ПОСЛЕ приморавања на апсолутно повлачење српског врха у Бриселу, па и његовог игнорисања од стране Брисела и приштинске хунте у последњим моментима теренске реализације европско-шиптарске операције „зид”, пала ми је на памет скорашња изјава, боље рећи фрустрирани вапај Ханса Свободе: „Русија се мора што пре приволети на повратак у оквире европског дијалога”.
Та изјава је важна јер приказује и описује политичку и економску немоћ која наступа код европских колонизатора када се ентитет који желе да покоре измакне из процеса који покушавају да креирају као модел и матрицу жртвиног политичког и економског реконфигурисања и историјско-моралног преумљења.
Русија се није само измакла из процеса, она је касније приморана да му се оштро супротстави када је „оквир европског дијалога” прешао у свој други природни израз – оружану форму кроз од ЕУ и САД подржану агресију украјинских фашиста на руско становништво у Донбасу.
Српски државни врх је морао да искористи последњи акт очигледног политичког и војног непријатељства и понижавања државе од стране ЕУ апарата путем наређивања шиптарским оружаним формацијама да изврше војни десант усред остатака животног простора српског живља на Косову и Метохији.
Државни врх Србије је неизоставно морао тада да иступи из тзв. Бриселског дијалога, те га коначно прикаже онаквим какав јесте, као огољени тоталитаризам ЕУ олигархије у циљу, ако треба и оружаног, наметања решења која су у супротности са нашим националним интересима.
Српски врх је требало да увиди прилику а не да инсистира и медијски експонира препреку као алиби за своје кукавичко понашање.
Нису Николић, Вучић и Ђурић у Бриселу било шта спречили нити ишта могу у оквиру тог „дијалога” да спрече што је против Срба.
Нису они сачували никакав мир јер мира у српским срединама на Косову и Метохији нема и Косово и Метохија су очигледан доказ да је апарат ЕУ у Бриселу опасан по регионални мир, да га угрожава и да проблем Косова и Метохије мора бити враћен и опет изнесен у Уједињене нације, али са нагласком да је са шиптарским терористима ЕУ равноправни инспиратор провоцирања и изазивања ратног пожара на Балкану.
ЕУ чини све акте којим свесно доводи у опасност животе српског живља на Косову и Метохији и ЕУ се својим политичким покровитељством упада ROSU у српска насеља вратила на пут да учини злочин против државе и мира као што га је на овим просторима већ учинила 1991. године.
О каквом онда миру горе поменута тројица господе говоре када је становништво, чији су они мир својим последњим политичким акцијама као сачували, непрестано у жаришту све чешћих и чешћих европско-шиптарских интервенција као дела заједничке антисрпске агенде и поред српског смерног и упорног самоубивствовања у „оквирима европског дијалога”?
Српски државни врх је наставком учествовања у тзв. Бриселском дијалогу саучесник у овој европској филозофији константне претње оружаном кризом као алата којим српско становништво држи у ропској покорности.
Још не заборављамо упад наше жандармерије на север Космета и престрављивање тамошњег становништва и присиљавање да учествује у шиптарским изборима.
У чему је разлика између Вучића и Недића када ће и Вучић као и ономад Недић моћи само да прима лешеве и избеглице и пише писма окупаторима, то јест госпођи Могерини, тој политичкој наследници Феликса Бенцлера и Едмунда Фехезенмајера.
Да ли је то та врста мира који нам се чува?
Сачувај Боже Србе на Косову и Метохији таквог мира.
Такав мир који се Србима очито спрема на Косову и Метохији су на исти начин чували Коштуница, Човић и Расим Љајић 2004-те године, заједно са Хавијером Соланом и Хери Холкером, као што им га данас са Могеринијевом, Еулексом и ROSU чувају Вучић, Николић и Ђурић.
Шта Николић више има да ради у Бриселу након пропасти Платформе, након појављивања ROSU у српским селима?
Шта он уопште више ради у српској политици када се измакао и повукао баш у оном њеном делу где смо од њега највише очекивали и на крају крајева 2012. га изабрали, ако смо му већ опростили неспособност да се као државник искаже у другим сегментима високе политике?
Николић је 2012. од народа делегиран да заштити српски народ на Косову и Метохији а не да буде Вучићева икебана и његов помоћни и повремени оштри језик.
То је можда њему могло да буде довољно за пуко формално обављање мандата и стварање мимикрије да у Србији постоји нека председничка администрација, али то није политика коју је на предизборним скуповима заговарао и обећавао да ће је водити када освоји власт.
Одакле Николићу идеја да му можемо више поклањати даље поверење и да је искрен па макар на Сретење и направио ЗСО када после свега основано можемо сумњати да тај потез Николић неће правити много више на националну ползу у односу на сопствени предизборни маркетинг?
