Одбрана светиња у Црној Гори, пројављена снага Српске православне цркве, број учесника литија и молебана, који, по ријечима нашег саговорника до сада није виђен у православном свијету, пред цјелокупну православну икумену поставио је питање могућности и метода одбране националног идентитета и вјере. Стиче се утисак да је у питању судбински тренутак борбе између добра и зла. Колико год актери закулисаних дешавања жељели брзо и ефекисано дјелују и да „Велику игру“ оставе неодгонетљивом, историја се поново показала непредвидивом – сценарио не иде по зацртаном плану. Ситуација, међутим, није нимало једноставна, проблематика захтијева сагледавање ширих геополитичких прилика и улазак у историјске основе новог „крсташког похода“.
Шта све стоји у позадини дешавања и какви су сценарији могући питали смо доц. др Веселинa Конатарa, професора на Факултету за европске правно-политичке студије у Новом Саду и Високој школи за криминалистику и безбедност у Нишу. Поред тога што је стручњак из области безбједности, наш саговорник је и човјек чија се мисао се креће у широком луку од сагледавања историјских прилика преко познавања културе религија, геополитике, обавјештајних структура и увида у међународне односе.
Непосредни повод за наш разговор је усвајање Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, што је на улице црногорских градова извело десетине хиљада људи који у мирним литијама изражавају потест против његовог усвајања. Можете ли нам објаснити како је до свега овога дошло?
— Одговор на Ваше питање није једноставан и захтијева ширу елаборацију, јер се прије свега ради о политичком проблему који превазилази границе Црне Горе. Стога је свака анализа тренутног стања у Црној Гори немогућа без њеног стављања у шири геополитички контекст. Епизодно посматрање, а догађаји у Црној Гори су само епизода „Велике игре“ која се води против православља, не омогућава да се назре суштина закулисне игре у коју је Црна Гора укључена.
Хоћете да кажете да је ово атак на православље у цјелини?
— Да, управо то. Црна Гора је још једна у низу земаља у којима је православље на удару. Такву оцјену смо могли чути и од руског Патријарха Кирила, који је, за разлику од уопштене поруке римског папе, Српској православној цркви у Црној Гори пружио експлицитну подршку. Не треба губити из вида да Руска православна црква већ више вјекова у континуитету трпи ударе споља и изнутра, те да руски патријарх зна зашто тако говори.
Да се ни данас ништа није промијенило свједочи и недавна изјава шведског дипломате Карла Билта, када каже: „Православље је главна опасност за западну цивилизацију… Нова антизападна и антидекадентна линија Путина дубоко се ослања на конзервативне православне идеје“. Разлика је само у томе што су се у протеклим вјековима „крсташки походи“ против православља у Русији планирали и водили из једног центра, Ватикана, док данас у овој шаховској партији учествују и други актери.
Од када датирају „крсташки походи“ на православље у Русији?
— Да је књаз Владимир 988. године на Криму прихватио католичанство, ток руске (и европске) историје био би сасвим сигурно другачији. Немачки историчар Паул Рорбах каже следеће: „…Да је у X веку велики књаз Владимир постао католик римског обреда, а не православац византијског обреда, било би то од одлучујућег значаја за укључивање Русије у културну и политичку заједницу европских држава. Као што ни Монголи никада не би освојили Русију, тако ни Велико Московско књажевство никада не би било вазал Златне Орде“.
Од Великог раскола Рим није престајао са покушајима да територије православне Русије стави под своје окриље. После доласка на папски трон Гргура VII (1073-1085.), преобраћање Русије у католичанство постаје главни приоритет, да би већ средином XII века (1149.) бискуп Матвеј Краковски у писму Бернарду Клервоском позвао на „крсташки поход“ против „руских варвара“. Већ од 1200. године католички мисионари продиру у прибалтичке регионе, а витезови Тевтонског реда (током тзв. „Балтичких крсташких похода“), под покровитељством папе Иноцента III, 1220. године освајају територије до Ливоније како би прекинули „безобразлук људи који се гнушају католичке вере“. Александар Невски ће Русију спасити од Швеђана у Невској бици 1240. године, а 1242. године ће потући и Тевтонски ред витезова.
Женидба Великог књаза Ивана III 1473. године означила је почетак нове епохе у руској историји. Владар целе Русије оженио се Зојом (Софијом) Палеолог (која је до тада живела у Риму), кћерком брата последњег византијског императора Константина XI, који је пао заједно са Константинопољем. Интересантно је да је иницијатива за брак потекла од Ватикана. Крајем своје владавине папа Павлe II, уз посредовање Венеције, прави план за придобијање Московске државе и њено укључивање у борбу против турске експанзије, у којем је Зоја (Софија) Палеолог требало да одигра једну од главних улога. Папска курија и Венеција су били спремни да у својству мираза уз Зоју дају цијелу Мореју (поседе њеног оца и његове браће на Пелопонесу), као и све остале територије бивше Римске империје (Византије). Ово се види из документа венецијанског Сената од 20. новембра 1473. године и писма венецијанског Сената Ивану III од 4. децембра 1473. године. О томе Доменико Малипери у „Венецијанским аналима“ пише: „Претпоставља се да ће се тај краљ ускоро укључити у борбу против Турака, јер је зет деспота Томе Палеолога… Римска империја (Византија, н.а.) ће припасти управо њему“.
Замка је лежала у томе што је читав „византијски мираз“ требало ослободити од Османлија. Придобијање савезника у борби против турске експанзије и успостављање веза између далеке Московије и Ватикана нису биле једине ствари због које је Ватикан био заинтересован за брак. Папа је у њему видио начин да Русију увуче у Флорентинску унију. Уз „мираз“ је обећана и краљевска круна, коју је велики књаз Иван III љубазно одбио. У пратњи Зоје (Софије) Палеолог у Москву је стигао и римски легат са задатком да „заблуделима покаже истински пут“. Папин „мираз“ у виду легата Иван III није прихватио и он је принуђен да се врати кући.
