Нигде нема што има у Србији! Док у свету морају да се довијају како да увесељавају своје поданике, у маленој земљи на Балкану све је подређено срећи и задовољству њених људи. Сви здушно и без престанка раде на томе. Само нек’ је весело!
Министар одбране недавно је дао велики допринос тој бесконачној акцији специјалном наредбом да се националне оружане снаге целом својом моћи ангажују – на чишћењу снега. Овај миротоворачки гест министра војног тим је значајнији што речени господин није пао у замку, па у јеку отимања 15 одсто државне територије помислио да окупаторе евентуално одврати неким војним маневром и тиме поквари добросуседске односе са самим собом. Треба ли и подсећати колико је такав мудар гест изазвао одобравања и олакшања међу припадницима завејаног народа.
Потврда да је то пут истинских и доказаних европских вредности стиже и од бившег шефа државе, који је у јеку помињане отимачине, с којом он наравно нема никакве везе, изјавио да интензивно игра и вежба – кошарку. Доказани левичар и успешни лидер ангажован због својих несагледивих државничких потеза као почасни плаћени чиновник једне утицајне политичке партије за скромну платицу од 150.000 динара, плус плаћени станчић месечно од 4.000 евра, тако се на најбољи начин сврстао у акцији за смањење сиромаштва. Његова парола је да се земља најбоље чува и развија миротоворним вежбањем убацивања кроз обруч.
Доказ да овакви догађаји нису довољни за забаву на Балкану је и пример назовидомаћег ТВ програма уочи прошлог викенда. Тада су, у знак захвалности братског српског народа хрватској политици хуманог чишћења Срба, на две телевизије националне фреквенције гостовали хрватски председници, прво садашњи, па бивши у размаку од неколико сати, не би ли овима на Балкану подробно објаснили шта се догађало у блиској прошлости. Показало се да ако потичеш из партизанске породице и имаш жену Српкињу поседујеш довољан алиби да се бавиш чишћењем Срба.
Тако је човек који је остао упамћен по поруци Србима о блату и опанцима истресао своје блато међу Србима, а да су ови то дочекали са симпатијама и аплаузом. И све то у ударном термину телевизије коју зову првом српском, по систему “најбоље српско време за кључне хрватске интересе”.
Само у Србији је могуће да један од најлепших паркова престонице краси споменик живом председнику, али далеке стране државе, бивше совјетске републике, док некадашњи дугогодишњи председник те исте Србије почива у једном дворишту испод старе трешње у српској провинцији сто километара од главног града. Забава по систему “туђе ценимо, своје кријемо” и још један доказ широке српске душе, због чега највећи део народа осећа лично задовољство и срећу.
У чудној и веселој Србији родољубље и патриотизам су десничарске категорије, а издаја земље и продаја њених интереса тврдо левичарство. Отуда се у Србији пљување сопствене земље промовише, цени и награђује, а њена одбрана осуђује као најцрњи израз нетолеранције, мржње и неспособности да се народ суочи са својим гресима. На срећу, на најбољем путу су да и овде направе искорак од седам миља.
Какав је допринос такве државне стратегије свеопштег увесељавања? На сваком кораку приметно је задовољство и унутрашњи мир српских грађана. Иако остају без територије и даље перспективе, иако се живи све лошије и сиромашније, а земља више улаже у пензионере него у младе, иако никад није било више универзитета, а све мање факултетски образованих, иако их из буле ваде министри који су их ту и довели, а некадашњи и актуелни национални лидери убеђују да је капитулација друго име за победу и спокој, народ у овој малој земљи на Балкану мудро ћути и трпи.
Нигде нема што има у веселом и оригиналном Србистану!
Др Радивоје ПЕТРОВИЋ
Вестионлине
