“Руски шпијун – омиљено српско занимање“, „Како је Тито ликвидирао генерале, руске шпијуне“. Под оваквим насловима се на страницама српским властима лојалног таблоида Експрес појавио текст о догађајима 1948. године. Истовремено се у другим новинама штампају пропагандни материјали, усмерени на приступање Србије НАТО-у. Је ли ово случајност или лоше предсказање? Како би се разумела логика борбе, која се води за умове грађана Србије, треба пажљиво проанализирати догађаје друге половине фебруара.
Министар спољних послова и први потпредседник владе Ивица Дачић је 19. фебруара изјавио да је „разграничење званични предлог Србије за решење косовског питања у дијалогу са албанском страном“(1). Притом, по речима Дачића, председник Русије Владимир Путин се наводно још пре пет година сагласио са овом идејом (1.1.). Изјава Дачића изазвала је жестоку критику од стране Министра Ненада Поповића, који је рекао да „никакву другу политику осим постизања компромиса у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 влада није одређивала“ (2). Парламентарни покрет Двери на челу са Бошком Обрадовићем упутило је захтев да „тужилаштво реагује на изјаву министра спољних послова Србије Ивице Дачића о демаркацији“ будући да представља противуставно позивање на кршење територијалног интегритета државе (3).
За то време грађански опозициони протести који се сваке недеље одржавају широм Србије захватили су практично читаву територију земље, укључујући и делове Косова и Метохије претежно насељене Србима. Осим исказивања незадовољства унутрашњом политиком српских власти, тема Косова све јасније се може чути од демонстраната.
Осим Србије, грађански протести су захватили и Црну Гору и Албанију и изазвали реакцију званичне представнице Европске комисије Маје Коцијанчич, која је забринута перспективама „балканског пролећа“ и могућег увода у нову кризу Европске уније. Стога је она позвала албанску опозицију да прекине бојкот парламента и решава проблеме путем парламентарних дебата (4).
Међутим сада већ нема сумње да су народни протести у Србији, Црној Гори и Албанији грађанска реакција на последице натоцентричне политике Запада на Балкану. Уз директно учешће САД, НАТО и ЕУ у низу држава успостављени су марионетски диктаторски режими, чији лидери су огрезли у криминалу, корупцији и трговини наркотицима, а у неким случајевима вуку и бреме ратних злочина. Заједно с тим долази и до угрожавања, а често и отвореног урушавања основа демократије, парламентаризма, владавине закона, изборних правила и слободе говора. Тачну оцену ове ситуације дао је 20. фебруара и први човек руског Министарства спољних послова С.В. Лавров: „Запад води политику „увлачења“ овог региона у НАТО, не обазирући се на вољу народа ових земаља, поуке из историје, али и на елементарну дипломатску пристојност“ (5).
Четири фактора против „разграничења“
Постоје најмање четири фактора који су у супротности са покушајима утицаја неких земаља да се по сваку цену реализује једнострано „разграничење“ између Београда и Приштине.
Фактор први – опасност од српске националне побуне
Напета ситуација унутарполитичког сукоба у Србији у случају потписивања било каквих докумената од стране српске власти са косовским Албанцима представља опасност од изазивања националне побуне. Притом би војно-полицијске мере усмерене против демонстраната само заоштрили већ довољно оштру социјално-политичку ситуацију.
Фактор други – одсуство међународног консензуса. Москва и Пекинг су против једностраних натоцентричних решења
Седница Савета безбедности која је одржана 7. фебруара ове године јасно је показала недостатак међународног консензуса по косовском питању и дијаметрално супротне позиције страна. С руске стране стални представник В.А. Небензја је истакао неопходност постизања одрживог, узајамно прихватљивог и трајног решења на основу Резолуције СБ УН 1244. „Овакво решење мора да буде праведно, буде у складу са међународним правом и добије одобрење Савета безбедности УН“, рекао је руски дипломата (6). Другим речима, позиција Москве је јасна: све док се о Косову не донесе нова одлука Савета безбедности мора се поштовати статус кво, успостављен Резолуцијом 1244.
Фактор трећи – клановска борба на тзв. Косову
На тзв. Косову по питању „разграничења“ се води жестока борба између кланова Р. Харадинаја и Х. Тачија. Косовски „премијер“ је категорички против било каквог „разграничења“, које предлаже „председник“. Очигледно је да Харадинај не жели да ризикује губитак свега онога што је освојено 1999. године током агресије НАТО-а зарад реализације великоалбанског пројекта са опасним и нејасним перспективама за учеснике у њему.
Фактор четврти – позиција Немачке
„Разграничење“ може да испровоцира низ нових међуетничких конфликата на читавом Балкану. Како би се одредиле потенцијалне тачке сукоба довољно је погледати мапу етничког састава региона и обратити пажњу на делове у којима претежно живе Албанци у Србији (Прешево, Бујановац и Медвеђа), Македонији, Црној Гори и Грчкој.
Такође треба узети у обзир и националистичке тенденције Бошњака у Србији (Санџаку) и Босни. Ако изазивање међуетничких сукоба на Балкану иде на руку интересима војног присуства САД и НАТО у региону, за саму Европску унију овакав сценарио може означити почетак њеног краја. Треба имати на уму и да јее драматичан распад СССР-а почео међуетничким сукобима на Кавказу, Балтику и у Средњој Азији. Овакве опасности је свесна и Немачка, због чега Берлин заузима чврсту позицији непроменљивости граница, у којима је део међународне заједнице признао самопроглашено Косово.
Узимајући ове факторе у обзир, претње или чак оружане провокације од стране косовских Албанаца у односу према Србији не представљају опасност за њихове интересе, будући да се глобална равнотежа прелива на страну очувања статуса кво. Задатак ће у наредних неколико месеци бити да се не дозволи спољним играчима да наруше успостављену равнотежу снага на Балкану непредвиђеним заоштравањем ситуације у региону и обезбедити регулисање конфликта у дугорочној перспективи узимајући у обзир могуће промене након мајских избора за Европски парламент.
Берлин, Москва, Пекинг шаљу српској влади сигнале да не дозволи „разграничење“ које се намеће споља. То је условљено схватањем да политичка реакција и опасност нових етничких конфликата на Балкану, који би уследили као последица таквог решења, могу довести у питање не само перспективе Европске уније, већ и будући континентални европски дневни ред.
Линкови:
(1.1) https://bit.ly/2EJOnHM
(2),(3) https://bit.ly/2SIAkY9
НСПМ