Било је то вријеме када се после пада Константинопоља свијету представљала јединствена религиозно-геополитичка реинкарнација урушене Византијске империје, коју странци у својим документима почињу да називају „Трећим Римом“. „Трећи Рим“ ће у периоду владавине Ивана IV своју територију увећати два пута. „Грозни“, како су Ивана IV на Западу прозвали (иако није био први владар коме су дали такав надимак), наставио је да искорењује болесно ткиво у цркви заражено јересју. На понуду „Светог оца“ да склопе унију руски цар је папском изасланику Посевину одговорио да постоји само један Свети Отац – а он је на небесима; да су папе у заблуди када покушавају да се равнају са „сопрестолницима“ Христа; да су успоставили чудан обичај да их носе на трону, да им љубе ципеле и на обући сликају распеће. „Папа није Христос, престо на коме носе папу није облак, а они који га носе нису анђели“, говорио је цар, додајући да „сваки папа који не живи по Христовом учењу и апостолском предању је вук, а не пастир“. Вративши се необављеног посла папин изасланик Посевино пред Венецијанским сенатом августа 1582. године пророчки најављује да „московски владар неће живјети још дуго“. Његова изјава се убрзо обистинила, а судско-медицинска експертиза посмртних остатака Ивана Грозног, урађена 70-их година ХХ вијека, показала је да је отрован. Исти узрок смрти установљен је и код његове супруге Анастасије и царевића Ивана, за кога се тврдило да га је отац убио. Ако се сумирају резултати владавине Ивана IV постаје јасно због чега је управо он најоклеветанији руски владар у историји.
Какви су били резултати католичког дјеловања у вријеме владавине атеистичког комунизма у бившем Совјетском Савезу?
— Упркос томе што су тадашњи великодостојници Руске православне цркве били за свргавање монархије за бољшевике који су се домогли власти 1917. године црква је била идеолошки противник и непријатељ пролетаријата. То је разлог због чега су бројни епископи, заједно са свештенством и вјерујућим народом, били подвргнути најсуровијим репресијама, а цркве и манастири пљачкани и спаљивани.
Ако су прије 1917. године маштања Рима о превођењу Русије у католичанство остајала неостварена захваљујући величини и значају Руске православне цркве, привржености православног народа својој вјери и оригиналности руске културе, то су се на темељима бољшевичког погрома пред Римом почели појављивати обриси нове, католичке Русије. Због тога не изненађује чињеница да је католички свијет са радошћу дочекао бољшевичку револуцију. У раду под насловом „Свети престо и Русија“ Пучи пише: „За будућност католичанства бољшевички режим је неупоредиво мање штетан од царског. Не из разлога што постоји могућност да се од бољшевика можемо надати нечему добром, већ из разлога што не могу бесконачно држати државу под својим терором и једном ће бити принуђени да оставе слободно поље...“. У бечком католичком листу Schonere Zukunft, од 15. новембра 1931. године могло се прочитати нешто слично: „Бољшевизам отвара могућност за превођење у католичанство непокорне Русије“. За папу Пија X побједа Русије у Првом свјетском рату значила је побједу шизме, због чега се Русија, упркос милионским жртвама, није смела наћи међу земљама побједницама. Када су једног високог ватиканског свештеника упитали зашто је Ватикан током Првог свјетског рата био против Француске, одговорио је следећим ријечима: „Побједа Антанте са савезничком Русијом била би исто толико велика катастрофа за цркву као некада Реформација“. Али се не може рећи да је пораз Русије у Великом рату био само интерес Ватикана. Био је то и интерес руских „савезника“ из Антанте, који су јој током читавог трајања рата забијали нож у леђа. (Међу 27 земаља побједница нашле су се Хаити, Гватемала и Хондурас.) Тада се из уста руских „савезника“, много прије Бжежинског, чују предлози да Русију треба подијелити. Хаус, савјетник америчког предсједника Вилсона, пише: „Остали свијет ће живјети много мирније ако умјесто огромне Русије буду четири Русије. Једна је Сибир, а остале подијељени европски дио земље“.
Видећи добру прилику за даљи продор на Исток, Ватикан је на конференцији у Ђенови 1922. године први пружио дипломатску подршку младој бољшевичкој држави, коју на Западу још увијек нико није био признао. У архивима француског министарства иностраних послова сачуван је телеграм заведен под бројем 266 од 6. фебруара 1925. године, којим совјетски амбасадор у Берлину кардиналу Пачелију (будућем папи Пију XII) саопштава да се Москва неће противити раду католичког свештенства на својој територији и да ће им обезбиједити пријатне услове за рад. Шест дана касније, телеграмом број 284 саопштава се о дозволи за отварање католичке семинарије.
А знате ли шта се у Русији догађало те 1922. године?
— Управо тада, марта 1922. године, у Русији почиње други дио операције уништавања православне цркве и колосална пљачка њеног богатства. Било је нужно уништити последњи бедем духовности и последњи ослонац на коме се одржавао морал народа. Док земљу запљускују таласи атеистичке пропаганде усмерени на изопачење хришћанских традиција, наоружане јединице упадају у храмове, пљачкају, ломе и пале све што им падне под руку. Трговинским споразумом са Хамерима из 1921. године међу „робама“ које се совјетска страна обавезала да доставља у замену за пшеницу биле су „црквене реликвије“. (Ово говори да је операција пљачкања црквених вриједности планирана 1921. године.) Оне су биле прве на списку тражених „роба“.
Опљачкана црквена богатства су преко Талина свој пут настављала према западним државама. Према казивању Арманда Хамера, једног од учесника у послу препродаје црквених вриједности, Талин је био „царинска рупа преко које је било могуће пребацити све што је било потребно“. Када му је касније постављено питање – како постати милионер, он је одговорио: „Само треба сачекати револуцију у Русији“. Описујући догађаје из овог времена амерички историчар Р. Спенс пише: „Може се рећи да је руска револуција праћена најграндиознијом пљачком у историји. Милиони и милиони долара у злату и другим вредностима су нестали.“ Џулијус Хамер, отац Арманда Хамера, остао је упамћен по својој реченици да – „онај који посједује злато, он и успоставља правила“. Приликом израде каталога Стокхолмског музеја током 1990-их година откривена су документа о препуним вагонима икона које су са руског севера пребачене на Запад. У Архангелску и другим северним градовима ломљени су цели иконостаси и товарени у возове. Њих су препродавали бизнисменима чије су домове китили, музејима, личним колекционарима и антикварницама. Предсједник специјалне комисије за одузимање црквених вредности био је Троцки, коме је препродаја црквених реликвија била „породични посао“.
Ако се за операцију пљачкања црквене имовине може рећи да је успјела, ширење црквеног раскола је доживело крах. Народ није желио „Жива цркву“, која је била руска варијанта протестантизма. Истраживач историје Цркве, О. Васиљева, тим поводом пише: „Све је цинично срачунао Лав Давидович Троцки, осим једног – православни мирјани нису пошли за реформаторима и раскол се угушио… руски народ се није дао преварити“. Неуспех унутрашњег реформисања Цркве додатно је подстакао други талас репресија 1923. године.
