Уколико би се подаци чували на ДНК, на један грам вештачког генетског материјала стала би иста количина информација као на 100 милијарди ДВД плоча

Књига од 53.000 речи, 11 илустрација и једним компјутерским програмом, стала је у ланце ДНК што је до сада највећа количина података сачувана у вештачком генетском материјалу. Значај овог за лаике тешко појмљивог подухвата научника са Харварда лежи у томе што би његовим даљим усавршавањем и применом у будућности били решени проблеми чувања архивске грађе, јер су капацитети ДНК за складиштење података огромни, пише Политика. Осим тога, овај поступак би, према проценама стручњака, за десет година могао да буде јефтинији од употребе конвенционалних уређаја на којима данас у дигиталној форми чувамо књиге, фотографије, музику, видео-снимке… Примера ради, у један грам ДНК може да стане и до 455 милијарди гигабајта што је количина података за чије би складиштење било потребно 100 милијарди де-ве-деа.

Како преносе интернет портали, Џорџ Черч, члан трочланог тима истраживача, написао је у журналу „Наука” да је количина од 5,27 мегабајта, колико су у овом експерименту сместили у ДНК, за 600 пута већа од до сада највеће количине небиолошких података складиштених на овај начин. „Када би се подаци чували у ДНК, на уређај величине палца могао би да стане цео интернет”, рекао је Черч.

Да би повећали поузданост и смањили трошкове овог метода, научници су избегавали да информације уносе у дугачке ланце наследног материјала, већ су се ослањали на више кратких ланаца ДНК. Поступак није био лишен грешака али су оне занемарљиве.

Будући да се дигитални подаци иначе чувају у облику бинарног кода (све информације претварају се у низ нула и јединица), научници су и овде направили својеврстан бинарни систем претварајући делове нуклеотида, основне јединице грађе ДНК, у нуле и јединице. Аденин (А) и цитозин (Ц) представљали су нулу, а гуанин (Г) и тимин (Т) јединицу чиме је смањена могућност грешке. У оквиру експеримента развијен је и систем помоћу којег се та вештачка ДНК уграђује у чипове са којих се касније подаци могу читати на исти начин као када се тумаче трагови ДНК из археолошке грађе.

Научници објашњавају да овај метод не би могао да се примењује на ДНК живих организама, јер би се вероватно подаци у живој ћелији изменили или би били обрисани због њеног функционисања.