Велики Вођа изблиза: Вучићу је важан само Александар

Кад би о судбини Александра Вучића одлучивала трочлана порота, коју би сам бирао, омастио би конопац. Напросто, он у својој породици и окружењу нема ни двоје људи који га воле и поштују. Око себе има само паразите који га користе за остварење личних интереса и за то плаћају високу цену. Трпе његове хирове, шиканирање и увреде и једва чекају да му виде леђа. Ко му је ближи, ко га боље познаје, више га се плаши и искреније га мрзи, закључује Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, и близак Вучићев сарадник

То је и логично, с обзиром на Вучићеве особине, које су обележиле његову прљаву политичку каријеру и исту такву личну биографију. Ако ништа друго, мора му се признати да се на исти начин понаша и у приватном и јавном животу. Не бира и не броји жртве, једнако вара и лаже пред телевизијским камерама и у полумраку свог винског подрума у Јајинцима. Не мари ни за последице које ће на туђе животе изазвати његове сплетке. Вучићу је важан само Вучић, сви остали су само јефтин репроматеријал у његовој индустрији заблуда.

Зашто је такав, нико не зна. Није знао ни Брана Црнчевић. При крају свог животног пута, стари бард поезије, прозе и Удбе, ушао је у жесток сукоб с Вучићем. Наравно, око пара. Црнчевић је у дневном листу „Правда” објавио двадесетак колумни. Проблем је настао кад су почели да касне хонорари. Као и многе друге, Вучић је покушао да и њега завлачи, надајући се да ће га исцрпети толико да одустане од потраживања. Није успео. Упоран и агресиван, Брана је сваких неколико дана долазио у редакцију. Иако сам био главни уредник тих новина, нисам могао да му помогнем да утера дуг, али са уживањем сам слушао његове духовите оцене Вучићевог лика и злодела.

– Алек је патолошки лажов, дуже може да издржи под водом него да не слаже. Десет пута ми се у децу заклињао да ће ми дуг исплатити у понедељак, па у петак, па опет у следећи понедељак, и тако три месеца. Сретао сам многе политичаре, али он је најјаднији. Не знам зашто је такав. Знам му родитеље, фини људи, нису они криви. Има таквих примера кад природа понекад прескочи једну или две генерације, па занемари генетику и пристојним родитељима да децу зликовце – тврдио је Црнчевић.

Можда је био у праву. Какав је Алеков карактер зна и његов отац Анђелко, звани Бата, који је често покушавао да обузда синовљеве изливе беса. И мама Ангелина је тиха и мирна жена, питомог темперамента, ни налик ономе који је задесио њене синове Александра и Андреја. Анђелко је цео радни век провео у Народној банци, а Ангелина у државној телевизији. Деци су омогућили солидне услове за одрастање у невеликом стану у новобеоградском блоку 64. Алек и Андреј нису знали за луксуз, чешће су на летовање ишли у завичај, у Бугојно, него на море.

Александар, психо-физички слабашан и болешљив, није имао могућности да испуни сан и постане спортиста. Уместо кошаркашких трофеја, још као дечак почео је да скупља комплексе. Због оштећене рожњаче морао је да носи газу преко десног ока и наочаре с дебелим стаклом. Немилосрдни вршњаци одмах су му прилепили надимак Ћоро. Иако је тешко подносио ругање, касније, кад су га сустигли надимци попут Глиста и Жвало, оно Ћоро личило му је на тепање. Проблем с видом никада није решио, али све до своје 40. године одбијао је да носи наочаре. Као тинејџер морао је да се суочи и са оштећењем кичменог стуба.

– Иако сам имао висину, због крхке конституције и повреде једног пршљена морао сам да престанем с тренирањем кошарке. Имао сам експлозивност и шут, али ноге су ми биле као чатлови. У мојим Ћипуљићима сељаци сено стављају на танке суве притке коју зову чатлови. Е, тако мршав нисам могао да се бавим спортом – јадао се Вучић.