Каквом погрому је била изложена Руска православна црква и вјерујући народ током 1922. године говори чињеница да је убијен 2691 свештеник, 1962 монаха, 3477 монахиња и послушница. Ако се овоме додају убиства без суђења и ликвидације у логорима, укупно је истребљено не мање од 15 хиљада представника духовенства, монаштва и мирјана. Да ли су на Западу и у Ватикану о свему овоме знали? Јесу, али су у томе видјели своју шансу, коју нису дочекали. Крајем 1929. године и почетком 1930. Ватикан коначно признаје да је доживио пораз, после чега почиње да осуђује бољшевичка злодјела. До средине 1930-их година све католичке структуре на територији Совјетског Савеза биле су уништене, страни свештенослужитељи прогнани а домаћи ухапшени.
Због чега је дошло до преокрета?
— Ко се тада налазио на челу СССР? Стаљин! То је још један од разлога због чега се на Западу и данас против њега води кампања. Већ крајем 1930-их година било је очигледно да Русија није само преживјела, већ је постала респектабилна индустријска и војна сила. Незадовољни резултатима Првог свјетског рата његови аутори приступају припреми следећег.
Други свјетски рат, у коме су римокатолички свештеници узели активно учешће, био је следећи „крсташки поход“ и покушај тоталног уништавања носилаца истинске вјере. После потписивања конкордата са Немачком 1933. године, кардинал Пачели, који ће касније постати папа Пије XII, активно сарађује са нацистичком Немачком, чији су лидери у највећем броју били католици. Утицај језуитског католичког реда на Хитлера, Химлера, Гебелса, Шеленберга и остале, били су инспирација за организовање СС формација, чија је структура подсећала на хијерархијску структуру овог реда. Према томе, Хитлер није случајно о Химлеру, генералу СС формација, говорио као о немачком Игњацију Лојоли. Францу фон Папену, члану Малтешког реда витезова, приписују се речи да је „Трећи рајх прва држава у свијету која у живот оваплоћује принципе папства“.
Према инструкцијама римског понтифика католичке мисије су свуда пратиле јединице Вермахта и мисију покатоличавања вршиле на освојеним подручјима. Подржавајући и пратећи немачко освајање папа није запостављао ни други правац своје политике. Током читавог рата одржавао је незваничне дипломатске односе са Сједињеним Државама, у чему су највећу улогу одиграле његове личне везе са председником Френклином Рузвелтом. Током сусрета са председником Рузвелтом, као и бројним крупним индустријалцима и банкарима, у Сједињеним Државама 1936. године, папа Пије XII je договорио отварање америчког представништва у Ватикану. Важан фактор који је током 1936-1937. године допринио америчко-ватиканском зближавању било је претварање САД у главног извора финансирања папског престола, да би 1940. године Ватикан из Лондона у Форт Нокс премјестио своје златне резерве. Дакле, Америчке федералне резерве су биле главна међународна банка Ватикана током читавог рата. Са друге стране, Вашингтон је био посебно заинтересован за сарадњу са разгранатом ватиканском обавјештајном службом, са којом ће англо-америчке тајне службе по окончању рата организовати операцију спасавања нациста из Европе под кодним називом „Пацовски канали“.
По завршетку Другог свјетског рата папа је поздравио стварање НАТО пакта, најавио „ослободилачки рат“ против социјалистичких држава и запријетио да ће свако ко симпатише, пропагира теорију и праксу комунизма, или ступи у комунистичку партију, бити одлучен од Католичке цркве, да би 1952. године народима Русије упутио позив да се одрекну комунизма и пређу у католичку вјеру.
У новом таласу агресије против Русије и Православља учествовао је и њен лидер, Никита Хрушчов, чије је право име, како пише Enciclopedia Universal Sopena, Никита Соломон Перлмутер. Истовремено са уништавањем православних храмова и манастира и прогоном свештенства и верујућег народа, Хрушчов је јавно контактирао са римским папама, увлачећи Руску православну цркву у унију и намећући јој пријатељство са Ватиканом. Хрушчов не само да је рехабилитовао све украјинске профашистичке формације, већ је 19. фебруара 1954. године донио указ о предаји Кримске области Украјини, у којој је према попису из 1939. године било 50 одсто Руса, 25 одсто Татара и 10,2 одсто Украјинаца, да би децембра 1955. године омогућио да Шпанија и Португалија, под режимима Франка и Салазара, буду примљене у ОУН. Посао који је започео Хрушчов са великим ентузијазмом наставиће Горбачов кроз своју „перестројку“, дубоко посвећен не само уништавању православне цркве већ и урушавању СССР.
Какви мотиви стоје иза тих тежњи Горбачова?
— Пењући се према врховима власти као атеиста, Михаил Горбачов, последњи комунистички лидер Совjетског Савеза, први пут је своју припадност хришћанској религији потврдио током посјете гробници Св. Фрање у Асизију. У пратњи своје кћерке Ирине Горбачов је пола часа провео у тихој молитви у гробници. Његов пут у Асизи италијански лист La Stampa назива „духовном перестројском“. „Св. Фрањо за мене представља alter Christus, другог Христа. Његова биографија ме је очарала и одиграла главну улогу у мом животу. Управо сам кроз Св. Фрању дошао у Цркву“, изјавио је тада Горбачов. Ово неочекивано признање баца више свјетла на његов сусрет са папом Јованом Павлом II 1989. године.
О чему се ради? Након сусрета са папом Јованом Павлом II, 1. децембра 1989. године, руске власти дозвољавају регистровање грчко-католичких вјерских општина.Тако је оживјела унијатска црква, чије су ватрене присталице били бивши борци за „слободну Русију“. Већ у јануару 1990. године због насилног унијаћења православног становноштва у Галицији уприличен је сусрет делегација Ватикана и Московске патријаршије. Без обзира што се показало да ни „перестројка“ руски народ није претворила у безбожну гомилу напади усмјерени на разарање руске државе изнутра нису посустали, чему доприноси плурализам религија.
О чему се ради?
— Економска моћ САД у послератном свијету преливала се и на идејно-културно поље, што се прије свега огледало и у наметању америчког модела религиозно-етичког плурализма који је признавао иста права за све религиозне заједнице и цркве. Међутим, иако утврђивање религиозног плурализма у западноевропским земљама није довело до радикалније промјене правног статуса традиционалних религија његове последице су се испољиле у другој сфери – сфери религиозне свијести, коју је почела захватати ерозија услед упорног потискивања традиционалних вриједности. Потрошачко друштво стварало је нови тип грађанина чије су вриједности и понашање били неспојиви са стандардима хришћанског морала. Масовна свијест формирана на тим принципима на периферију је потискивала све што се није уклапало у њене стереотипе и комерцијалне сврхе, укључујући и религију.
