Евидентирано преко 200 тајних гробница у Србији . Од краја рата до 1987. године осуђено 118.000 људи . До сада идентификована имена 24.000 невиних људи ликвидираних после рата
Срђан Цветковић је историчар млађе генерације, истраживач у Институту за савремену историју. Магистарска теза 2005. године била му је „Репресија у Србији од 1944. до 1953. године, а почетком ове године докторирао је на „Политичкој репресији у Србији од 1953. до 1989. године“ и тиме заокружио истраживање периода једнопартијске владавине у Србији. Приликом недавног сусрета у Институту за савремену историју у Београду, др Срђан Цветковић, историчар, секретар Државне комисије за тајне гробнице, био је љубазан да одговори на неколико питања репортера „Слободе“. Најпре је подсетио да је Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. године формирана новембра 2009. године, после иницијативе Института за савремену историју где је он стално запослен, и дневног листа „Вечење новости“. У Комисију су тада ушли представници државних институција и научних установа и стручњаци из различитих области. О једногодишњем раду, и циљевима комисије др Цветковић каже:
„Циљ Државне комисије је да истражи, пронађе, и обележи све тајне гробнице у Србији у којима се налазе остаци стрељаних после септембра 1944. године, да лоцира и обележи сва гробна места, и утврди тачан број стрељаних. Наш задатак је да припремимо и достављамо посебне извештаје о нашем раду Влади Републике Србије. У оквиру Комисије формиран је и Одбор за истраживање и евидентирање тајних гробница, са задатком да истражи и прикупи сву доступну документацију у вези са стрељаним лицима после 1944. године. У том смислу, Влада Републике Србије је 29. априла 2010. године донела одлуку о скидању ознаке тајности са докумената из њене надлежности, који се односе на чињенице: када, где, како, и колико је лица побијено на територији Србије после 12. септембра 1944. године. Одбор за ексхумацију, на чијем челу је Вељко Одаловић из Министарства за људска и мањинска права, требало би да се позабави питањима ексхумације и утврђивања идентитета жртава. У првој години нашег рада Комисија је прикупила податке за око 20.000 страдалих и несталих лица. Комисији је уступљена база података од око 27.000 страдалих лица, коју је пописао Анкетни одбор Скупштине Војводине. Иначе, подаци о жртвама, највећим делом су преузети из Архива Србије, то је углавном грађа БИА, Архива Југославије, историјских архива из Зајечара, Смедеревске Паланке, Смедерева и Чачка, а за територију Војводине највише из Архива Војводине. Комисија је уз знатне напоре успела да формира Документациону центар жртава“.
● У штампи је објављен податак да је Комисија утврдила локације близу 200 масовних гробница?
„То није коначан број, а ни ове све гробнице нису подједнако истражене. У њима лежи најмање 40.000 до 50.000 стрељаних људи, чему треба додати још највероватније 20.000 страдалих на друге начине, кроз логоре и друге видове тортуре. Моје процене се крећу од 60.000 до 70.000 побијених, а до сада смо пописали око 25.000 људи које су комунистичке власти ликвидирале као „државне непријатеље“.
● Колико је испитано, и снимљено локација тајних гробница?
„Од регистрованих близу 200 локација, до краја 2010. године ближе су испитане и снимљене локације у Смедеревском, Тимочком, Пиротском и Јабланичком округу, и делом у Шумадијском округу, и Београду. Укупно је снимљено и детаљније истражене 23 локације и саслушано на десетине сведока. Комисија је испитивала још 33 локације на којима у току ове године предстоји сондирање терена. Са београдском фирмом „Монтинг холдинг“, компетентном за обављање овог осетљивог посла, уговорили смо почетак рада, њихови стручњаци уз помоћ најсавременије ласерске технологије започели су скенирање три локације у Београду – Лисичији поток, Бањица и Калемегдан. Они су већ радили слична подземна скенирања и овај посао ће урадити потпуно бесплатно.
Директор „Монтинг холдинга“ Блажо Ђуровић је изјавио да не узимају никаква средства, већ улажу своја, јер он је потомак породице која је настрадала и током рата и после њега, као класни непријатељи, иако нису припадали ни једној војној формацији, сем што су били имућни и школовани људи“.