Недостатак спортске каријере после је надокнадио маштовитим причама о навијачком стажу у „Делијама”. У њих треба веровати као и у бајке о спектакуларним школским остварењима. Уверен да нико никада неће проверавати, годинама се хвалио како је био студент генерације на Правном факултету. У реалном свету, далеко од његових илузија, остало је забележено да је остварио добар просек, нешто изнад осмице и заиста би био студент генерације да њих педесетак није имало боље оцене.

За разлику …….. и других својих сарадника, Вучић је заиста дипломирао. Џабе. Одустао је од права, никада није одрадио ни приправнички стаж. Нажалост, привукли су га медији и политика. Као свој на своме, одлично се снашао у том глибу.

Имао је све перформансе потребне за успех – неморалан је, зао, подао, покварен, лажљив, слаб, лењ, плашљив, поводљив, плаховит, бескрупулозан и алав.

Такав је према свима, па и према члановима своје породице. Све их је злоупотребљавао у својим пропагандним триковима. Већ у првом интервјуу, 1993. године, док је био још мали, безначајни активиста у секретаријату Српске радикалне странке, кукао је како је и његова породица изложена претњама и притисцима политичких противника. Маму Ангелину највише је и најпатетичније користио током и после бомбардовања, тврдећи да су НАТО нацисти гађали зграду РТС-а како би њу убили, а и то што није могла да добије визу за путовање у Немачку представљао је као чин освете због патриотске политике коју је изузетно горљиво заступао. Тату Бату је употребљавао за практичније, курирске послове, као и буразера Андреја, надобудног кукавца склоног силеџијским испадима.

У исте сврхе користио је све своје супруге и децу. Кад је Миломир Марић по граду проширио истинити трач, а и на ТВ Хепију емитовао прилог с инсинуацијом да је Алек насмрт претукао супругу Ксенију, Вучић је то представио као „најмонструознију политичку кампању коју је ико икада водио у Србији”. Та афера је заборављена, баш као и Вучићеве патолошке тврдње да је ћерки дао име по Милици Ракић, девојчици која је убијена гелером НАТО бомбе. Сина Данила је представљао као талентованог кошаркаша и ватреног навијача Звезде. Ипак, Данило много чешће тренира по сплавовима и ноћним клубовима у друштву несташних тинејџерки, Мирка Шијана и бројних телохранитеља.

На шта је све спреман видело се после избора 2014. Српска напредна странка је освојила већину, па се мандатар Вучић бацио на преговоре с лидерима осталих странака. Месец дана играо је представу, смешкао се у телевизијским емисијама, уживљен у улогу српског месије. Истог дана кад је и званично постао премијер, на сајтовима два дневна листа под његовом контролом појавила се вест о трагедији која га је задесила. Александру Вучићу и његовој другој супрузи Тамари, с којом се тајно венчао шест месеци раније, три дана пре рођења умрла је ћерка која је требало да се зове Нева. Вест је експресно скинута са сајтова, али остао је утисак да Вучић није хтео да о тој несрећи обавести јавност како не би скретао пажњу са својих политикантских активности.

Кад би имао пријатеље, према њима би се односио као и према члановима породице. Но, Вучић нема пријатеље, само муштерије.

– Пријатељство је прецењено, оно само обавезује – мудро је говорио Вучић, иако му то није сметало да многе из свог окружења и јавног живота назива пријатељима.

Шта заиста мисли о својим „пријатељима” често говори и пред њима, кад их вређа, а још је надахнутији кад их описује њима иза леђа. Иако нема смисао за хумор, често и успешно заблиста циничним примедбама на туђ рачун. Владимиру Ђукановићу, данас посланику, лично је Вучић прилепио пригодан надимак „Бизон”. Зајечарског газду Сашу Мирковића назива „мултимедијалним експертом за циганисање”. Критике на рачун министра правде Николе Селаковића одбацивао је ставом „геј је океј”. Кад је приметио да Александар Вулин носи панцир, Вучић се зачудио: „Зашто не носи и шлем, мислио сам да се више плаши шампона него метка”. Вицкасто је описивао и стања помамљеног пијанства у које упада његов најважнији и најмоћнији кум Никола Петровић, али они су сувише ласцивни да би били цитирани. Његовим пакосним опаскама једнако су изложени Цеца Ражнатовић и амерички амбасадор Мајкл Кирби. За Цецу тврди да има коефицијент интелигенције раван броју слогова у стиху „срце куца тика-така, улица је пуна мрака”, а Кирбија назива „парочистачем који је умислио да је тенк”.