Са друге стране, као протест према том техницизму, дехуманизацији друштвених односа и отуђењу личности од друштва почиње да се развија „омладинска контракултура“, која у свом негирању реалности креће у тотално негирање традиционалних вриједности, борећи за потпуно ослобађање од било каквих моралних ограничења која би могла бити препрека слободном испољавању нагона. У циљу очувања утицаја Католичка црква почиње са прилагођавањем либералним стандардима савременог друштва, што је подразумијевало да и теологија буде усклађивана са духовним избором младог европског поколења. Томе је доприносила клима створена у послератном Ватикану у коме је власт старих италијанских родова, који су вјековима бирали папе из својих редова, ишчезавала, због све већег присуства богатих и утицајних кардинала из америчких дијецеза нетакнутих ратом.
Процес „комерцијализације“ религије крајем 60-их година XX вијека одлично је описао директор Института културe, религије и међународних односа Бостонског универзитета, професор социологије и теологије Питер Бергер у чланку „Религиозни плурализам и плуралистички век“. Бергер констатује да је религиозно разнообразје фактички означило формирање слободног „тржишта религија“, на ком се плурализам шири и на садржај вјероучења, као робу која се на тржиште пласира од стране учесника религиозног тржишта, те да религије убудуће неће моћи да рачунају на постојање традиционалних вјерника већ ће борбу за њих морати да воде на религиозном тржишту.
То је оно што говоре и црногорски званичници?
— Да, о плурализму религија данас говоре и црногорски званичници. Тако државни секретар Министарства вањских послова Црне Горе Владимир Радуловић поводом усвајања Закона о слободи вјероисповијести изјављује да је усвојени закон еманципаторски и модернизаторски, те додаје да се – „Усвајањем закона Црна Гора се конституише као слободно, отворено и плуралистичко друштво. Плуралистичко у смислу да поред уважавања и поштовања за најважније и највеће традиционалне вјерске заједнице закон отвара простор и за оне које трају краће, и за оне које су недавно формиране, и за оне које ће тек бити формиране. Дакле, простор вјерских слобода, простор исповиједовања вјере, простор испуњавања властитих увјерења је неограничен. Нема супериорних вјерских заједница, нема супериорних вјера“.
Шта након свега као резултат имамо на Западу?
— Новац као универзалну вриједност, чак и духовну; заједницу људи лишених индивидуалности, емпатије, осјећаја за отаџбину, коријене и вјеру; људе „пасивне посматраче“, како их Зигмунд Бауман назива, који присуствују догађању зла али ништа не чине да га зауставе; индивидуе које живе искључиво ради уживања и задовољавања својих личних нагона. Због тога не изненађују ријечи папе Фрања, које је пренио француски Монд, током дочека божићних празника са Римском куријом 21. децембра 2019. године када каже да „хришћански свијет више не постоји“. Да ли се нешто битније разликују ријечи црногорског митрополита Амфилохија Радовића који духовно стање Европе описује следећим ријечима: „Нажалост, има се утисак да Европа данас постаје јудинска Европа, јер издаје Христа Бога. А ево, и ми смо сад кренули за том и таквом безбожном Европом. И наши Монтенегрини се сад укључују у ту и такву Европу уписујући се у Јудине сватове“? Наравно да не! Ниједна од двије изјаве црквених великодостојника се не разликује од онога што је прије једног вијека писао Достојевски. Он тада констататује: „Европа одавно није хришћанска, само се боји да то себи призна. Европа је гробница“.
Шта је у православном свијету највећа сметња усвајању новог морала?
— Православна црква! Традиционална и чврста породица, која представља „цркву у малом“, кост је у грлу идеолозима „новог морала“. У напорима да је униште она се проглашава нечим застарелим и ретроградним. Умјесто ријечи „породица“ намеће се ријеч „џендер“; формирање породице и васпитавање дјеце оцјењује као повратак тоталитаризму, док се истополни бракови и промјена партнера афирмише као савремена слобода. То су кључни разлози због којих је православље, као „тоталитарна идеологија“, опасно за мондијалисте.
Рекло би се да се плански ради на стварању раскола у православном свијету. Да ли је то тачно?
— Синхронизованост и осмишљеност антицрквених кампања у православном свијету те чињеница да више нису изложени само поједини црквени јерарси већ црква као институција, са јасном намјером њене дискредитације, упућује на закључак да су у току својеврсне „обојене револуције“ у православним помјесним црквама. У том смислу говори анатомија кризе између појединих помјесних цркава и технологије којима је изазвана.
Видимо да су Константинопољска, Еладска и Александријска цркве признале аутокефалију Православне цркве Украјине. Због чега?
— Недуго након пријема Грчке у Европску унију притисак на православну цркву у овој земљи се појачао. Антицрквена капмања почела је негдје у јануару 2005. године, синхронизованим нападима преко свих значајнијих грчких средстава информисања. Рекло би се да је тиме дат знак за унапријед планирану акцију, која је послије извјесног времена на површину избацила захтјеве као што су – одвајање Цркве од државе, ограничавање њеног утицаја, ускраћивање пореских олакшица и других привилегија, итд. Дакле, на дјелу је био прави информационо-психолошки рат који се одвијао по следећој схеми: прво се објављују одређене количине компромитујућих података, а потом њихово дозирано ширење у циљу поспјешивања масовне хистерије. Због свеопште хајке коју су подизале најкрупније новине и телевизија сваку одбрану или другачији став било је немогућe изнијети.
Смисао критика појединих представника Цркве и оптужбе за злоупотребе био је да се дискредитује аскетска суштина православља и подрије њен морални ауторитет. Тако се нпр. у листу Ортодоксос типос од 25. марта 2005. године, каже: „Ми, православци, више не можемо говорити о традицији, коријенима, окупираним грчким земљама, супротстављању Западу, глобализацији…“. Текст даље доводи у питање право цркве да активно учествује у друштвеном животу и има сопствени став у вези са социјалним питањима и политичким проблемима. Организаторима кампање тада је било изузетно важно да дискредитују главу еладске цркве архиепископа Христодула, изазову сукоб између појединих јерарха и допринесу стварању црквених кланова.
Колико је данас однос према православној цркви у Грчкој маргинализован говори чињеница да је у земљи у којој је православље државна религија из наставног програма избачена вјеронаука, вјески симболи из државних институција, усвојен закон о истополним браковима, премијер одбио да заклетву полаже на Библији, а ускоро се очекује да у земљи, која се сматрала бедемом хришћанства, буде регистрована Сатанистичка црква.
