се претвара у обичну машинерију за доношење закона. Тиме законодавни орган од стварног контролора извршне власти, постаје мртви псеудодемократски украс једног цезаристичког система владавине који је својствен сваком марионетском режиму. Медији, као други неопходни контролор извршне власти од стране бирача, под марионетским режимима се преображавају у контролисани унисони хор за гушење сваке јавне дебате, с једне стране, а с друге стране за изградњу виртуелне популистичко-демагошке представе о просперитетности и снази колонијалне управе. Процесу претварања свесних и одговорних бирача једне независне државе у развлашћене и безвољне колонијалне робове избрисаног идентитета, претходи дуготрајна културна и економска окупација земље.
Када се склопе све ове коцкице у слагалици – окупација националних држава од стране глобалне корпоративне олигархије, добијамо слику Србије с почетка XXI века у којој марионетски режими, поред осталог, у форми међудржавних споразума, а по препоруци западне плутократије, закључују читав низ штетних уговора. Ови уговори једну привидно суверену државу доводе у политички и економски вазалан положај. Мук медија и стручне јавности у земљи девалвираних кадровских и материјалних потенцијала повећава бахатост и безобзирност странаца, а код домаћих колонијалних управљача потпуно брише било какву свест о могућој правној и политичкој одговорности.
Пример једног таквог погубног међународног уговора је Споразум о зајму који је 2. фебруара 2012. године потписан (а потом 29. 2. и ратификован по хитном поступку у Народној скупштини Републике Србије) између Владе Србије, као зајмопримца, и Владе Азербејџана, као зајмодавца. Овим Споразумом Азербејџан је Србији одобрио зајам у износу од 300 000 000 евра, са каматном стопом од 4% на годишњем нивоу и роком отплате од 15 година.1)
Реч је о зајму намењеном искључиво за изградњу деонице пута од Љига до Прељине, која представља део ауто-пута Е-763, односно коридора 11, (познатог и под називом „Јужни Јадран”), у укупној дужини од 40 километара. Почетна процена укупне вредности ове инвестиције на коридору 11 износила је 308 000 000 евра и Влада Србије се као зајмопримац обавезала „да финансира било који такав износ који прелази 300 000 000 евра, како би се обезбедило правилно и правовремено извршење Уговора о изградњи” (2.1.2). Влада Азербејџана као зајмодавац може обуставити исплату било које транше зајма ако се не увери да постоји ваљан доказ да су средства која су нужна за реализацију Уговора о изградњи, а превазилазе износ зајма, доступна зајмопримцу, односно Влади Србије (3.4.h).
Међутим, држава Србија ни у једном тренутку неће располагати средствима зајма која ће враћати у следећих 15 година, јер Влада Азербејџана поједине рате зајма непосредно уплаћује извођачу радова, а за извођача је по Споразуму одређена азербејџанска компанија „Азвирт” (4.4). Сагласно томе, са „Азвиртом” је предузеће „Коридори Србије” у име Републике Србије, 7. 4. 2012. године, закључило Уговор о изградњи бр. 1439/12. Влада Азербејџана је Споразумом о зајму резервисала за себе право да задржи сваку исплату дела зајма уколико није задовољна финансијским документима на основу којих врши исплату (3.4.1.b), као што није у обавези да прихвати услове плаћања предвиђене Уговором о изградњи (4.10). То значи да је републичко предузеће „Коридори Србије” оваквим међудржавним Споразумом стављено у позицију да приликом уговарања цене радова мора да прихвате било коју понуду „Азвирта”, јер у супротном Влада Азербејџана може привремено обуставити исплату зајма или услед наступања околности „неиспуњења обавеза” (12.1.7) може пре времена доспелости да захтева исплату свих рата зајма и свих камата (12.2).
Овакав неоколонијални Споразум о зајму који је закључила марионетска влада „жутих”, уз подршку криптомуџахедина Љајића и муфтије Јусуфспахића, своју праву цену исказује под садашњим велеиздајничким режимом „Првог” и његове пронатовске агентуре.2)Користећи се недодирљивом позицијом привилеговане уговорне стране, „Азвирт” је најпре извршио деобу посла, па је сагласно обавези из Споразума (до 49% радова) српским подизвођачима препустио грађевински најзахтевнији и финансијски најризичнији део радова – земљане радове на изградњи тзв. доњег строја пута. Скупи, а технички једноставнији радови на изградњи горњег строја пута, који пре свега обухватају уграђивање каменог тампона и асфалтирање, „Азвирт” је резервисао за себе. Ови радови и из неких додатних разлога азербејџанској компанији обезбеђују екстра профит. Користећи одредбу Споразума о бесцаринском преносу робе и средстава за потребе изградње деонице коридора 11 (2.1.5), „Азвирт” је подигао сопствену асфалтну базу која производи асфалт на основу јефтиног битумена добијеног од азербејџанске нафте. Други неопходан елемента за добијање асфалта, уситњени камени агрегат, Азвирт обезбеђује преко закупљене сепарације „Таково”, одакле истовремено повлачи и камени агрегат који се као тампон уграђује пре асфалтирања.3) И док се овакво економски исплативо затварање технолошке целине може оценити као пословна умешност, обрачунавање цене од 35 евра по кубном метру каменог агрегата, колико „Азвирт” фактурише предузећу „Коридори Србије”, не представља ништа друго до пљачку пара пореских обвезника Србије, јер се просечна тржишна цена каменог агрегата креће око 21 евра по кубном метру.
