Винчанци су пре 7 миленијума пили пиво

ТЕХНОЛОШКА чуда савремене цивилизације убеђују нас да живимо знатно квалитетније него наши преци, али остаје питање да ли смо бољи од, на пример, Винчанаца, који су овде живели пре седам миленијума. За разлику од њих, ми смо стално под стресом, кредитом, алкохолом или опијатима, пречеста употреба мобилног телефона прети да нам „мозак претвори у пихтије“, а заузврат, вероватно неосновано себе сматрамо духовнијим од оних који су овде живели пре нас. Истраживања која је недавно спровео међународни тим стручњака, потврдила су нам да, осим што су пре више од 7.000 година наши преци у Винчи имали знатно хуманије куће од оних из средњег века, прастари житељи Подунавља живели су не познавајући ратовање, молећи се својим боговима и уживајући у равноправности полова. Штавише, још у оно време, познавали су производњу пива.

Тим експерата састављен од стручњака Универзитета Масачусетс, Музеја града Београда, Народног музеја и „Артис центра“, у сарадњи са технолозима „Мајстора за пиво“ недавно је реконструисао израду неолитског пива у Винчи. Испоставило се да Београд и Србија имају неолитску традицију производње пива стару више хиљада година.

Као у неолиту

– Желели смо да испратимо процес припреме пива у условима најсличнијим онима у којима су радили Винчанци у неолиту – објашњава др Ксенија Боројевић, предавач на Универзитету Масачусетс. – Јечам је експериментално узгајен на огледном добру Радмиловац на исти начин како се то радило у праисторији, без пестицида.

Дугогодишњи кустос Музеја града Београда Драган Јанковић објаснио нам је да, када се праве овакве експерименталне реконструкције, од највећег значаја је да се што више приближимо начину размишљања праисторијског Винчанца. Зато су стручњаци у оквиру експеримента користили посуђе из Злакусе, локални боров и багремов мед као заслађивач карактеристичан за ову регију, воду са Космаја и дивље јабуке које су додате као побољшивач укуса једној од две варијанте неолитског пива које је реконструисано, а како додаје Тамара Огњевић, из „Артис центра“, и дегустирано.

– У старту смо знали да напитак на коме радимо неће личити на пиво на које је навикло наше непце – каже Мишо Хаџић, један од технолога „Мајстора за пиво“. – Јасно је да је пиво у древној прошлости било култно пиће на основу бројних сачуваних фресака и других уметничких представа широм Медитерана, али су му недостајали горчина и данашњи проценат алкохола, јер у то време пивари нису користили хмељ, а сам напитак није додатно „појачаван“.

Ипак, пиво је било омиљено, пило се навелико, а пила су га чак и деца.

– Будући да је то био термички обрађен напитак, благог укуса, негде најсличији бози, пиво је садржало хранљива својства и често је било безбедније од воде – додаје гастрохеритолог Тамара Огњевић.

– Отуда није необично да је било популарно у праисторији, али и током средњег века на овим нашим теренима.

Током древног прављења пива ипак је било великих потешкоћа у извођењу тог процеса.

– Млевење сладованог јечма на ручном млину на начин како су то чинили Винчанци у неолиту био је веома тежак, било да су правили пиво, или да су млели житарице за хлеб или каше – подсећа др Боројевић. – Реч је о изузетно напорном процесу у коме се округлим каменом на другом пљоснатом камену ручно ломи зрно по зрно. То је толико захтеван поступак да оставља трајне трагове на зглобовима и шакама.

Археолози данас, на земним остацима древних Винчанаца јасно препознају особе које су биле задужене за тај тежак посао. Наиме, сви они имају карактеристичне деформације на зглобовима и шакама.

ДРЕВНА ТЕХНОЛОГИЈА

ПОСТУПАК припреме неолитског пива започињао је тако што је прво оплевљен, провејан и очишћен јечам. Затим је уследио нарочит процес намакања и сушења зрна, у пиварству познат као сладовање. Зрно је потом ручно млевено и кувано у одговарајућем керамичком посуђу на самом локалитету Бело Брдо у Винчи.

– Користили смо два лонца – објашњава Марко Секуловић. – Хтели смо да проверимо шта се догађа када у једну количину пива додамо дивље јабуке. Иначе, пиво је заслађено локалним медом. Затим је уследила ферментација која је трајала недељу дана.

Професорка Боројевић примећује једну занимљивост – у пиву којем су додате дивље јабуке био је већи проценат алкохола. Истовремено, у односу на данашње пиво, ово неолитско је више налик на „шећерну водицу“.

Ипак, дегустација је потпуно успела, а наши стручњаци су закорачили у времеплов, наздравивши са прастарим Винчанцима. Логично питање је како се пиво пило у Београду и током наредних миленијума.

– Иако вести о пијењу пива немамо у писаним изворима везаним за Београд пре 18. века, ми мислимо да га је било – додаје Тамара Огњевић.

– Још тада се помињу забаве на којима се испијају бурићи пива и вина, али чињеница је да је Београд на средокраћи путева, у сфери најразличитијих културних утицаја, па тај податак недвосмислено указује да је Винча само почетак београдског пивопијства.

СРЕДЊИ ВЕК У ЖУПИ

ЗАВИЧАЈНИ музеј у Жупи Александровачкој и „Артис центар“ договорили су се да овог лета реконструишу средњовековно пиво које ће први пут бити приказано током витешких сусрета на Кознику почетком августа.

– Овог пута то ће бити пиво са хмељом какво су, према доступним историјским изворима, волели да пију наши преци у средњем веку. То су били пре свега најшири народни слојеви – каже Огњевићева, иначе аутор и руководилац пројекта „Живети прошлост – српска средњовековна гастрономија“, који су подржали Министарство културе Републике Србије и Међународни савет музеја

ТИМ ЕКСПЕРАТА

СТРУЧЊАЦИ који су спровели ово истраживање, односно експеримент били су др Ксенија Боројевић, палеонтоботаничар, предавач на Универзитету Масачусетс у САД, археолог и кустос налазишта у Винчи Драган Јанковић, археолог Вера Богосављевић Петровић, етноархеолог Биљана Ђорђевић, гастрохеритолог Тамара Огњевић и технолози Мишо Хаџић, Миливоје Јовић и Марко Секуловић из „Мајстора за пиво“.

Новости