Не смије се заборавити да су планови за слабљење православља у Грчкој и изазивање раскола између Еладске и Руске православне цркве разматрани много прије него је Грчка примљена у ЕУ. Наиме, у билтену „Атонска стража“ од 15. априла 1994. године објављен је текст документа разрађен од стране Ватикана под називом „Операција Ђовани Веко“. У једном поглављу се, између осталог, каже: „… Планира се претварање територије Свете Горе у „археолошку територију“, а манастири у музеје или хотеле, у којима би монаси радили као водичи … изградња путева, отварање ресторана, барова, дискотека и казина, како би се туристима и научницима обезбиједио пријатан боравак, те укидање вјековне забране да жене посјећују Атос“. У даљем тексту документа стоји: „Сви клирици са Атоса, сви Срби, Бугари и други ортодоксни мрачњаци који симпатишу Русију и који се придржавају јулијанског календара морају бити удаљени са Атоса, чак и принудно“.
Занимљиво је да се слични предлози чују и у Црној Гори.
— Да, адвокат Никола Мартиновић најављује могућност да би цркве и манастири у Црној Гори могли бити претворени у хотеле и посластичарнице, а о потреби прогона свештенства Српске православне цркве говори црногорски академик Радован Радоњић у интервјуу подгоричкој Побједи, гдје каже: „Будућност Црне Горе и Црногорске православне цркве је никаква ако у црквеним објектима остане садашњи персонални састав…. У сваком случају, Црна Гора би требало да, у духу хришћанског милосрђа, саопшти гостима из СПЦ да (пошто их Црна Гора није звала, а и не свиђа им се па би да је преуређују по својој мјери, као што су то већ урадили са огромним дијелом њеног сакралног и уопште културно-духовног насљеђа) да је што прије мирно, с анђелима, напусте, уколико не желе да се без неке велике задршке суоче с њеним правосудним органима за више дјела агресије и велеиздаје. А од санкција по том основу, какве год оне биле, неће их спасити не само Васељенски патријарх, него ни Бог ни Русија. Црна Гора с њима нема другог избора, а они имају два па нека бирају.“
Да се вратимо Еладској православној цркви. Када је интезивиран притисак?
— Током 2015. године примијећено је извјесно зближавање између Русије и Грчке, а поједина средства информисања почела најављивати могућност да би Грчка могла напустити НАТО, услиједила је реакција. Као нови амерички амбасадор у Атину из Кијева, гдје је учествовао у организацији „евромајдана“, 2016. године стиже Џефри Пајет. Пајет учестало посјећује јерархе Еладске цркве, константинопољског патријарха и Свете Горе, посебно Ватопедског манастира, гдје се бавио обрадом монаштва. Као резултат његових посјета Ватопедском манастиру у октобру 2018. године у посјету Вашингтону путује старјешина овог манастира, утицајни архимандрит Ефрем, који се тамо састајао са представником Стејт департмента за обавјештајне послове Евгенијем Фишељем; Ароном Весом Мичелом, помоћником државног секретара за европске и авроазијске послове; Џорџом Кентом, замјеником помоћника државног секретара САД за Европу, итд.
Како су медији пренијели, поред интересовања за питања која се тичу Еладске цркве и Екуменског патријархата, представника Стејт департмента је посебно интересовало руско присуство на Атосу и утицај Руске праволсавне цркве на атоске монахе. Није се дуго чекало да визни режим за посјете Светој Гори руском свештенству буде отежан, а потом раније изнијети став Светог Синода Грчке цркве да неће разматрати питање украјинске цркве, након посјете Мајкла Помпеа Атини и сусрета са грчким архиепископом, буде промијењен. Услиједило је признање Православне цркве Украјине, које је изазвало протесте бројних епископа, свештенства, монаштва, богослова и вјерујућег народа у Грчкој, покретање поступка пред грчким судовима због повреде грчких закона и процедура Архијерејског Сабора Грчке цркве, као и прекид еухаристичких односа са Руском православном црквом.
Као и са Еладском црквом, aлександријски патријархат, у коме је највише свештенослужитеља грчког поријекла, такође је снажно дестабилизован одлуком патријарха Теодора да без сагласности Синода призна аутокефалност Православне цркве Украјине. Блискост са Еладском црквом и константинопољским патријархом били су пресудни за доношење овакве одлуке, упркос обећањима датим током последње посјете патријарха Теодора Украјинској православној цркви, септембра 2018. године.
Опасне подјеле нису захватиле само Цркве које су признале аутокефалност Православне цркве Украјине. У току је дестабилизација Грузијске и Јерменске апостолске цркве, које се проглашавају „руским агентима“. Ту је и Антиохијска црква, помјесна и аутокефална, која се налази на трећем мјесту у диптиху. У једном од својих издања почетком 2019. године либански лист Al–Akhbar је анализирајући текуће догађаје међу блискоисточним хришћанима извео закључак да се Запад по украјинском сценарију спрема да раздроби једну од најстаријих помјесних цркава. Ријеч је о могућем расколу између цркава Либана и Сирије, која је, по мишљењу Американаца, под сувише јаким руским утицајем. О жељама за изазивање раскола унутар Антиохијске цркве и могућем давању аутокефалије Либанској митрополији говорио је и сиријски предсједник. У вези са тим, интересантна је реакција која је услиједила одмах након одбијања Антиохијског патријарха Јована X да призна Православну цркву Украјине. Ради се о томе да је украјински амбасадор у Либану у британском листу Дејли стар објавио текст у коме Либанску митрополију назива „симболом слободе“ који трпи дискриминацију од стране „већег сусједа“ и изражава наду да ће Либанска црква подржати независну Украјинску цркву. У контексту спречавања негативног развоја догађаја у Антиохијској цркви треба посматрати и посјету руског предсједника са својим сиријским колегом Антиохијској патријаршији првих дана 2020. године.
У циљу притиска на Грузијску православну цркву амерички дипломата Вес Мичел је у пет мјесеци два пута боравио у Грузији боравио два пута, а утиске изражава следећим ријечима: „Из Грузијске православне цркве индиректно проистиче руски утицај с обзиром да дио становништва које живи ван градова у мањој мјери користи социјалне мреже, због чега одређене поруке добијају преко представника Грузијске православне цркве – индиректног проводника руског утицаја“. Да ли је изненађујуће зашто у САД и на Западу уопште, како пише Њујорк тајмс, влада чврсто увјерење да Грузијска православна црква „испољава дубок, прије свега закулисан утицај на политички живот земље“, а патријарх Илија II „пропагира идеју поправљања односа са Русијом, и одбацује западне вриједности и сексуалне слободе“.