Међутим, није фактурисање цена које далеко превазилазе тржишне једини извор ехтра профита који „Азвирт” убире у натовској колонији Србији; други извор се наслања на клаузулу Споразума о зајму по којој извођач, „Азвирт”, ни на једну трансакцију неће плаћати ПДВ или неко друго фискално давање предвиђено законима Републике Србије (10.1.18). Прецизније, зајмодавац (Влада Азербејџана) је Споразумом изричито уговорио да се „средства зајма неће користити за плаћање ПДВ-а за продају добара и услуга и увоз добара и услуга, трошкове царинских и других дажбина, пореза и других намета који настану у вези са извршењем или применом Пројекта од стране Извођача или Подизвођача”(2.1.4). Сходно томе „Азвирт” не само да приликом градње коридора 11 користи неоцарињену нафту из Азербејџана, већ присиљава српске подизвођаче да код њега купују такву неоцарињену нафту по тржишној цени, али се „Азвирту” при том не обрачунава ПДВ! Када се израчуна износ овакво стеченог екстра профита азербејџанске компаније, који за буџет Србије представља изгубљену добит, онда цена азербејџанског зајма умногоме превазилази износ од 4% камате годишње.
Тако су два марионетска режима омогућила једној страној компанији, пореклом из државе којом управља влада која је по „укусу” западне плутократије, да под видом инвестиционог зајма брутално опљачка буџет Републике Србије, односно испражњене џепове њених грађана. Демагошка и селективна борба против против корупције коју у виду медијског каламбура води натовски Елиот Нес – Први, неће се наравно ни дотаћи пљачке државе Србије коју врши привилегована страна компанији. Тачније, „Први” ће фирми НАТО миљеника из Закавказја пружити сву неопходну помоћ и заштиту при реализацији пљачке на коридору 11.
Споразум о зајму између Србије и Азербејџана у својим одредбама не оставља ни најмању недоумицу да је реч о послу који има изразито геополитичку позадину и да је као такав претходно одобрен од стране заједничких западних ментора владе из Београда и владе из Бакуа.Тако у тачки 10.1.27. Споразума зајмопримац гарантује да ће „бити члан, са добром репутацијом, ММФ, Светске банке, Међународне финансијске корпорације, Међународног удружења за развој, Међународне банке за обнову и развој” и још неких других организација глобалне финансијске плутократије. Уколико би Србија престала да буде члан неке од наведених организација или када не би могла да користи средства ових организација, то би се по тачки 12.1.13. Споразума о зајму квалификовало као околност која представља „случај неиспуњавања обавеза”, што би аутоматски довело до доспећа свих заосталих рата и камата. Такође, Споразумом се Србија обавезала да део зајма којим извођач исплаћује српске подизвођаче „не буде коришћен за набавку материјала од било ког лица или из земље са којом Република Азербејџан нема дипломатске односе и/или са којом је Република Азербејџан у међународном сукобу (11.1.15)”.
Једном речју, мада је Споразум о зајму за изградњу коридора 11 штетан по економске и политичке интересе Србије и у пракси резултира невиђеном пљачком буџета Србије, „Азвирт” је за марионетски српски режим пожељан инвеститор само зато што долази из земље која је амерички сателит. Зато се по оној народној – држ’ те вука, а лисица месо једе – и диже повика на „Гаспром” и „Јужни ток”, да би се сакрила пљачка Србије у режији западних и прозападних тзв. инвеститора. Нек’ је и црни ђаво, само да није Рус – главни је мото у економској политици марионетског београдског режима кога оличава „Први”.
1) Текст Закона о потврђивању Споразума о зајму на http://www.parlament.gov.rs/akti/doneti-zakoni/u-sazivu-od-11-juna-2008.1526.html
2) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1078778/Ugovor+za+autoput+ka+Jadranu.html
3) http://www.highway.rs/organizacija/sertifikacionotelo/Registar%20izdatih%20sertifikata.pdf
Радован Николић
Фонд Стратешке Културе
