Више нема приватности, снима нас пола милиона камера

ДУХ модерног времена готово потпуно нас је лишио приватности. Били тога свесни или не, на сваком кораку нас неко прати, прислушкује, снима или располаже нашим личним подацима. Када плаћамо рачун у банци или пошти камере бележе наше присуство, снимају се разговори са телефонским оператерима, над центром града бдију свевидеће очи стотина објектива…

Од вечито будног “Великог брата” немамо заклон ни у сопственом дому – коришћењем интернета, сурфовањем по сајтовима и друштвеним мрежама исцртавамо лако доступну мапу нашег кретања и интересовања у сајбер простору.

Колико је сужен простор, у ком је појединац безбедан и заштићен, најбоље сведоче речи Едварда Сноудена, америчког службеника који је свету детаљно ставио до знања које методе рада користи Агенција за националну безбедност, а за коју се сматра да на оку држи милионе људи широм планете:

– Деца данас одрастају у свету без приватности много горем од оног који је замислио британски писац Џорџ Орвел. Микрофони, видео-камере, телевизори који нас посматрају, то није ништа у поређењу са оним што имамо данас. Данас у својим џеповима имамо сензоре који прате сваки наш корак. Размислите о томе шта то значи за приватност обичних људи.

Сноуден је подсетио и да је после објављивања поверљивих докумената свет сазнао да су многе владе створиле систем за масовно прислушкивање. У оваквим тврдњама Сноуден није усамљен. Хиљаде слободних мислилаца, филозофа, стручњака за модерне технологије и бивших агената, готово свакодневно упозорава да је савремени човек непрестано на мети низа структура које задиру у његову интиму. Они су потпуно сагласни да је 21. век епоха нестанка личне сфере. Угрожена је и сама личност појединца, која је чест предмет манипулисања, па чак и – крађе.

СЛОЖЕНА МАТРИЦА

Још у 19. веку приватност је дефинисана као право појединца да буде остављен на миру. Данас се расправља о томе да ли је она у првом ешелону људских права или је изведена из неког од њих. На који начин бранити приватност у времену када је природа надзора промењена? Субјекти надзора и технологија надзора су промењени. У питању је мрежа хетерогених чворова која сакупља податке на више начина, веома сложена матрица.
Савремени скаути информација не гасе своје сензоре. Разлога за то имају много – од спречавања одређеног политичког деловања, глобалног тероризма и борбе за безбедност грађана до економије и позиционирања компанија код својих клијената. У том сплету различитих интереса, мотива и метода рада, лична сфера појединца изложена је жестоким ударима. Највећа опасност лежи у чињеници да се под велом најчеститијих циљева одвијају огромна кршења исконских права сваког човека.

– Ко може да гарантује да подаци које су службе прикупиле о мени, борећи се, на пример, против Ал каиде, неће завршити у рукама великих мултинационалних компанија које ће тако на тањиру добити информације о мојим навикама, мом животу – запитао се недавно Дејвид Шејмс, амерички социолог и антиглобалиста.

И ту јесте највећи проблем – граница између свега што мора да се снима и прати и онога што не би смело никако, све је тања. У прилог смањивању обима људске приватности иде и галопирајући развој модерних технологија. За прислушкивање је некада био потребан цео тим обучених људи, копмпликована средства, а озвучити некога био је задатак оптерећен низом ризика и изазова. Данас је то задатак за технолошки нешто талентованију децу старијег узраста. Хиперпродукција опреме довела је да су бубице, микрофони, камере и скенери јефтини и доступни. Информације се једноставно прикупљају и лако и дуготрајно похрањују. Свет је постао глобална ризница података.

Некада је највећи страх владао од шпијунаже и деловања обавештајних служби. У прикупљању података и борби против туђих агената оне су се користиле традиционалним методама – шпијунирањем, праћењем, бележењам, фотографисањем. Тако добијене информације ишле су у корист државе за коју су службе радиле. Данас су ствари промењене. Безбедност, одбрана и “игре престола” нису више примарни циљ прикупљања података. Информације о грађанима данас више вреде великим корпорацијама које се баве трговином и маркетингом, које утичу на живот обичних људи, креирају га и мењају. И, подразумева се, добро зарађују.