О корацима које Стејт департмент предузима у дужем временском интервалу говори извјештај о религиозним слободама од 15. августа 2017. године. Како преноси Би-Би-Си у циљу нивелисања постојеће скепсе која постоји у Грузији у односу према европској и евроатлантској будућности Грузијску православну цркву треба ставити у епицентар регионалног хибридног рата, откривати и пресијецати дјелатност грузијских свештеника који су оријентисани на сарадњу са Московским патријархом и користе „своја уста умјесто радија“. По већ уходаном сценарију, преко прве „независне“ телевизије „Рустави – 2“ (која је током 2003. године била једно од најважнијих оруђа опозиционих снага и покретач тзв. „револуције ружа“) Грузијска црква је оптужена за корупцију, проневјере, нелегалну куповину имовине; хомосексуализам, педофилију и содомију највиших црквених лица, завјеру и припремање убиства духовног вође Илије II. Због припремања убиства грузијског католикоса-патријарха на затворску казну осуђен је свештеник код кога је нађен цијанид намијењен тровању. Међутим, упркос свим напорима да је дискредитују, према истраживањима Националног института за демократију (NDI), која се спроводе неколико пута годишње, Грузијска православна црква је и даље институција којој становништво највише вјерује, а патријарх Илија II неприкосновени ауторитет у Грузији, духовни вођа и отац цијеле нације.
У контексту околности у којима се све ово одвија треба указати на још једну важну ствар, а то је да у Грузији према подацима Ватикана живи 112.000 католика, односно 2,7 одсто становништва земље. Око 20 000 католика из Грузије су Јермени, који припадају Јерменској католичкој цркви. Током своје посјете Грузији 2016. године папа Фрањо је на стадиону који може да прими 27.000 гледалаца одржао мису пред око 3.000 људи. На изненађење Ватикана миси нису присуствовали челници Грузијске православне цркве. Грузијска патријаршија је одлучила да њена званична делегација не присуствује миси, уз образложење да православни верници не могу да учествују у католичким службама све док постоје догматске разлике. Стога је несумњиво да ће Стејт департмент и Ватикан, сваки следећи своје циљеве, вршити притисак на Грузијску православну цркву да призна Православну цркву Украјине. Томе за сада не смета само грузијски католикос-патријарх, већ и то што би у случају признавања ПЦУ Грузијска православна црква ризиковала да изгуби „канонске теритоирије“ Абхазије и Јужне Осетије, које би отишле под окриље Руске православне цркве.
Каква је ситуација са Јерменијом?
— Према ријечима Католикоса свих Јермена Гарегина II – Јерменскa апостолскa црквa не подржава кораке који воде подјели православног свијета. Веома заинтересоване за регион Кавказа, самим тим и Јерменију, која на „Великој шаховској табли“ заузима важно мјесто, западне земље активно раде на популаризацији „европских вриједности“ и „демократских слобода“ противрјечних јерменском друштву и резултати не изостају. На дјелу је духовни раскол нације, ширење секташтва, увећавање степена толеранције према гријеху и пороцима, дискредитација појмова као што су „национална држава“, „национални интереси“, „традиционалне вриједности“ итд. У свему посебну улогу има невладин сектор. Према броју невладиних организација које дјелују Јерменија је дуго времена била на другом мјесту, послије Украјине. Поред деструктивног дјеловања невладиних организација, вјешто манипулисање друштвеним мрежама значајно доприноси разбијању традиционалног јерменског друштва. Ту су и дипломатска представништва и амбасаде САД, Велике Британије, Француске, Немачке, Пољске, Швајцарске и др., које финансирају пројекте чији је циљ заштита људских права, развој „независних“ средстава јавног информисања, организација округлих столова, научне и студентске размјене, упознавање јерменских стручњака са страним искуствима, итд.
Не треба губити из вида да у Јерменији живе Јермени-григоријанци (око 64,5 одсто становништва земље) и Јермени-католици (унијати, који су објединили јерменско „монофизитство“ и римски католицизам), што ствара погодно тле за додатни притисак. У том контексту није изненађујуће да је 2016. године Јеменију посјетио папа Фрања, нити је случајно ову земљу назвао „првом хришћанском земљом свијета“.
Каква је ситуација са Јерусалимском црквом?
— За Јерусалим и Јерусалимску цркву се такође води жестока борба у којој не учествује само Ватикан. Јерусалим је град у којем ће по предсказању Јована Богослова произаћи Армагедон, после кога ће наступити власт једног цара. То неће бити само центар из кога ће се управљати свијетом, већ и мјесто у које ће се, сагласно Библији, вратити Месија, коме ће се клањати сво становништво на Земљи. Јерусалимска православна црква за сада одолијева притисцима и одржава добре односе са осталим помјесним црквама, посебно руском. „Јерусалимска црква је увијек помагала Руској православној цркви. Код нас је Свети Гроб, који је освештан крвљу Христовом, и ова светиња представља гаранцију нашег православног јединства“, изјавио је јерусалимски патријарх Теофил III. Иначе, јерусалимски патријарх је покренуо иницијативу за одржавање састанка свих представника помјесник цркава у Јордану ради решавања проблема у вези са расколом у православном свијету.
Поред наведених ту су, као што знамо, проблеми са православном црквом у Молдавији, Бугарској, Кипру и Сјеверној Македонији. Током посјете овој земљи Мајкл Помпео се 4. октобра 2019. године састао и са „поглаваром“ неканонске македонске православне цркве Стефаном Вељановским. Ако се тренд раскола у православним црквама настави духовне последице не само за православни свијет већ и припаднике других конфесија, чак и атеисте, биће веома тешке.
Често се може чути да је Ватикан главни кривац за садашњу ескалацију раскола у православном свијету. Да ли је то тачно?
— Не, Ватикан није једина адреса на коју треба упирати прстом. Водећа улога припада глобалистичким елитама у чије име је константинопољски патријарх прихватио да игра улогу „Тројанског коња“. Његово маштање да буде „Primus sine paribus“ у православном свијету наишло је на подршку либералних кругова у Сједињеним Државама, а заузврат је константинопољски патријархат пристао да буде проводник „слободе и демократије“ у православном свијету. Врата узајамне сарадње између америчких глобалистичких елита, прије свега из редова Демократске странке и Константинопољске патријаршије (која не гаји симпатије према садашњем предсједнику Трампу и његовој концепцији да од САД створи јаку националну државу), широко су отворена након неканонске смјене константинопољског патријарха Максима 1948. године, и инсталирања америчке марионете у лику архиепископа Атинагоре, екуменисте и модернисте.
