Последњих месеци прошле године у јавност је изашла вест о свађи у самом врху демократске странке. Наиме избила је подела између патриотског и европског блока. Наравно све је то била смишљена пропаганда како млађаног министра иностраних послова прогласити за патриоту и главног кривца за не добијање статуса 9, децембра. Па смо тако наводно добили два блока, Јеремићев као „патриотски“ и Ђиласев проевропски, „напредни“! Да није тужно било би смешно, јер у средини спајајући наводно посвађане стране стоји српски Џорџ Клуни, са резервисаним радно-уморним лицем и, иако вуче мало више на Јеремићеву воденицу, он их подржава обојицу држећи при том своју странку на окупу.
Али како смо ми Срби склони поделама, тренутно се у владајућој странци десила још једна. Овај пут искрена. Пре два дана завршио се референдум на Косову, чији је исход био потпуно очекиван. Од 35.500 грађана са правом гласа, гласало је њих 26.725. Укупно 26.524 бирача су гласала против прихватања косовских институција, а за је било само 69. Скоро цео врх странке ДС-а био је против одржавања референдума, наглашавајући да је то против-законито и да нема везе шта народ жели и мисли, тај референдум неће имати никакву важност кажу они, осим што ће нашкодити Србима на Косову и Метохији и угрозити добијање статуса кандидата крајем фебруара. Кажем скоро цео врх странке је био против референдума из разлога јер су изгледа посланици из ДС-а из Београда потпуно неупућени или игноришу чињеницу да је иза референдума стао цео ДС са територије Косова и Метохије.
Део ДС-а из Београда у немогућности да контролише Србе са Косова и даље онако папагајски понавља да тај референдум није законит, па покушава ситуацију да окрене у своју корист.
Крајем фебруара је још један дан Д где се поново одлучује о добијању статуса кандидата. Једина ствар коју је ова власт за четири године урадила јесте да је одлично испуњавала све услове њихових европских пријатеља. И то на такав начин да су се Европом водили као једином битном ствари у Србији, занемаривши све што није везано за њу, без обзира колико је лоше по Србију. Од испоручивања свих хашких оптуженика, до права мањина, реформи судства, здравства, школства и најважније свог џепа.
Међутим и поред свих испуњених услова, чак и додатних које су сами предлагали, Тадић бар тренутно тако изгледа, остављен на милост и немилост ситуацији у којој се нашла наша држава и он са њом на челу. Да ствар буде гора, поред одласка ММФ-а а са њим и срозавања „стандарда“ пред саму одлуку Европске заједнице, Срби и против његове воље одржавају референдум у ком не изгласавају поверење косовских институција. Они му срозавају ниво употребљивости у реалним плановима његових европских пријатеља, што може да убрза његову скору остављеност од самих евроатланских газда. Пре неколико година није изгледало да ће се актуелна властодржачка екипа тако брзо истрошити, а и њима самима Европа и Америка су вероватно деловале бар мало праведније, чиме је њихова судбина у њиховим очима изгледала много перспективнија. Односно сматрали су да им је власт за дужи период осигурана.
Могуће је чак да су председник и читава евроатланска ДОС-овска дружина и сами у старту своје владавине били убеђени да је ЕУ реална и сигурна перспектива Србије и да је то један од разлога што су све битне ствари остављане по страни зарад испуњавања услова и силних покушаја убијања изворног националног идентитета,
односно поеврописања Срба, укалупљавајући им и мишљење и понашање да буде у складу са осталим европским народима. Што им наравно није успело бар не у оној мери за коју су мислили да хоће. Али како су године пролазиле и са њима и две светске кризе, сама ЕУ је изгубила своју вредност и нашла се у врло тешкој позицији да су поједине водеће чланице већ на пола пута да изађу из ње. Још давно је требала да им се упали сијалица са питањем шта ћемо ми сада у ЕУ (као што се упалила једном делу ДОС-а на челу са Коштуницом), али то је временом остала једина прича коју су могли да понуде народу док дотле они обезбеђују своје бенефите, које им је иста Европа нудила у замену за извршавање налога који су Србију и Србе довели на руб материјалне егзистенције и националног опстанка. Председник, као што видимо, наставља да прича европску причу упркос чињеници да је сада потпуно евидентно да је цена за Европу, у коју вероватно никада нећемо ући, предавање најсветије српске земље. Он ни не покушава да се окрене некој од могућих алтернатива што само говори да је толико далеко отишао странпутицом, те да му нема повратка. Но, невоља је што он вуче читаву Србију у понор.
Питање статуса Косова је тренутно једино преостало, последњи услов који је дошао од западних партнера. Најтежи и најкомпликованији задатак који је добила садашња власт. Но, признавање косовских институција можда неће бити награђено добијањем статуса кандидата али ће ова власт покушати да својом досадашњом кооперативношћу искамчи благонаклоност својих газда за још један мандат, далеко било.
У том еврофанатичном ходу последња препрека, која им је на путу, су Срби са севера Косова. Они представљају симбол оне већинске, српске Србије, која је усмерена ка реалним српским интересима те су због тога постали највећа сметња владајућој жутој олигархији. И услед тога нам се дешава парадокс као ретко ком народу. Наиме, истоветан став око штетности референдума имају Европа, Приштина и Београд насупрот Србима који сматрају референдум њиховим легитимним отпором држави криминалца Тачија. Због тога је овај референдум показао две кључне ствари. Одлучност Срба да се одупру неправди, чак и ако је међу њеним протагонистима и сам званични Београд, и друго да услед, сада већ отворено ненародне политике режима, можемо очекивати, како брод жутих буде тонуо дубље, даље ломове у владајућој странци, који ће довести до њиховог неминовног силаска са историјске сцене.
Да невоља буде већа, док нашу вољу покушавају да ућуткају, са сцене не силази Муфтија Зукорлић пропагирајући отворену мржњу према српској држави, историји и традицији и отворено позивајући на рат своје следбенике. Са предизборном причом о његовом атентату, у исто време позива српске власти да га заштите и упозорава, да уколико се њему нешто догоди , нико од званичника Србије неће смети да ступи на тло Рашке у наредних пет година. Јавно стављајући до знања да део Србије који он назива Санџаком сматра својим личним власништвом. На све ово наши властодршци реагују са изјавом „Ко прети Зукорлићу, биће ухапшен“!
Шта још треба да се деси да би народ Србије јасно видео ситуацију у којој се нашао? Односно док се Србима ускраћују основна права, док им та права оспорава чак и међународна заједница управо задужена да осигура и обезбеди исто, у овом случају одржани референдум на Косову и Метохији, са друге стране се боњшачкој заједници не замера више него јасно потпиривање међуетничких сукоба. Значи док се нашим грађанима прети затворским казнама само због исказивања мишљења и борбе за целовитост Србије, муфтији Зукорлићу се, захваљујући овој власти, омогућује да на легалан начин пропагира сепаратизам.
Све ово кандидује актуелну власт за силазак са политичке сцене и одлазак у историју. На нама је да јој помогнемо да дефинитивно оде на наредним изборима. Уколико то не учинимо губимо последњу шансу да зауставимо све погрешне, али и деструктивне, процесе које је она спроводила последњих година.
Видовдан
