Трагедија локалитета на ком је пре 7.500 година рођена европска цивилизација. На 15 хектара које је држава заштитила као културно добро – 17 септичких јама
ИСТОРИЈА памти само народе континуитета. Ми га имамо али га се одричемо, горко констатује археолог Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча стојећи крај одроњеног дунавског брега. Из десет метара високе литице од беличасте земље вире остаци кућа првог града Европе – центра цивилизације која се пре 7.500 година простирала од Северног до Црног мора.
Винчанско Бело брдо које је 1908. почео да истражује отац српске археологије Милоје Васић и донео јој светску славу, данас се претвара у клизиште које односи у неповрат сведочанства о блиставим миленијумима цивилизације.
Археолошки локалитет простире се на 15 хектара, а до сада је истражено само 10 ари, јер ни после тридесетак година од експропријације нису регулисана имовинско-правна питања са власницима околних воћњака и дворишта.
БАРАКА ЗА ИСТОРИЈУ
ЈЕДИНИ изложбени простор за налазе с Винче, која се истражује дуже од века, до затварања локалитета пре две и по године била је барака коју је археолозима још осамдесетих поклонила ЈНА. Међутим и она је потпуно оронула и експонати више нису били безбедни, па су склоњени по разним подрумима културних институција. Археолози кажу да су недавно добили нешто новца и уложили га у реновирање бараке па очекују да ће обновљена скромна поставка моћи да се види за два-три месеца.
– На 15 хектара локалитета које је држава заштитила као културно добро од највећег значаја налази се 17 септичких јама. Државу изгледа не занима да реши имовинско-правне проблеме, што је први услов да Винча буде стављена на листу УНЕСКО. У том случају морала би и сама да брине о локалитету а то очигледно, не жели. Сваку иницијативу научника бирократе одбијају изговорима да су такви процеси дуготрајни, компликовани, скупи. То траје већ деценијама.
Локалитет је због покретања клизишта већ готово три године званично затворен, али посетиоци и поред тога свакодневно долазе, нарочито странци.
– Сваки дипломата акредитован у последње три деценије у Београду посетио је Винчу, али на локалитет за то исто време није дошао ни један једини српски министар културе – огорчен је наш саговорник.
Локалитет лети често посећују наши исељеници који желе деци да покажу да потичу из земље где се родила европска цивилизација. С том намером је и госпођа Петровић, која већ две децније живи у Аустралији, довела у петак кћерку и сина да виде Винчу и чују сагу о Винчанцима.
– Они су дошли до судбинског открића – ђубрења земљишта – и постали стајаћи народ јер више нису морали да се селе после пар година кад испосте њиве – објашњавао је Јанковић. – Производили су све више хране и почели да је мењају за другу робу, па је тако и људска цивилизација открила трговину. Права технолошка револуција настала је кад су на оближњој Авали открили минерал цинабарит који су пекли и ситнили у прах од кога се правила непроцењиво вредна црвена боја. Преносили су је преко Дунава и трампили за опсидијан – вулканско стакло, које су цепали у танке оштрице оштрије од жилета и правили прве ножеве, српове, бријаче.
Винчанцима је свет постао мали и кренули су да тргују у долини Мораве, а убрзо су открили да су њихови земљаци већ научили да топе руду бакра, први на свету. Трговачки пут се продужио до Егејског мора где су робу трампили за луксузне наруквице од шкољки, које археолози налазе током ископавања у Винчи.
– Трговац није преносио само робу већ и информације и свет је протресла прва информатичка револуција. Убрзо је цела Европа постала њихово тржиште, а Винча је постала град занатлија и трговаца. Користили су куће са више соба, омалтерисане и грејане пећима, груписане у улицама – објашњава кустос. – Открића с Винче су променила схватања о праисторијском човеку и доказала да европска цивилизација није рођена на истоку већ у Европи.
Посетиоци су запањени слушали причу о величанственој Винчанској култури, али је магија нестала после првог питања мале Српкиње из Аустралије, где може да види то о чему археолог прича и да ли постоје књиге и филмови о Винчи да их понесе својим пријатељима на другом континенту.
– Нажалост, експонати не могу да се виде нигде, а ни књига ни пропагандног материјала нема – тужно је признао Јанковић.
Новости