Ипак, постоје и ретки тренуци кад Вучић показује присуство људскости. Ту закржљалу црту демонстрирао је неколико пута, искључиво под налетом праведничког беса и жеље за осветом. Као прави велемајстор превара и лажи, увек је с лакоћом себи опраштао зло које би нанео другима, али кад би неко такнуо у његов интерес скичао би као Дамјанов Зеленко. Његове провале беса најжешће су осетили Славко Ћурувија, Војислав Шешељ, Драган Ђилас и Ивица Дачић, свако на свој начин.

У великом и шареном мозаику Вучићевих комплекса значајно место има сексуалност. Ако је судити по причама полтрона из његовог окружења, Вучић је реинкарнација Казанове, нема жене која може одолети његовом шарму. С друге стране, злочести критизери исказују сумњу у врсту његове сексуалне оријентације.

Све је могуће. Знам да је имао две дуге и бурне ванбрачне везе, које није ни скривао. Приче о његовим заводничким успесима и лудим проводима које му организује један од кумова схватам само као трачеве. Вучић преда мном никада није говорио о тој теми.

Само једном приликом, у морбидним околностима, случајно је себи дозволио слободу да помене тако нешто. Почетком априла 2002, кад је Влајко Стојиљковић извршио самоубиство, као његов постхумни портпарол, Вучић ме позвао да ми да опроштајно писмо бившег министра полиције. Дошао сам у његов стан. Вучић је отворио врата. Док смо стајали у ходнику поред нас је прошла Лидија Вукићевић. Дуге ноге, бујна коса и много скромнији али ипак прпошни деколте.

– Брате, ако хоћеш могу да ти је набацим да је креснеш – с осмехом ми је понудио Вучић.

Изненадио ме. На незваничној комеморацији, у друштву утучених и огорчених патриота (десетак радикала, Драгош Калајић, оперска дива Јадранка Јовановић…), Вучић се кикоће као незрели аматер-макро.

– Немој тако да причаш са мном, набаци је свом тати Бати – одбрусио сам непотребно нервозно и грубо.

– Извини – промрмљао је тадашњи радикал и, заиста, никада више му није пало на памет да поведе такав разговор.

Није ни мени.

Да, понекад смо се шалили на рачун појединих лепотица Јадранке Јоксимовић, Јелене Триван, па чак и Оље Бећковић. То ругање само је потврдило да смо склони идентификацији с мушким шовинистичким свињама, али не и спремност да један другоме поверамо швалерске анегдоте и интимне афинитете.

Узалуд су медијски покушаји Марије Максиме и Драгана Ј. Вучићевића да Вучића представе као секс-симбола, реалнији је утисак да вољени диктатор има жешћих проблема сексуалне природе. Но, његови су, нека се сам с тим бори. За науку је штета што га Фројд није познавао, данас би психоанализа била богатија. За Србију је штета што се такав лик налази на власти.

Да би употпунио мачо-стајлинг, Вучић воли да у њега уграђује и остале пропратне садржаје, такође засноване искључиво на лепршавој машти. Зато у представу о себи убацује приче о личном херојству. Као дечак јуначки је јуришао на навијаче Хајдука и Динама. Кад је порастао, како и пристоји сваком великосрбину, отишао је у Сарајево, да се с пушком у руци бори против муџахедина. Касније, као радикалски фронтмен леђима је јуришао на полицијске кордоне, уплакан и пре него што би осетио мирис сузавца и чврстину пендрека.

– Вучић је две недеље провео у четничкој јединици војводе Славка Алексића. У то време, почетком 1993, није било великих борби, само неколико пута се пушкарало код Јеврејског гробља. Дечко није издржао, стално је плакао и кукао. Да не би депримиро све остале борце, а и да би њега заштитио од ругања и вређања, војвода га је проследио на Пале, да тамо нешто ради – причао је својевремено сарајевски добровољац Горан Бојић.