Док глобалисти преко Вартоломеја шире раскол, Ватикан, са друге стране, константинопољског патријарха користи у својству ефикасног инструмента за прозелитистичко мијешање у послове помјесних Православних цркава и даљи продор на Исток. У том смислу је стварање јединствене аутокефалне цркве у Украјини само један корак ка њеном потчињавању Риму, а у прилог томе да је Ватикан давао политичку (и не само политичку) подршку „евромајдану“ говори активно учешће личног папиног изасланика, надбискупа Томаса Галиксона (држављанина САД), у украјинским догађајима. Стога није изненађујуће да је од сусрета папе Фрање и руског патријарха Кирила 2016. године, када је римски папа обећао да ће „методе унијатизма“ у Украјини бити одбачене, те да ће се борити за мир, број унијатских и католичких свештеника вишеструко увећан, а пропаганда усмјерена на рат против руског свијета постала још жешћа. Лидер украјинских унијата Свјатослав Шевчук отворено изјављује да је од папе Фрања добио налог да се активније укључи у религиозну експанзију на Исток.
Ватикан је дакле дио система?
— Иако изгледа да наступа самостално, Ватикан, који није само црква већ и држава (са моћним финансијским, медијским и обавјештајним структурама), наступа као дио глобалног система управљања. Дакле, Ватикан није самосталан играч на међународној политичкој сцени. У условима када је предаја механизама доношења одлука на наднационални ниво све присутнија Ватикан као снажна национална држава више није неопходан, али папа јесте. Када се то има у виду онда се долазак језуитског папе на чело Ватикана може тумачити као прелазак непосредне управе над државом Ватикан у руке католичких редова, који су као мрежне структуре добро интегрисани у свјетску елиту. Са тачно одређеном улогом – да максимално замагли хришћански систем вриједности – папа римски се у свеопштем хаосу представља као „демократски папа“, „ујединитељ и мировњак“, сакрална фигура и оваплоћење религиозног лидера који подједнако брине о сваком становнику Васељене.
Изједначавајући православље и католичанство и нигдје не истичући разлике у вјероучењима утвђује лажно „сестринско богословље“ којим православље урушава изнутра, што се убрзава масовним васпитавањем екуменистичко-прокатоличких свештенослужитеља, катехизатора и широке масе мирјана. Наравно, вјешто скривајући истинску суштину савременог католичанства папа одбија богословске дијалоге и својим приоритетима проглашава заједничке молитве и миротворачке активности. Да повучем паралелу – ако је мисија Горбачова била да уништи руску комунистичку партију и СССР, мисија папе Фрање је да под видом реформи обједињено хришћанство и католичко богословље прилагоди потребама глобалистичких елита. Не да уништи институцију цркве. Она мора бити сачувана као идеолошка подршка стварању свјетске владе и водећи центар који учествује у стварању једне свјетске религије, са папом на челу. Да закључим, папство је у реалности само оруђе у рукама моћних глобалистичких структура и инструмент заговорника новог либералног поретка.
Како на бази онога што сте претходно навели објашњавате избор тренутка у коме ће Закон о слободи вјероисповијести бити усвојен у Црној Гори?
— „У политици се ништа не догађа случајно, шта год се деси можете се кладити да је тако планирано“, ријечи су америчког предсједника Теодора Рузвелта. А када ће се који потез повући одлучују креатори политике зависно од процјене, која не спада у домен егзактног. Када је ријеч о тренутку усвајања Закона о слободи вјероисповијести, за који се тврди да је био у припреми одмах послије референдума 2006. године, мора се такође имати у виду следеће: прије његовог усвајања требало је признати независност Косова, постати чланица НАТО савеза и поништити одлуке Подгоричке скупштине. Обрнути ред потеза могао је бити контрапродуктиван. Надаље, имајући у виду да је Црна Гора чланица НАТО, те да њена оријентација чланство у Европској унији, јасно је да њена спољна политика мора бити усаглашена са НАТО и ЕУ, те да су и они консултовани у вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести. У прилог томе говоре посјете високих званичника Сједињених Држава, сенатора Линдзија Грејема, (у септембру 2019.), амбасадора за слободу вјере САД Сема Браунбека (новембар 2019.) и америчког државног секретара Мајкла Помпеа (у децембру 2019.), и заједничке изјаве америчких званичника и представника црногорске власти.
Након састанка предсједника Црне Горе и сенатора Грејема из кабинета црногорског предсједника је саопштено: „Сенатор Грејем и други чланови делегације захвалили су предсједнику на пријему, уз комплименте за вођство и постигнућа Црне Горе и њену способност да нађе свој идентитет који ће бити усклађен са Западом…“. У обраћању јавности сенатор Грејем је нагласио: „Снаге које желе да подривају напредак Црне Горе на њеном путу ка демократији које су подривале напоре ка њеном путу ка НАТО-у, такође су снаге које раде против нас. Важно је да их поразимо овде“. У коме сенатор Грејем види најјачу снагу која је подривала пут Црне Горе у НАТО? Прије свега у Митрополији црногорско-приморској и њене три епархије. „НАТО је стид и срам Европе и Америке, стид црногорске власти која је прихватила да те злочинце прими за своје покровитеље, да од њих тражи безбједност. … То је безбједност коју су давали Мусолини и Хитлер“, изјављивао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Сем Браунбек, чији је задатак да шири религиозне слободе у свијету познат је по следећем приступу: „Ако желите да ваша земља буде безбједнија и у њој мање тероризма, дајте јој више религиозне слободе. Безбједност и мир су њени „побочни ефекти. О томе говоре сва истраживања, и ми смо је дужни ширити по цијелом свијету“, или „… било која црква или религиозна група имају право да живе како желе. То је њихово право! То није сфера у коју држава уопште не треба да се мијеша“.
Мјесец дана после сенатора Грејема прес-служба председника Црне Горе саопштила је да се током разговора са америчким државним секретаром Помпеом, поред осталог, разговарало о снажењу унутрашње политичке стабилности и унапређењу вјерских слобода кроз израду Закона по највишим европским стандардима. Убрзо затим је уследило усвајање Закона о слободи вјероисповијести. Ако се томе додају посјете предсједника и премијера Црне Горе Ватикану, јасно је да је тајминг усвајања Закона брижљиво биран.
Неки примјећују да није случајно што је то био први дан католичког Божића?
