Једно предање каже да је краљ Соломон имао прстен на руци који никада није скидао, у унутрашњости прстена била је угравирана порука “И то ће проћи”, као подсетник да је време моћна појава и да муке, ма колико велике или мале биле не трају вечно. Бар не оне које нас задесе у току земаљског живота.
Не знам како је бити краљ, а још мање начин живота у његово време, нити шта је тај простодушни народ који није имао апсолутно ништа од онога што ми данас имамо ,испуњавао. Нажалост ми смо деца савременог света, оног где је истинска, дечија радост луксуз, где је и љубав према ближњем испуњена користољубљем, у свету где се и духовном мери материјалним, нажалост свету који се подсвесно нада рату, надајући се да ће тај рат преокренути његову досадну, безизгледну и халову свакодневницу преокренути на боље.Сви ми знамо ко је донео ову еру неморалног и ужасног времена, али…
Једноставно – нисмо бирали сами, или ако јесмо бирали смо кукавички, линијом мањег отпора, јер забога шта ће рећи овај савремени свет, они тако развратни и слободно, а ми тако скромно затуцани.
Септембар је увек био месец чуда. Код нас у земљи Србији, септембар је и више него чудноват, посебно овај. Сва трагедија, трагикомедија, све последице незнања, непотизма, лоповлука и немара као да су овог септембра избиле на видело, да не кажем испливале попут потока муља у улици 27. марта.
Некад су своје незнање поједини умели вешто да сакрију, ваљда је и народ био захтевнији, данас се ни не труде,биће да је народ доведен до врхунца летаргије.
Неизбојива количина новца је отета од грађана Србије. И народ то осећа на својој кожи сваки дан. Осим оног средњег сталежа који чини 30-ак посто грађана Србије, а чија средина значи на могу на једвите јаде да издрже од првог до првог, али уз огромно одрицање, и оних 10 посто срамотно богатих, који чине власт и криминалци, илити државна мафија, остатак је пука сиротиња.
Она сиротиња која сања да једе, која сања да се огреје, да има струју, књиге, можда тв, оно нешто најосновније, попут тоалета. А над њима нико не плаче, сете их се оног тренутка када се појаве у медијима, и то они најочајнији, који смогну снаге да се обрате за помоћ, јер знају да ова држава не прашта сиромаштво.Ова држава не само што им неће пружити руку помоћи, већ ће им одузети и оно највредније што имају, децу. Коју ће дати неком другом, “професионалном одгајивачу” који живи од тога. Ко зна колико је беде по селима и улицама наших градова који тихо гладују из страха да им не узму оно за шта живе дан за даном.
Тужан је и јадан живот у Србији. Србији богатој плодним земљама, равницама и планинама, пуним рудницима, чистим изворима, земљи са толико пуно потенцијала и могућности, где власт не дозвољава никакав корак напред, никакав напредак, а и ако га неко случајно направи, одмах га врате назад.
Као што сламају малинаре, вишњу, шљиву, сво воћарство, сву поољпривреду, сво сточарство. Зашто да раде Срби на своме, кад могу српске оранице продати арапима, и српске руднике Американцима, и српске планине Немцима, па ће Срби као и остали колонизовани народ радити за туђина.
Наравно, уколико остане довољно Срба да се Србија и даље тако зове, будући да је пројекат исељења у пуном јеку. “Европа нас једва”, по режимским медијима нуде нам и стан и плату само да дођемо и мало нешто радуцкамо, а на сваком кораку тече мед и млеко, силни трећеразредни извикани глумци, страначки доктори и остали инфлуенсери у покушају нас обавештавају да не могу више ни дана да дају овој земљи и одлазе, и мало фали да нас питају – шта ви још чекате. Као она реклама са Мегатрендовог билборда : “Пали одавде”.
Можда негде у глобалној подсвести се крије та могућност као опција, можда зато нико не мари што је на десетине милиона евра дато за реконструкцију Трга коме ама баш ништа није фалило, за разлику од сада када му фали поновна реконструкција, што значи још десетак, двадесетак милиона евра из буџета. Људи, да ли ви имате у својој свести појам колико је то новца? И да то није само један трг и само 20-30 милиона евра. Већ да у сваком граду, свакој општини, а у самом Београду на сваких два километра има нека улица, неки тротоар, неке цеви, нека фасада, још неки трг и фонтана, и да сваки тај пројекат засигурно кошта десетине пута мање од количине новца која се издваја за то.
Буџет, људи то вам је оно место где се слива наш новац, ту се налази оно што нам отимају од плата, пензија, ту је оно што су покрали трудницама и породиљама у јеку борбе за наталитет, ту је и онај баснословно велики порез на имовину, сваки дан, сваком куповином , па и једног хлеба ми пунимо тај буџет, на наше име га допуњају узимајући најнеповољније кредите, које ће неко морати да врати, а то неће бити они. Зато га тако и троше. Штедеће на деци, на пензионерима, на здравству, на сиротињи.
Зато мала Тијана и још на хиљаде Тијана, Милоша, Лазара, вечерас и свако вече лежу гладни у хладну постељу.
Ми, онај средњи сталеж ћемо и даље за гладну и болесну децу слати СМС-ове (преко којих се такође пуни буџет) а они ће милионе, милијарде красти од нас, преко реконструкција, изградње пољских вц-а, путева који пуцају а мајстори нису ни алат покупили, финансираће сваки вид разврата, сатанизма, афирмисаће секташке бабетине које пљују на све српско пију људску крв и скидају се голе у излогу, даваће се шаком и капом на промоцију једнакости, пљуваће по православљу, свецима, по породици, све у име западних вредности.
А она деца што доносе медаље из математике, хемије, науке, коме они требају, када Мали може да буде министар и са основном школом?!
Весна Веизовић
Србијаданас.нет