ЗСО створена на предизборним манипулацијама руководства српских Напредњака а не на снажним и видљивим гаранцијама државе Србије ће остати само мисаони супстрат ван сваког политичког ефективног дејства и без икакве реалне даље политичке судбине и далекосежности ако њено стварање не буде пратило баш од стране Вучићеве владе расписивање избора за њене органе власти.
Срби на Косову и Метохији не желе ЗСО као посебан политички субјективитет подједнако удаљен и од Београда и од Приштине, како је то Николић натукнуо у једној од својих последњих изјава већ, ако и морају да истрпе ЗСО као наметнути политичко-територијални облик и форму свог опстанка на огњиштима, онда ЗСО мора бити уставно-правно смештена у Србију а не тзв. Уставну повељу или било који други квазизаконски акт власти приштинских Шиптара и њихових ЕУ ментора.
Мука нам је више од државне репресије против свакога ко не верује у напредњачко-социјалистичку визију мира и ратнохушкачког жига који нам утискују на кожу у очекивању нашег самоужасавања и самопрезира јер, забога, ако смо против њиховог мира у којем Срба на Космету бива све мање ми не мислимо добро Србији, заговорници смо држања целе Србије у изолацији због пар десетина хиљада Срба у Ибарском Колашину и неодговорни смо јер не мислимо на Србе јужно од Ибра.
Као да Ракић и остали Срби који су од Вучића захтевали одлучну реакцију државе приликом последњих бриселских ноћи не мисле на свој народ и склони су неодговорним и исхитреним реакцијама.
У садашњој Србији особа која се не слаже са политиком садашњег државног врха у за њега два најбитнија сегмента деловања, неолибералној економији и одржања статус квоа на штету српског живља на на Косову и Метохији, бива стигматизована, изложена вербалној агресији и притајеним подлостима власти.
Ми бивамо проглашени и оглашени агресивним и незајажљивим етнонационалистима, савременим фашистима који не разумеју осетљивост савременог политичког тренутка, лицима опседнутим историјским митовима који своје политичке циљеве желе да остваре путем распиривања примитивних и острашћених осећања на уштрб и на рачун већине која се просветлила и освестила под Напредњачком влашћу.
Власт тада приступа суровом и сировом медијском цивилизовању нашег византијско-словенског подмуклог карактера, толико неспојивог са њиховом врхунском лутеранском политиком светског нивоа.
То нам говоре и тако нас карактеришу и против нас харангирају људи који на конференцији за штампу пред изаслаником њиховог шефа из Подгорице Србе у Црној Гори проглашавају националном мањином.
Ова влада не дозвољава и забрањује аргументовани критички став о њеној политици и са позиција моћи криминализује опоненте а сама је препуна личности добрано повезаних са највећим криминалним групама на овим просторима па ма колико гама ножева купила за српско здравство (као да им то није обавеза и дужност).
Због таквог карактера режима, политичког дискурса који Србе у региону сваког дана чини све даљим од матице, морамо да доведемо у питање жељу режима да и даље врши власт, морамо да га у целости оспоримо и затражимо његово одступање.
Србија је постала депонија политичких промашаја и економског иживљавања у којем се његовим величанством – буџетским суфицитом – и представљањем просечног личног доходка као резултата сабирања и каснијег дељења са бројем запослених Бајатовићеве и њему сличних милионских плата и надничарских 15.000 динара на југу централне Србије медијски креира слика прогреса а ситуација у држави је очајна и прихватљива једино моћнима из глобалне економске политике (као што су ММФ, Светска банка, Европска централна банка) и моћнима из англосаксонског геополитичког дискурса (као што су ЕУ и NATO) док се просечни Србин оставља у исцрпљујућој заглављености живљења у стању које је око 1800. године карактерисало односе и ситуацију у ономе што се тада називало Европска Турска.
У Србији је страдао базични етички однос заједнице према појединцу у којем су појам али и статус заједнице узурпирали они који су рецимо пустили Апекс да људе који у престоници у просеку примају 30.000 динара месечно по градском превозу та фирма прогања као дивље звери уз асистенцију државне Комуналне полиције.
Нашу стварност конституише свакодневни низ неправди и свакојаког насиља којима, осим поменутог Апекса, својом делатношћу припомажу приватни извршитељи, распојасане приватне агенције великих банака, приватна обезбеђења, навијачке групе и други небројени и непоменути тамни кардинали српске свакодневнице.
Промашена и пропала политика државног врха на Косову и Метохији је један од степеника ка подруму, тамном вилајету у који нас упорно угуравају без обзира на сву узвишену протестантску реторику којом то угуравање улепшавају.
Вилајет остаје вилајет ако изгледа као вилајет, ако функционише као вилајет и ако је велики као вилајет и ту помоћи нема иако онај који тим вилајетом влада неутемељено замишља да је нови Милош Велики.
У име Бога и народа – одлазите.
