Видовдан – празник српске судбине

ВИДОВДАН ће ове године Београду донети споменик Гаврилу Принципу. Пуцњи голобрадог младића у Сарајеву 1914. на дан митске битке на Косову пољу обележили су европски почетак 20. века, чиме је овај датум у нашем народу добио трајни судбински печат. Сваког Видовдана сећамо се косовских јунака, али и свих искушења са којима се суочавао српски народ.

Низ је добро познат – од митског избора за Царство небеско између Лаба и Ситнице, преко тираноубиства на Миљацки, па све до успона Слободана Милошевића, али и његовог пада. Усуд, судбина или проста случајност, сви ови догађаји учинили су да се сваки Видовдан у Србији дочекује са поносом, али и са зебњом од будућих изазова.

Историја не верује у случајности, већ искључиво у сплет узрочно-последичних веза. Политика се држи баланса центара моћи и њихових утицаја. “Вјерују” социологије су друштвени односи, који управљају догађајима. Људи генерално, а Срби можда понајвише, склони су томе да ток времена тумаче као збир природних, објашњивих, али и магијских и неухватљивих сила. Звале се оне судбина, усуд, клет, Божија воља или само неминовност, тек Видовдан је од свих наших празника најбогатији митологијом и веровањима.

Саставни део овог празника је косовски мит. Он је нераскидиво повезан са идејом саможртвовања за вишу вредност, идеалом мучеништва и опредељењем за вечно и духовно, наспрам пролазног и материјалног. Опредељење кнеза Лазара за Царство небеско и одрицање од овоземаљске славе и успеха с временом је постало основна потка националног етоса српског народа.

Томе се у данашње време свашта спочитава, али се, свесно или не, заборавља да у том погледу нисмо изузетак од других Европљана. И Енглези, Шкоти, Швеђани, Руси, Каталонци, Мађари, па и Американци, имају најмање по једну историјску битку на којој је утемељен сплет националних, државних, митолошких и религијских елемената и која игра кључну улогу у патриотизму ових народа.

Актуелни спољнополитички догађаји неминовно намећу питање – да ли ћемо и овог Видовдана морати да се опредељујемо? Утисак је да дилема не недостаје ни ове године. Сетимо се само резолуције о Сребреници, разговора са Приштином, преговорима о Европској унији…

Званично проглашење кнеза Лазара за светитеља 1892. године у видовдански култ унело је црквени, православни елемент, иако се у њему препознају и трагови паганске прошлости, који су, тихи и прикривани, опстали до данас.

Наука о Видовдану, међутим, каже следеће – култ овог празника настао је заједно са косовским митом тек у 19. веку, у време романтизма и буђења нација. Он је објединио корпус старих народних обичаја посвећених пролећу, култ мртвих и тек на последњем месту – легенду о бици против Турака. Као такав послужио је као моћно средство у националном ослобођењу и стварању државе.

Да је косовска компонента у слављењу Видовдана новијег датума, потврђује нам и етнолог проф. др Весна Марјановић. Она наглашава да је Видовдан прослављан у знаку народних веровања у култ мртвих и почетак пролећног животног циклуса.

– Период после Васкрса било је време поштовања покојника – објашњава др Марјановић. – Видовдан је припадао низу летњих празника (Ђурђевдан, Ивањдан, Тројице), који је, осим слављењу новог животног циклуса, био посвећен и душама умрлих. На Видовдан се зато излазило на гробља, где је изношена искључиво посна храна. У појединим деловима Србије у видовданским обичајима нема ни најмањег помена косовског предања.

Саговорница “Новости” каже да је у другим деловима Србије култ кнеза Лазара био јачи, па се на Видовдан пали кандило и спомиње легендарна битка. Трећи слој, по њеним речима, јесте корпус народних веровања везаних за чаробњаштво – веровање у магична својства траве видовчице, умивање водом, али и изношење покућства како би оно било виђено. Иако се често помиње, тешко се може наћи јача веза данашњег тумачења Видовдана са култом словенског бога Световида.

Видовдански култ, без обзира на то што је пуну афирмацију доживео тек у новије доба, посебно у време краљевина Србије и Југославије, деценијама је редовни пратилац кретања српског народа. За историчара Предрага Марковића кључна одлика 28. јуна јесте његова дубока укорењеност у нашем народу.

– Видовдан је главна патриотска и духовна компонента српског народа, која је, додуше, доживела замах тек у 19. веку са настанком нове националне свести. У историји Европе није било много тако спектакуларних битака као што је Косовски бој, у којем су погинула оба владара. Такав догађај је био предодређен да постане мит. То што су се касније на овај датум, намерно или случајно, одиграли и многи други догађаји, само је појачало мит о Видовдану – објашњава Марковић.

Митологија и веровања не искључују чињеницу да је, много пута у историји, Србија на Видовдан морала да бира свој пут. Тако је 1881. године потписана Тајна конвенција са Аустроугарском, по којој је, у замену за економску и спољнополитичку потчињеност Бечу, српска држава добила међународно признату независност.

Косовски мит допринео је да остваримо важне победе у балканским ратовима, а на његовим крилима је 28. јуна 1914. године и Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда. И савремена политичка драма Србије је почела и завршила се на Видовдан. На овај датум 1989. године Слободан Милошевић је на Газиместану израстао у националног вођу и повео Србе у догађаје за које, показало се, ни он ни они нису били спремни. Тачно 12 година касније Милошевић је изручен суду у Хагу.

ЈЕДАН ДАН – ТРИ СВЕТИТЕЉА

Српска православна црква 28. јуна, по новом календару, обележава празник посвећен и Светом Амосу, старозаветном пророку из осмог века пре наше ере. Према предању, овај светитељ био је заштитник кнеза Лазара, који га је славио као крсну славу. Видовдан се често доводи у везу са Светим Видом. Према једној теорији, веровање у словенског Световида, у првим вековима хришћанства замењено је поштовањем Светог Вида (у католичком свету Светог Вита). Косовским митом овај празник је заогрнут тек у 19. веку, од када се прославља као спомен на кнеза Лазара и косовске јунаке.

Раде Драговић, Новости