Са споровима о нашој југословенској прошлости иду алтернативне чињенице, како је то, недавно, згодно речено. На спорове нико не може ставити тачку, нити се прошлост може укинути повременим покушајима помирења. Једино је могуће тањити мало-помало још увек дебеле чињеничне алтернативе и повећавати корпус углавном неспорних факата. Ово је покушај у том правцу, подложан критици.
У Србији после 1903. лична власт и југословенство као државни програми нису били могући. Ондашње друштво показало се способним да обесхрабри противуставне замисли и обузда непарламентарне покушаје, а југословенска идеја није имала упоришта у народу. Промене су почеле са нападом Хабзбуршке монархије на Краљевину Србију. Другог дана рата, 29. јула 1914. престолонаследник регент позвао је Србе да бране огњиште и своје племе и замерио Аустро-Угарској неправду коју чини Србима и Хрватима, успоставивши симетрију без стварних основа. Влада је пред крај 1915. декларисала ратни циљ непознат српским ратницима: ослобођење и уједињење „све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца”.
Пред полазак у Албанију, Врховна команда (регент је био врховни командант) саопштила је схватање државе без парламента: „Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска.” Крајем 1916. ухапшен је и, после монтираног процеса у Солуну, стрељан пуковник Апис, вођа претежно официрске организације за коју се не би могло рећи да је Србе, Хрвате и Словенце сматрала једним народом. Непун месец после егзекуције, председник владе Никола Пашић и Анте Трумбић, представник групе пре свега хрватских избеглица из Аустро-Угарске, потписали су Крфску декларацију о успостављању монархије са династијом Карађорђевића на челу и са мегаломанском амбицијом да се створи троимени политички народ са три равноправне заставе и грба, два писма и три „енергије”. Коначно, 17. априла 1917. регент је саопштио војсци да ће савезници помоћи Србији да постане силна Југославија, која ће оправдати жртве. Тако су регент и влада конструкцијом новог народа показали волунтаризам који није имао никаквог основа у Уставу и програмима српских политичких партија.
Кад су велике силе победнице невољно признале да се „вештачка аустријска империја” распала и кад су људи из њених институционалних крхотина себи потражили спас, Пашић и Александар предузели су хитне мере да остваре нови поредак. Од остатака Аустро-Угарске државе у јужнословенским земљама, у Загребу је октобра 1918. проглашена „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“, коју силе Антанте нису признале и са чијим је представницима Пашић у Женеви договорио конфедерацију без Црне Горе, понизивши суверену Србију. Двадесетак дана касније, у Београду, регент је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На том скупу 1. децембра 1918. није било краља Петра, Владе и Скупштине Србије, чак ни команданата победничке војске, осим врховног. Регент је игнорисао одлуке Баната, Бачке и Барање о безусловном сједињењу са Србијом, Црне Горе о уједињењу са Србијом и одлуке 42 (од 54) среза Босне и Херцеговине, одлуке које су означиле победоносни крај српске револуције, започете стотинак година раније.
Партијска стварност је брзо открила неодрживост начела на којима је нова држава заснована. Два „племена троименог народа” нису показала вољу да се одрекну националности: Словенце је представљала Словенска људска странка, Хрвате Хрватска републиканска сељачка странка, Хрватска тежачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права, од којих ће три формирати Хрватски блок. Створена је Југословенска муслиманска организација којом је верско мерило унето у политичко уређење и наговештен још један народ. Српску националну странку покушавала је да игра Радикална партија чији је вођа био један од твораца „троименог” народа и државе. Потоње коалиције неће помоћи стварању бирачког тела које има темеља у целом „троименом народу”.
После 24 владе током десет година од проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и након убиства вође Хрватске сељачке странке Стјепана Радића у Народној скупштини 20. јуна 1928. године, краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо устав, распустио скупштину, преузео сву власт и, затим, прогласио јединствену југословенску нацију. У форми Дравске бановине, само су Словенци имали углавном националну територију. Срби и Хрвати су подељени у неколико таквих целина. Ауторитарна власт и Југославија венчале су се до гроба.
Аутор: Живота Ђорђевић, Политика.рс
(Аутор је дипломирани правник, доктор историјских наука инаучни саветник у пензији)
