Петар ИСКЕНДЕРОВ | 18.10.2012
Након објављивања извештаја Европске комисије, која од Србије захтева нормализацију односа са покрајином Косово, у својству услова за почетак преговора о пријему земље у ЕУ, западне државе су се дале у потрагу за допунским полугама, којима ће притиснути Београд. И као што је евидентно из изјава, по том питању традиционално најактивније Немачке, први корак могла би бити обнова визног режима за грађане Србије.
Разуме се, овај корак се формално не доводи у везу са проблемима око Косова и Метохије или српских апликација за чланство у ЕУ. По речима Министра унутрашњих послова Немачке Ханса-Петера Фридриха, ради се о томе да је земља “запљуснута” захтевима за добијање азила у Немачкој, од стране држављана Србије. Локалне службе су регистровале три пута већи пораст тих захтева за азил у септембру, у односу на претходни месец. Слична ситуација је и са доласком у Немачку држављана Македоније. У том истом периоду, пораст њихових захтева за азил износи 70%.1
Коментаришући ову статистику, Ханс Фридрих сматра да то захтева хитно обнављање визног режима са Србијом и Македонијом. “Огромни прилив српских и македонских држављана мора одмах бити прекинут” – изјавио је Министар унутрашњих послова и додао да безвизни режим не би требало да доведе до кршења правила у вези са давањем азила”.2
Да покушамо да размотримо да ли је оправдана логика господина Фридриха. Безвизни режим је Србији и Македонији додељен 2009. године, као и Црној Гори. Годину дана касније, у добијању безвизног режима придружиле су им се и Албанија и Босна и Херцеговина. Српске власти су тада, поводом тога, покренуле бучну пропагандну кампању, дижући у звезде ЕУ и у вези са тим истичући неопходност даљих уступака по питању Косова. Ако ћемо право, то је и била главна рачуница Брисела: да се на Србе и друге становнике Балкана остави пропагандни утисак, притом себе не обавезујући било каквим конкретним обавезама у вези уласка њихових земаља у ЕУ. Јер је безвизни режим – да цитирам хероја једног руског цртаног филма – “веома чудан предмет: час га има, час га одједном нема”. Много је једноставније и лакше суспендовати или чак укинути безвизни режим, него окренути у обрнутом смеру процес већ одобреног чланства у ЕУ. И ево сада, по свој прилици ЕУ припрема терен за “корак уназад”. Судећи по расположивим информацијама, идеја о повратку визног режима за Србију и можда за друге земље Балкана, у складу је са растућом подршком у земљама-чланицама ове организације за такав потез. Једни у томе виде допунско средство за притисак на нове српске власти, како би што пре признале независност Косова. Други сматрају да су чак и сопствене унутрашњо-политичке реалности довеле до тога. У истој тој Немачкој ће се у јесен 2013. године одржати свеопшти избори – најнепредвидљивији у последње време. А у таквим околностима, власт се по традицији окреће жестокој геополитичкој реторици – поготово у одсуству значајнијих достигнућа у социјално-економској области.
Што је још значајније – последњих година у оквиру ЕУ је заиста долазило до озбиљних проблема са приливом имиграната са Балкана, који су на ултимативан начин и кршење свих процедура захтевали политички азил, смештај и социјалне бенефиције. Поприште тих догађања је постао Брисел, а главни актери – Албанци. Најоштрија ситуација изникла је у фебруару 2010. године. Ситуација је захтевала хитну интервенцију премијера Белгије Ива Летерма а такође и комесара за унутрашње послове ЕУ Сесилија Малмстрема.3Управо тада је председник белгијске владе позвао руководство ЕУ да “ограничи погубне последице либерализације безвизног режима у ЕУ”. Међутим, европски чиновници су на то одговорили додељивањем безвизног режима Албанији и Босни и Херцеговини.4
Тако и данас, о укидању визних слобода за Албанце не говори ни Ханс-Петер Фридрих, нити његове колеге из ЕУ. Што се тиче пораста захтева за азил – није јасно какве то везе има са безвизним режимом. Удовољавање тим захтевима налази се у искључивој надлежности немачких власти. А ако оне не одраде свој посао како треба – то не би требало да буде проблем Срба или Македонаца који путују у земље ЕУ са потпуно другачијим намерама, везаним за образовање, науку или бизнис.
У овом предмету који се одмотава пред нашим очима, ради се о простачком моралу. Политика Немачке и других западних земаља у односу на Србију и њене суседе у региону Балкана, зависи искључиво од њихових сопствених геополитичких рачуница и унутрашње-политичких спекулација. Нешто друго од њих очекивати – значи одрећи се сопствених национално-државних интереса и осудити сопствену земљу на улогу просјака испод европског стола.
1 REUTERS 1512 121012 GMT
2 Bild-Zeitung 12.10.2012
3 Soir, 24.02.2010.
4 Исто, 26.02.2010
Фонд Стратешке Културе