● Који су проблеми у раду Комисије?
„Највећи проблем за ефикаснији и бржи рад су недостатак организационо-техничких средства и финан-сијске подршке за путовања, што знатно успорава даља теренска истраживања и снимања локација, и саслушања сведока ван Београда. Имамо обећање од стране Министарства правде да Комисија добије један службени аутомобил. Велики проблем је што у грађи БИА предатој Архиву Србије недостају спискови стрељаних за око 40 одсто округа у Србији, укључујући велике градове Београд, Крагујевац, Шабац, Нови Сад, Ужице… Комисија је суочена и са финансијским тешкоћама, јер недостају средства за ангажовање већег броја истраживача, који би у различитим архивама обављали послове уношења података, чиме би се знатно убрзало истраживање.“
● Каква је ситуација са ужичким комшијама у Моравичком округу, у општинама Ивањица, Лучани, Чачак и Горњи Милановац?
„Према усвојеном прелиминарном извештају, у тајним гробницама у Моравичком округу после ослобођења и доласка комунистичке власти, убијен је 1.431 човек, а 353 се воде као нестали. У општини Ивањица, на пример, регистровано је 128 убијених и 23 несталих.“
● Са каквим подацима Комисија располаже када је у питању ужички крај, односно Златиборски округ?
„На подручју Златиборског округа још нису лоциране масовне гробнице, мада се помиње осам локација, а уверени смо да има више тајних гробница. Када будемо истраживали на подручју Златиборског округа, што зависи од добијених средстава, прво ће бити обављена испитивања локација, сондирање терена и ексхумације у косјерићком крају – у Ражани, локације Аниште и Филипића поток, и на Варди. У Ужицу имамо за сада четири локације: Крчагово, Зуковина изнад Улице Маге Магазиновић, насеље Пора и извориште Уремовачког потока. У општини Бајина Башта локација је у селу Церје на путу ка Варди, а у општини Нова Варош кањон Увца. Помињу се и село Перућац код Бајине Баште и село Равни код Ужица, али то треба тек да се утврди на терену. Према одређеним списковима, мада нису коначни, имамо око 850 убијених, али ће ова бројка сигурно бити већа, јер немамо још имена убијених и несталих у општинама Нова Варош, Прибој, Пријепоље и Сјеница. За ужички крај карактеристично је да међу убијенима има људи са стране и несталих који су побијени и у Босни, па их због непрецизних података, за сада водимо као „нестали и страдали“. На тромеђи Златиборског округа, северне Црне Горе и источне Босне, до 1956. године, било је одметника. Став је Комисије да ниједна масовна гробница у Србији не сме остати неиспитана и необележена…“
● Недавно је у дневној штампи објављено да је Социјалдемократска унија упутила писмо председнику Србије Тадићу, премијеру Цветковићу, председници Парламента, и министарки правде, да се формира државна комисија која ће утврдити број цивила, патриота и антифашиста које су убиле јединице Недића, Љотића и Драже Михаиловића?
„Ако Влада и формира ту комисију, неће јој, као нама, бити тешко, нити ће имати проблема, јер победничка страна је после рата пописала све своје погинуле и жртве рата, њихова имена су уписана на споменицима и спомен-плочама, у књигама, у објављеним споменицама и хроникама, за разлику од друге стране, за коју овај посао није учињен. Међутим, Социјалдемократска унија, ако јој је стало до потпуне истине, треба да се заложи и да попише и све комунистичке жртве у Србији од 7. јула 1941. године па до краја рата.“
● Како сте долазили до података, и да ли су документа Државне безбедности доступна вама?
„Људи, сведоци, родбина, масовно су нам се јављали, а до података претежно смо дошли на основу грађе Државне безбедности о ликвидацијама, која нам је стављена на располагање, односно са које је Влада Србије скинула ознаку тајности и поверљивости. На основу тога успели смо и да обавимо оволики посао са минимумом ресурса. Имамо прецизне документе за Нишки, Јабланички и Тимочки округ, али не и за Београд, Шабац, или Ужице. Не знамо уопште где је документација СДБ Београд, јер ниједан докуменат, нити списак нисмо нашли, па радимо према сведочењима људи који нам се јављају.“
● Претпоставља се да је УДБА уништавала трагове о стрељаним лицима?
