Евроазија је, још од пре скоро петсто година, постала центар светске моћи, заправо од када су континенти политички почели да делују један на други. На разлите начине, у различита времена, народи који су насељавали Евроазију – мада, углавном, они са крајње периферије западне Европе – продирали суули друге регионе и њима доминирали као појединачне евроазијске земље које су добијале специјалан статус и стицале привилегије највећих светских сила.
У последњим декадама двадесетог столећа дошло је до тектонског поремећаја у светској политици. Први пут у историји једна неевропска сила постала је, не само кључни арбитар у односима међу евроазијским силама, већ и највећа светска сила. Пораз и колапс Совјетског савеза представљало је последњи корак у брзом уздизању силе са западне хемисфере, Сједињених држава, на ранг једине, а, заправо, и прве праве светске силе.
Међутим, Евроазија је задржала свој геополитички значај. Не само што њена западна перифења – Европа – још увек поседује добар део светске политичке и економске моћи већ је и њена источна регија – Азија – у последње време постала витални центар економског раста и све већег политичког утицаја. Отуда је начин на који се Америка суочава са сложеним односима међу евроазијским силама – и посебно то да ли успева да спречи настанак неке доминантне и антагонистичке евроазијске силе – постао од кључног значаја за америчку способност да покаже свој светски примат.
Одатле следи да – поред развијања разних нових димензија моћи (технологија, комуникације, област информатике, као и трговина и финансије) – америчка спољна политика мора бити усредсређена на геополитичку димензију и мора свој утицај у Евроазији користити на такав начин да одржава стабилну континенталну равнотежу тамо где су Сједињене државе политички арбитар.
Према томе, Евроазија је шаховска табла на којој се наставља да води битка за светски примат, а та битка претпоставља геостратегију – стратегијски менаџмент геополитичких интереса. Важно је истаћи да су се не тако давне 1940. године два аспиранта на светски примат, Јосиф Стаљин и Адолф Хитлер, експлицитно сложили (на тајним преговорима те године) да би Америку требало истиснути из Евроазије. И један и други су били свесни да америчко продирање у Евроазију може представљати препреку њиховим абицијама за доминацију у свету. Обојица су били уверени да је Евроазија центар света и да онај ко контролише Евроазију контролише свет. Пола века касније питање се мора редефинисати: да ли ће амерички примат у Евроазији и даље трајати и у које сврхе ће бити употребљен?
Крајњи циљ америчке политике требало би да буде бенигни и визионарски: обликовање истински кооперативне светске заједнице, држање корака са дугорочним трендовима и са фундаменталним интересима човечанства. Али у међувремену, императив је да се не појави ни један евроазијски ривал који би био у стању да доминира Евроазијом и да тако конкурише Америци. Због тога и јесте сврха ове књиге формулисање свеобухватне и интегрирајуће евроазијске геостратегије.
Збигњев Бжежински, априла 1997
Вашингтон