Данас на основу електронске дигиталне технологије имамо рутински надзор у свим сферама друштва. Савремени човек због некритичког односа према новој технологији и утицаја медија, све више одустаје од приватности. Регулаторна улога државе у одбрани приватности је потребна, али није довољна. Одговор мора бити подједнако сложен као што је то и мрежа надзора.

Питање обезбеђења приватности једно је од најважнијих на које ће 21. век морати да нађе одговор. Већ је јасно да ће планета у годинама које нам предстоје бити поприште борбе како за независност народа и држава, тако и за обезбеђење минимума личне слободе.
* * * * * * * * * * * * * * *

СА УЛИЦА, УЛАЗА У ЗГРАДЕ, БАНКОМАТА СВАКОДНЕВНО МОТРИ ВИДЕО-НАДЗОР

СНИМА НАС ПОЛА МИЛИОНА КАМЕРА

Грађане Србије свакодневно снима најмање 200.000 камера, а незваничне процене кажу да их је бар 500.000. Реч је о уређајима који су постављени на улицама, у улазима, јавним здањима, па чак и на приватним кућама. Како “свевидеће око” мотри и готово са сваког шалтера, улаза у самопослугу, па чак и обичног банкомата, процењује се да је број камера под чијом смо паском и до три пута већи.

Највећи проблем са снимањем је што је само мали број њих постављен у складу за законским прописима. Србија нема јединствен пропис који регулише област видео-надзора, па се овом питању приступа селективно и по принципу “што није забрањено, дозвољено је”.

Прецизни подаци о броју уређаја за снимање, који прате кретање грађана, не постоје. Процене говоре да је само у главном граду инсталирано око 100.000 камера, а битно другачије није ни у осталим већим градовима. “Велики брат” мотри буквално на све – улице, улазе, паркинге, гараже, паркове, школе, чекаонице, па чак и аутобусе. У страху од криминалаца и вандала, често се заборавља да се тиме осим приватности грађана, крши и – закон. Заштита приватности веома је важна “ставка” у Европској унији, па отуда можемо очекивати да се ускоро и код нас уведе ред у ову област.

Правило које, макар на папиру, важи на Западу јесте да је за снимање потребан пристанак личности која је пред камером, што је готово немогуће обезбедити, или – јединствени пропис. Зато се сматра да једино саобраћајни видео-надзор ради легално. Тековине Запада су и налепнице и упозорења на местима покривеним камерама, као и забрана њиховог постављања у лифтовима, тоалетима, спаваћим собама.

Добрим решењем сматра се и “катанац” на приступ снимцима преко интерне или спољне кабловске телевизије или интернета. Србија је готово једина земља у региону која није решила ово питање.

Стручњаци за безбедност се слажу да се видео-надзором сужава приватност, и да би зато ову област требало прецизно дефинисати прописима, али и напомињу да постоје многобројне добре стране ове врсте заштите. Захваљујући камерама, велики број провалника и лопова одустаје од уласка у објекте и од других кривичних дела.

– Требало би јасно разграничити у којим случајевима је дозвољено коришћење видео-надзора – сматра Миодраг Плаовић из агенције за обезбеђење МН. – Превентивно деловање камера је драгоцено, јер многе потенцијалне учиниоце кривичних дела одвраћа од лошег наума. Инсталирање опреме у станове, хотелске собе или личне просторије, са друге стране, нема везе са безбедношћу. Потребно је јасно повући линију између опште безбедности и личног интегритета појединца.

Камере за видео-надзор у слободној су продаји, а могу се купити и за мање од 100 евра. У продавницама које се баве прометом ове врсте робе кажу да постоји велики број модела, са безброј функција, као и да је продаја стабилна. Најбоље се продају оне јефтиније, које су једноставне за руковање и лако се уграђују. Квалитетнији видео-уређаји могу да депонују снимке, а постоје и “невидљиве” камере за ноћно снимање.
Комплетан додатак „Ко нас и како шпијунира” погледајте овде

В. Ц. Спасојевић – Р. Драговић, Новости