„Можда… нама је из Државне безбедности речено да су предали све из ове области, па сада можемо само да нагађамо. Међутим, испоставило се и код рада Комисије за Дражу да је било доста приватизације, или уништавања грађе. Грађа Службе државне безбедности сигурно негде постоји, али за сада немамо ниједан папир. Не само о стрељанима, него и иначе о делатности Државне безбедности Београда“
● Уврежено је мишљење да су Личани били најсуровији у ликвидацијама и комунистичком терору у Београду?
„Личани су били ударне песнице партизанске војске, баш као и црногорске јединице, које су по ослобођењу Ваљева и Београда биле најжешће. Као такви се јесу исказали у време ликвидација. Зато их можда у Београду по томе највише и памте и помињу. Наравно, не треба при томе бити искључив. Било је таквих и из шумадијских бригада, а на истоку Србије људи из села сами су стрељали своје „непријатеље“ комшије.
● Да ли има притисака на рад Комисије?
„Не, макар не јавних, отворених. Чак и Титов унук Јошка Броз казао је да нема ништа против нашег рада, али „да се не дира антифашизам“. Наша амбиција, заправо улога, није да утврђујемо кривицу, него да пронађемо тајне масовне гробнице, да утврдимо и попишемо жртве. Нисам чуо јавна противљења, сем оних да се „непотребно троше средства“. За разлику од словеначке комисије која је из буџета у прошлој години добила 500.000 евра, наша Државна комисија је добила свега 350.000 динара или 3.500 евра. Нашем досадашњем раду допринели су и волонтери…“
● На основу до сада истраженог материјала, какав је био сценарио репресије и ликвидација у послератним годинама и прикривања тајних гробница?
„Сличан сценарио мање или више био је присутан у свим српским градовима и варошима. Овим процесом је највећим делом руководило Одељење за заштиту народа – ОЗНА. Начелник ОЗН-е за Југославију био је Александар Ранковић, а његов заменик Светислав Стефановић Ћећа. Први начелник ОЗН-е за Србију, која је јуна 1944. године формирана на Вису, био је Ужичанин Слободан Пенезић Крцун. Шеф Првог одсека био је Миле Милатовић, Другог одсека Радован Грковић, Трећег одсека Слободан Крстић Уча, а Четвртог одсека Светолик Лазаревић Лаза из села Бјелуше код Ариља. После успостављања мреже ове службе, приступило се ликвидацијама политичких противника – „народних непријатеља“ и стварању мреже повереника, која је успоставила свеобухватну контролу над становништвом Србије.“
● Да ли је у првим месецима ослобођења, после хапшења и ислеђивања, било суђења?
„Суђења су, по правилу, у првим месецима била тајна и фиктивна. У Ужицу су нека лица прво стрељана, а после у локалном листу „Вести“ објављивана пресуда као да је наводно било суђење, за које ама баш нико није знао, осим егзекутора и њихових наредбодаваца. Уочи ослобођења Београда и других градова и вароши по Србији, на многим местима, отпочела су стрељања „народних непријатеља“. Ликвидације су рађене по унапред припремљеном и добро осмишљеном плану. Директиве са врха биле су прецизне. Тражила се највећа конспиративност и бескомпромисан обрачун са реакцијом и колаборантима, као и са њиховим јатацима. У једном документу, на пример, наводи се: “Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везе са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор.“ Егзекуције су углавном извршаване по унапред добро припремљеном плану. Након обично краћег боравка у истражном затвору, где су често подвргавани мучењима и суровим тортурама, затвореници су, по правилу, без суђења, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, одвођени у групама 15 до 30 и у току ноћи до јутра стрељани на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река и другим местима“.
● После репресије над „народним непријатељима“ наставио се прогон ибеоваца?
„По систематичности, масовности, облицима и трајању политичког насиља период од 1944. до 1951. године, са два репресивна таласа, први кроз „дивља чишћења“, и „ликвидације без суда“, као и пресуде војних судова 1944-1945. и каснији појачан прогон ибеоваца и грађанских непријатеља 1949-1950. у условима међународне изолације, представљају тамне мрље у ионако мрачној историји политичког насиља у Србији.“
…
Остатак текста у Слободи.