— Ако се наведеним изјавама и посјетама високих америчких званичника Црној Гори дода и изјава бившег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи Френклина Бена Хоџиса да је Српска православна црква главна пријетња за довршавање посла на Балкану, више је него јасно одакле је потекла иницијатива и одређено вријеме за усвајање спорног закона.
Поменули сте идентитет. Да ли се у Црној Гори заиста обликује нови национални идентитет?
— Модерне европске нације углавном су стваране на „природан начин“ током дужег временског периода на темељима јасног језичког континуитета, етничког идентитета, заједничке културе, историјске свијести и националне државе (као израза њене пуне суверености), на етничким територијама на којима су вјековима живјели. За разлику од политичког (грађанског) и органистичког модела стварања савремених националних држава и одговарајућих националних идентитета, који се везују за ХIX вијек, синтетички модел је нешто новијег датума и углавном асоцира на дио простора Средње и Југоисточне Европе, прије свега простор бивше СФРЈ, чије је разбијање означило почетак последње фазе у конституисању синтетичких нација на пост-југословенском простору.
Насупрот сувереним нацијама, које су се стварале на природан начин током дужег временског периода, синтетичке нације су стваране под пресудном улогом псеудонационалних елита окупљањем етније, дјелова различитих народа или различитих вјерских идентитета истог народа, на једном простору, стварајући и градећи синтетичку свијест о припадању једној политичкој заједници и њеној новоформираној државној јединици. Велико историјско кашњење је код носилаца ових процеса произвело насушну потребу да приступе деконструкцији, односно разарању других националних идентитета не би ли новом синтетичком идентитету, у фази његове убрзане конструкције и консолидације, прибавили недостајући историјски, језички, културни, религијски и симболички садржај. Инжењеринг укључује све – од отимања језика и писма, затирања културе, сакаћења традиције, брисања памћења, репрограмирања свијести, прогона традиционалних религија, фалсификовања историје, потирања државности, кидања територије, негирања суверености, до мијењања колективног кода.
Како сматра проф. др Љубиша Деспотовић, главни садржај градње синтетичких нација на простору бивше СФРЈ углавном је везан за процес деконструкције идентитета српске нације. Феноменологија настанка синтетичких нација свједочи да се њихово дизајнирање и редизајнирање постојећих етничких и конфесионалних идентитета неријетко стављало у функцију страног фактора. Да сумирам – ако је битна разлика између суверене и синтетичке нације у томе што се ова последња може измислити и у кратком политичком поступку увести у живот, суверена нација је стварана несвесним социјалним процесима који су трајали више вјекова. А да се процес обликовања новог, латиничног идентитета у Црној Гори одвија по препознатљивом клишеу говори и то што се паралелно одвија и процес деконструкције свега што може представљати сметњу, у првом реду свега што подсјећа на ћирилично-српску културу.
Предсједник Ђукановић изјављује да неће повући усвојени закон о слободи вјероисповијести и каже да се може разговарати само о његовој примјени. На другој страни Црква одбија било какве разговоре док се Закон не повуче. Куда све ово води?
— Све политичке потезе које је најављивао током своје дугогодишње каријере, од којих су неки такође били хазардерски, али не у мјери као овај, предсједник Ђукановић је реализовао. То говори да се ради о доследном политичару. Његове изјаве да неће дозволити да „савремена Црна Гора живи под диктатом вјерске организације која представља реликт прошлости“, оптужбе да Српска православна црква покушава да чува инфраструктуру велике Србије и омета европски пут Црне Горе“, те да је у мисији „посрбљавања“ Црне Горе, недвосмислено говоре да ће и овога пута у реализацији свог наума ићи до краја. Свог или Српске православне цркве у Црној Гори, видјећемо. Уступци било које врсте тешко да се могу очекивати јер би били тумачени као признавање пораза.
На другој страни је Митрополија црногорско-приморска са своје три епархије, која не пристаје на разговоре нити одустаје од организовања литија и молебана све док спорни Закон о слободи вјероисповијести не буде повучен. Сходно величини и значају светиња које брани, свештенство је спремно да се жртвује у тој одбрани. У томе има подршку огромног броја грађана Црне Горе, међу којима нису само они који се декларишу као Срби. Ту су и Црногорци који говоре српским језиком, иду у Српску православну цркву, стављају знак једнакости између аутохтоних Срба и Црногораца, и себе сматрају неотуђивим дијелом српства; Црногорци муслиманске вјероисповијести, који поштују светиње и своје коријене; као и припадници бошњачке заједнице.
Проток времена, на који је прије свега рачунала актуелна власт као фактор који би могао допринијети паду интересовања грађана за учествовање на литијама, показало се да иде наруку Митрополији црногорско-приморској. Број учесника литија и молебана, који до сада није виђен у православном свијету, свакодневно расте и већ сада знатно превазилази критичну масу која би, да је то главни мотив Цркве, а није, могла срушити црногорски владајући режим. Збијање редова и нервозне изјаве представника власти указују да је режим свјестан незавидне ситуације, која не може бити промијењена чак ни под претпоставком да у репресивном апарату влада чврсто јединство.
У судару силе мача и силе духа, дух увијек побјеђује, говорио је Наполеон. Али не мислим да је било ко из власти заговорник насилног рјешавања проблема и изазивања ширег конфликта, иако се понекад могу чути оштри тонови. Развој догађаја у овом правцу мимо воље црногорских политичких одлучилаца могу изазвати заинтересоване снаге изван Црне Горе у случају да процијене да им расплет не иде на руку. А тада неријетко, по већ уходаном сценарију распиривања хаоса, у игру ступају „непознати снајперисти“ који по припадницима снага реда или учесницима протеста дејствују и са кровова амбасада, послије чега улицама теку ријеке крви. Таквих примјера је много, од „крваве недеље“ у Русији 1905. године, до украјинског „Мајдана“. То је оно што не треба испустити из вида у овако конфликтним ситуацијама.
Дакле, Ви не искључујете могућност да би у Црној Гори могло доћи до покушаја насилног расплета ситуације?
— Већ сам Вам рекао, aко се знају улози који су на столу, не искључујем могућност да се посегне ка продубљивању кризе и покушају насилног наметања рјешења. Али не од стране Српске православне цркве. Таква акција прије свега може бити покренута из страних центара моћи заинтересованих да Црна Гора остане у орбити њиховог утицаја, уз подршку испостава у земљи. Реализацију пројеката од стратешког значаја, када је у питању висока политика, увијек прати реализација једног или низа тактичких задатака, што понекад подразумијева и елиминацију сувишних или потрошених политичких лидера „туђим рукама“.
Аутор Милана Бабић
Насловна фотографија: Борис Мусић/mitropolija.com
Извор Нови Стандард
