Декларисана лезбејка чита експозе на Видовдан. То је, наравно, Вучићева режија и то никако не може бити случајно. Вучић је објавио рат лазаревско-немањићкој Србији. О томе је, између осталог, претходно писано у овој колумни, као и у бриткој анализи Вучићевог говора коју је написао Слободан Антонић. Да ли је задатак, да ли добровољно преумљење – битније је аналитичарима и историчарима. Вучић то отворено и свесно спроводи, и он је одговоран. Вреди, с тим у вези, једноставно поновити: нико се никад није поиграо са Видовданом некажњено.
Више брине нешто друго. Ћутање црквене јерархије. Да се бар дигло онолико буке колико се дизало око Кобасицијаде. Али – чак ни толико. Ништа. Ничего. Nada. Nothing.
Постоји један аргумент који је врло сличан аргументима оправдавања напредњачке политике уопште. И он има свој легитимитет. Наиме, Црква је свесна „тешког положаја“ државе, стешњене између притисака са Запада и природног (а и прагматичног) зова Истока (предвођеног Русијом), и она дели мишљење да морају да се праве „болни компромиси“ – па зато не жели да држави отежа посао. Уз то иде и уобичајени „уставни“ аргумент о одвојености Цркве и државе, као и тумачење по ком Црква треба да се покорава властима, јер је „свака од Бога“.
Но, да ли то значи да Црква треба потпуно да се повуче из поља одбране јавног морала? Јер то је оно што се дешава. Одмах после председничке инаугурације уследио је „прајд викенд“, заједно са парадом. Многи сматрају да ту „има нека тајна веза“, али о томе неки други пут. И то је тек прва геј парада. Следи (бар) још једна у септембру. „Недеља поноса“ у Нишу је већ у току. Само небо је граница за наредне године… А Вучић ионако не признаје небо.
Раније се знало – ако ништа друго, Патријаршија и поједини епископи су се бар оглашавали пре, уочи или после геј парада, позивајући се на Свето писмо и црквено Предање, осуђујући содомију и њено јавно истицање, односно њену нормализацију. Међутим, сада само чујемо, да цитирамо Сајмона и Гарфанкела, „звуке тишине“.
Заправо, најгласнији јавни глас иоле повезан са Црквом који се могао чути – дошао је од једног од учесника геј параде 24. јуна. Ево дела његовог обраћања преко ФБ:
„Данас је био Прајд. С минимумом полиције и четворо (4) противника. Нека монахиња и нека жена (рекоше ми да су Акакијеве) и нека два несрећника. И то је то. Улице проходне, кафићи отворени, није било опсаде, људе нико није склонио с тротоара да не гледају, или не дај Боже да не могу да једу даље у пицеријама, Меку и шта све ту око већ има…
Но, није то тема. Фотографима је била забавна моја мајица. После је била занимљива колегама с факултета. Kо је овај лик? Је ли он стварно с нашег факса? Откуд му право да носи ову мајицу на Паради Срама?
Заиста, откуд ми право? Откуд ми право да будем геј, а верник, да сам студирао на ПБФ, да носим прстен (ево види се на слици) с натписом ИС ХС НИ KА у крсту, откуд ми право да шетам Београдом тако шарен и контрадикторан?
Јер сам то ја. Ето откуд ми право…“ (цела порука може да се прочита овде).
Да ли је можда сад јасније у чему је проблем, и зашто је потребан ауторитативан став са компетентног места (у овом случају Патријаршије или бар неке епископије)? Јер, ако се не огласи онај ко је позван да се огласи, огласиће се неко други. Било ко. Неко као овај лик, који, са ауторитетом Православног богословског факултета –проглашава противнике геј парада за „несрећнике“. Опуштено, ноншалантно, без икакве званичне црквене реакције (укључујући и ПБФ), изокренувши сва претходна учења наопачке у једном посту на друштвеним мрежама.
И тако настаје смутња.
Можда се смутња и жели? Можда. Али хајде да онда ту ствар рашчистимо до краја, да знамо ко хоће смутњу, а ко неће.
Да се вратимо опет на тему црквеног (не)оглашавања по питању новог мандатара Владе. Да ли је могуће да баш ништа није спорно, и да врх црквене јерархије (а и свештенство с њим) једноставно треба да ћути?