О Вучићевим навијачким авантурама нико не може да сведочи, нико га никада није видео на Звездином „северу”, али постоје фотографије с митингашких сукоба, на којима се добро види како јунак клечи и плаче пред полицајцима.

Такав је, цмиздрав и уплашен, и кад говори о својим болестима. Као Јеремија из стрипа „Алан Форд”, годинама изазива сажаљење својих ближњих, а и целе јавности, причама о високом крвном притиску, тахикардији, анемији… Једно време је као заставом витлао дозером пуним лекова. Кога год би срео, показивао би му велике плаве таблете, као што сада детаљно извештава медије о свакој инфузији коју прими чим му се слоши, поготово кад треба да избегне непријатности као што је бламажа с потписивањем уговора о „Београду на води”.

Да је озбиљно оболео, треба му веровати. Он то доказује сваком изјавом и поступком. Један српски психолог проценио је да Александар Вучић пати од тзв. Данинг-Кругеровог ефекта. Тај когнитивни поремећај код оболелог ствара уверење да је, без обзира на мањак знања и вештина, супериоран, најпаметнији, најхрабрији и најлепши. Сличан опис Вучићевог душевног обољења наводи лорд Дејвид Овен у књизи „Болесни на власти”, чије делове је објавио „Таблоид”.

Што год да је у питању, чињеница је да је Вучић болестан. Лоше је што он у томе ужива, народ пати.

Уз медицински оправдане, он непрестано емитује и карактерне поремећаје, настале услед „фабричког подешавања”. Без грама стида, сасвим опуштено тврди да много чита и пише. Сви у његовој дворској свити знају да му „ауторске колумне”, које је некада објављивао у „Правди”, а данас у „Информеру” и „Блицу”, још од 2007. пише Тамара Ђукановић, тренутно Вучић

Пред крај кампање за председничке изборе 2008. године у седишту Српске радикалне странке правио сам интервју с Томиславом Николићем. После обављеног посла свратио сам у Вучићеву канцеларију, први и последњи пут. Насупрот његовог радног стола, уз цео зид, у неколико редова било је наслагано више хиљада књига.

Небојшу Стефановића, који се ту затекао, упитао сам да ли је његов шеф прочитао бар неку од тих књига. Стефановић се гласно и искрено насмејао. За казну, одмах је најурен из кабинета.

– Не стижем да читам, видиш с каквим лудацима радим… – правдао се Вучић.

Разумео сам га. Иако нема времена за лектиру, Вучић је несумњиво образован. Одлично поткрепљен знањем, користи сваку прилику да га демонстрира и да се наруга полуписменим сарадницима.

– Не каже се „обећајем”, него „обећавам”. Глагол „обећавати” има презентску основу без инфикса, а суфикси му почињу с гласом „ј” – исправио је Вучић једном приликом кума Зорана Башановића и додао: – Ни сам не знам како памтим те ствари из основне школе, али увек ме изнервира кад приметим да неко говори погрешно….

Као што не греши у правопису, Вучић је непогрешив кладионичар. Већ десетак година има отворене рачуне у двема највећим енглеским интернет-кладионицама. Не залеће се с уплатама, али и не цицијаши. Кад је уверен у неку процену, без проблема се отвори и уплати по хиљаду евра. Ионако их није зарадио. Бар не поштеним радом.

Не постоји човек који, без дана радног стажа, толико прича о потреби да се прекине с лењчарењем и почне с радом. Иако треба признати да он огромну количину напора свакодневно улаже у креирање интрига и превара, то је далеко од правог рада.

Ако је тачно да је карактер судбина, Вучићу се не пише добро. Условљен својим манама, он већ трпи живот шарлатана који је стицајем околности дошао до огромне моћи. Тако усамљен, без икога ко га поштује и искрено подржава, он тера до краја. Петпарачким триковима хипнотише лаковерне, згрће туђе паре и дрхти од страха пред неминовним спуштањем завесе и силаском с позорнице. Без аплауза. Својим преварама многима је омогућио да испуне све своје снове, а кад почне да пада, летеће сам.

Тако то бива са свим диктаторима.

Предраг Поповић, Таблоид

КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА „ИСТИНА О ВУЧИЋУ” НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702