„Данас, данас на дан великог славља Светог Архистратига Михаила, шта ради он, Велики, Првоврховни Војсковођа? Он врши смотру над нама: и над тобом, и нада мном, и над свима нама врши смотру, и над сваким земаљским бићем. Где смо, шта смо, у чијој смо војсци? Да ли у његовој или у противничкој?“ Свети јустин Ћелијски
Чини се да сваки Србин зна шта је проблем у његовој држави, шта би урадио када би дошао на власт, како би казнио пређашње, вратио Косово и Метохију, окренуо се Русији, рашчистио са тајкунизацијом привреде и трговине, и тако даље…
На жалост, за 24 сата колико тврде поједини да им је потребно, није могуће решити проблеме у које су нас увлачили годинама, посебно не уколико не видимо проблем већ само последице.
Наш народ је већински православан, воли да се похвали својом ревношћу, фотогафијама испред цркве, са свештеницима, воли да цитира библију, светитеље, подели са свима како је постио, причестио се, помогао неком у невољи… И све ово чини мислећи да ако је у својим очима порастао обзнанујући широј јавности како је тобоже добар и веран, да га исто тако виде и остали.
Међутим, разлог овог писања није да подсећам те велике православне Србе на све њихове грешке, већ само једну а то је основа суштине хришћанства, коју Срби не само да не поштују, него су заборавили и за постојање двеју најважнијих Божијих заповести:
Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене.
Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.
Када су по окончању Другог светског рата комунисти са Титом окупирали Србију, по први пут у прошлом веку Србима је био наметнут модел идола, илити култ личности. Хтели, не хтели Југословени су обожавали Тита. Уместо славе, Божића, Васкрса славио се Титов рођендан. Уместо посете манастирима, посећивали су се комунистички споменици, уместо крста славила се петокрака…
У тој болесној једнопартијској квазизаједници, под менталном тортуром народ Србије је и ментално и душевно расходован.
Одласком онога коме су се поједини чак и искрено сагињали и гледали га као јединог бога, а други пак из страха, десило се неминовно – из тоталитаризма једнопартијског система, такозвани отац нације увео је у Србију круг тоталитаризма вишепартијског система. Сачињен од истих оних који су се клањали комунистичком богу, са тенденцијом и жељом да што више људи привуку ка себи и да баш они буду богови којима ће се људи клањати и у које ће слепо веровати.
И тако и би.
Већ три деценије се води битка међу простим пуком да обезбеди баш свом богу место на политичкој сцени.
Кратко памћење, идолопоклонство које је већ узело маха, вера у људове који нису чак ни човеком постали, ментална манипулација, медији, удбашко свештенство учинили су од нашег народа унезверену стоку, спремну да се са рођеним братом на крв и нож посвађа не би ли одбранили свог политичког бога, његову реч и идеју, без обзира на чињеницу да реч и идеја тог самозваног бога вреде колико је потребно да се „бог“ дочепа престола, или бар неке функције са које ће моћи оног несрећника који се клео у њега да музе док му сву крв не попије.
Људи, очајни, осиромашени и жељни нечег новог, прихватају на жалост, нешто већ толико истрошено да је просто неупотребиво и што води само у још један круг након кога нас може сачекати само вртлог који ће нас увући толико дубоко да нас ништа више неће ушчупати.
Ипак тај идолопклонски менталитет који се генерацијама провлачи и еволуира не мирује и они поистовећујући себе са људима који их наводно престављају или бар теже ка тој наводности, бију међу собом битке које никако нису њихове и то на више фронтова. Уколико се и пројави нека сумња у нелогичности реченог и пута којим се иде, психа која је већ утврдила да су политички богови непогрешиви аутоматски налази савршено оправдање и вера се самообнавља.
Ситуација у којој се данас налази српски народ , окупиран бројним партијама на челу са својим богом и филијама, израженијим него икад до сада, које су већ сама по себи посебна психичка бољка, је врло тешка.
