Поред свакодневних „трибина истомишљеника“ на Пинку или Хепију, режимски медији користе буквално сваку вест, макар се радило само о отварању погона, да оцрне опозицију. Таблоиди опсенарским триковима преправљају и догађаје и личности које у њима учествују
Да ли су могући вишепартијски избори уз једнопартијске медије? Може ли се, другим речима, говорити о подједнаким условима за све учеснике избора у Београду ако се цифрама и процентима – нечим, дакле, што по својој емпиријској природи искључује било какву пристрасност – лако може доказати да су власти медијску сцену готово монополисале, да су је практично учиниле једнопартијском, о чему, најзад, сведочи свима видљива чињеница да су политичкој унисоности међу већим националним медијима одолели само један лист и једна телевизијска мрежа.
На свим осталим – отворено или прикривено режимским медијима – опозиција или не постоји или се представља искључиво у изопаченом виду.
Там-там бубњеви и димни сигнали
Имајући у виду да је доступност информација једно од основних својстава медијских слобода, како се уопште може говорити о њима ако су канали комуникација, малтене искључиво, отворени једино за додворичко повлађивање властима? Како ће, тада, опозиција да доспе до бирача? Да ли, можда, там-там бубњевима или, како су то чинили домородачки народи, облачићима дима?
Пошто се политички интерес најделотворније представља у медијама, било би нормално да сви учесници избора имају у њима исти статус.
О свакоме се, дакле, ко је критичан према властима може свашта рећи, чак и када то противречи не само истини већ и здравом разуму
Па, да ли је тако? Наравно да није, за шта постоји обиље примера, почев од представљања кандидата. Политика, тако, није одолела да у недељном броју – ко зна који пут већ – са усхићењем закључи како су на листи СНС-а све сами „угледни лекари, декани, уметници и спортисти“. Дан пре тога у истом листу градски менаџер (иако то није у опису његовог радног места) са још више заноса такође пише о „дрим тиму“ владајуће странке.
Лист који себе тако радо представља као гласило „пристојне Србије“ морао би да буде умеренији у похвалама из најмање два разлога: најпре зато што и међу кандидатима опозиције вајда има „угледних лекара, декана, уметника и спортиста“, али и због тога што се не може знати да ли ће се они који се данас тако лако приклањају властима једнога дана тиме поносити или због тога стидети.
Телевизије са националном фреквенцијом такође се својски труде да затру макар привид какве-такве равнотеже. У ту сврху су увеле јединствене у свету „трибине истомишљеника“ (свакодневно на Пинку) чији учесници се надмећу у томе ко ће више хвалити власти, а оцрњивати опозицију. Имајући у виду да на тим – тобоже дебатним и полемичким – „трибинама“ гостују једни те исти „аналитичари“ и „политичари“, питамо се како им није пало на памет да их једноставно провуку кроз копир-машину. Нико, најзад, не би приметио да су на екрану, и по говору и по изгледу, само копије.
Померање тежишта вести ка – апсурду
Колико и „трибинама истомишљеника“, режимски медији су се извештили и у померању (боље рећи ишчашењу) тежишта вести. Сваки догађај се, другим речима, користи да се – независно од повода, отварања новог погона, на пример – онако узгред, оцрни опозиција.
Ако се, ни уз највећу великодушност, напади на политичке противнике не могу сврстати у настојања да се придобију нове инвестиције – како тада да их књижимо? Као улагање у будућност или као изборну кампању која не само да практично траје од доласка СНС-а на власт већ је, имајући у виду учестало појављивање председника у медијима, свакодневно присутна са несмањеним интензитетом?
Имајући у виду да на тим „трибинама истомишљеника“ на Пинку гостују једни те исти „аналитичари“ и „политичари“, питамо се како им није пало на памет да их једноставно провуку кроз копир-машину
Померање тежишта је, наравно, само ситница у односу на опсенарске трикове таблоида који преправљају не само догађај већ и личности које у њему учествују.
Лист Ало је тако, прибегавајући до сада невиђеној духовној акробатици, боље рећи циркуским вештинама, владику Амфилохија прогласио „Миловим владиком“ који „ради против Србије“ иако је познато да се првосвештеник и господар Црне Горе већ годинама не подносе.
О свакоме се, дакле, ко је критичан према властима може свашта рећи, чак и када то противречи не само истини већ и здравом разуму.
Председник и за то има решење:
„Свако“, каже он, „може слободно да говори што год хоће, што не значи да било коме, па ни себи, могу да ускратим право на одговор.“
То је свакако за похвалу под условом да се то право односи и на опозицију и, што је можда још важније, да има где да се обзнани.
Душан Микља, Цензоловка