Хајде да узмемо аргумент да је држава угрожена. Хајде да кажемо да је она чак ЕКСТРА угрожена. Дакле, ЕКСТРА је угрожена. Да ли је Ана Брнабић баш једина која може да је спасе? Можда је одговор позитиван. Можда стварно нема никог другог. Али хајде да онда то чујемо и рашчистимо.
А ако, како би највероватније убедљива већина одговорила – ипак није тако? Да има, замислите, и других опција за премијера? Није ли легитимно да представници Цркве устану у заштиту вредности које заступају, којих су се сами, добровољно прихватили? Није ли легитимно да изразе став по ком неко ко јавно пропагира своје хомосексуално опредељење не треба да буде шеф владе? И да засигурно не треба да чита експозе на Видовдан.
Неки ће можда на ово рећи да је сексуално опредељење приватна и интимна ствар, и да нико нема право да се у то меша нити да дисквалификује неког другог само на тој основи. И то би начелно било тачно. Много је хомосексуалаца задужило и човечанство и саму Србију. Али овде је кључно следеће: „неко ко јавно пропагира своје хомосексуално опредељење“. Односно, неко ко се појављује на геј паради и слика са заставом дугиних боја. То онда више није само интима. То је политизација сексуалног опредељења, истицање програма и декларација о намерама.
То је програм који, у својим крајњим дометима, захтева, између осталог: легализацију истополних бракова, право хомосексуалних парова на усвајање деце, могућност слободног избора „рода“ и промене пола о трошку државе, могућност коришћења тоалета у складу са својим изабраним „родом“ а не полом, право на мењање пола рођења у матичним књигама, право да новорођеној деци буду уписана „родитељи“ истог пола у матичну књигу (уместо биолошких родитеља), забрану родитељима да своју децу васпитавају о традиционалним схватањима полова, учење школараца „толерантности“ од стране трансродних особа обучених у одећу супротног пола, право основаца и пубертетлија да бирају који пол желе да буду и, у складу са тим избором, да се тако облаче и буду тако ословљавани од стране учитеља, ђака, школског особља – свих. Итд. итд.
То је, суштински, та агенда за коју се боре они који организују и пропагирају геј параде. У САД око ових ствари већ бесни културно-друштвени рат, који поприма све озбиљније размере.
А уз ту агенду паралелно иде све јача цензура, све нетолерантнији однос према исповедању традиционалног (укључући и православног и муслиманског) погледа на хомосексуалност и сродне појаве, на свет уопште. Пример напада на угледног српског интелектуалца Мишу Ђурковића од стране припадника геј лобија и „поверенице за равноправност“ је више него упозоравајући. (Више о томе се може прочитати, између осталог овде, као и у изузетном тексту Владимира Димитријевића на ФСК.)
Српска Православна Црква нема проблем с тим? Она више није активни чувар Косовског завета? Онда верници то треба да знају. Па да одлуче – да ли да почну да постављају конкретна питања сопственом свештенству и јерархији, да почну борбу унутар саме Цркве, или да чак потраже неку другу, (не)православну веру, за коју сматрају да је верн(иј)а Предању и Светом писму, који су више него јасни по питању содомије.
Једно је сигурно. Време ћутања и забијања главе у песак истиче. Не само зато што се сада отворено напада јавни морал, и то из самог врха власти, већ и зато што нам јавни промотери ЛГБТ агенде то неће дозволити. Они се неће смирити док њихов став коначно не превлада. И док свака критика или традиционално исповедање не буду брутално, полицијски и судски угушена.
И, ето, тако, хтели-не-хтели, и овај Видовдан, вољом новог председника државе и његове скупштинске гласачке машине нас ставља пред избор: ћутати и покорити се моралу Содоме и Гоморе, или поново се борити за Видовдан, каквог га схватамо бар од 1389. године.
Ту се негде суштински разилазе „прва“ и „друга“ Србију (мада би се могло рећи да је тренутно друштвени хермафродитизам можда преовлађујући). На крају ће „прва“ бити она која победи. Нека се традиционалисти не заваравају. Што се оне друге стране тиче, битка одавно траје, и ништа мање од тоталне победе их неће задовољити.
Александар Павић, Фонд стратешке културе