Само те филије једним великим делом доприносе да народ бира и богове којима ће се клањати. Рецимо, уколико је неког политиканта подржао неко из Русије, русофили уопште не обазирући се каква је та странка и ко је тај ко је подржао неког политиканта одмах дају предност датом политиканту, јер тобоже он има руску подршку. А ако је неким случајем дати политикант добио неко одликовање такође из Русије, или још од највишег врха власти, он у очима својих пратиоца није више само бог, он је и више од тога. Тешко да може да се деси било шта да пратиоци и верници тог бога кога подржава Русија, могу посумњати у његову непогрешивост.
Сада, када би тим унезвереним хордама које до те мере не поштују себе, да своје мишљење ни не покушавају да изграде, хтели рецимо да објаснимо да је та подршка из Русије од стране Ходоровског или некад Березовског, или нпр. анахроног Зјуганова те њему сличних епигончића који никаквог утицаја у Кремљу немају, били бисте оптужени да сте лажов и да радите за неког другог бога који није њихов бог.
Ништа другачија слика није ни у случају западофила. Ако је неки политикант у њиховим очима био гибаничар илити сувише радикалан у односу на преставу каква је у њиховој испраној глави утврђена да треба да буде, оног тренутка када добије похвале од стране Запада та представа о њему се мења.
Дакле, један од основних елемената на основу којих народ доноси закључке о политичким боговима јесте и подршка коју добија од иностранства, било то Исток или Запад. На жалост ни једни ни други, ни русофили ни западофили не схватају да се њихов циљ за бољу Србију, наравно уколико им то и јесте циљ, неће остварити филијама упереним ка другим народима или државама, јер је још давних дана нашим прецима који су то са муком схватили постало јасно да је једина здрава филија – Србофилија.
Није ли и сам Владика Николај говорио да ми нисмо народ који треба да буде распет попут Христа између Запада и Истока, већ да смо ми изнад њих- своји. Са својом историјом, својим предањем, својом културом које треба чувати, неговати , одржавати а не трчати вазда за нечим туђим.
Али то је већ посебан проблем, стигао са исте стране као и вишепартијски систем. Одприлике са идејом да у Србији ништа не ваља, чак ни људи, па пошто не могу одједном да се замене сви људи, да буду бољи верници у партије, онда ћемо им мењати свест. Једни нек се угледају на Исток, други на Запад, на обе стране све је боље него у Србији – и задатак још једне поделе, наизглед невезане за партијашење је успешно изведен.
Основна подела у Србији је била и остала у складу са политичким партијама. Демократе, тзв. напредњаци, радикали, жуте демократе, дерани, либерали, социјалисти, имамо масу идеологија и истих људи који се нон-стоп врте у круг, сви они су учествовали у власти (свима њима родитељи и дедови су учествовали у власти), сви они су имали прилике, ипак након две , три године проведене у опозицији њихова предизборна прича звучи идентично:
„Довољно нам је шест месеци“.
И народ, који толико верује у човека да уопште није чудо ако је Творац окренуо главу од нас, не обазирући се што тих шест месеци тражи човек или жена, који је претходно годинама био у власти и ништа сем личне користи, за тај народ који му је веровао није учинио, данас ће заборављајући врло блиску прошлост, опет клекнути испред њега и пољубити му слику, као икону.
После искуства у вишепартијском систему, где се је и малој деци јасно да суштинских промена нема са људима који су доказано лоши, неупотребиви, који немају за циљ више добро по сав народ и формирање истинске савремене нације, већ искључиво материјалну и личну корист макар краткотрајну, наш народ је опет подељен између себе.
Преостаје и остаје, само оно и најсуштинскије – сједињење и повезаност за суштинске вредности, и делање рационално ка свему што ће довести до смене, суштинске промене и обнове.
Весна Веизовић
Васељенска
