Александар ПАВИЋ | 31.10.2012
Стојећи између Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, своје две евроатлантске каријатиде, на обраћању медијима после званичног сусрета, премијер Србије Ивица Дачић деловао је прилично опуштено. Као што су деловале и каријатиде. Атмосфера је била лагана, није било нелагоде на било чијем лицу. Своји са својима, могло би се рећи.
И Хилари Клинтон и Кетрин Ештон су изјавиле да нису дошле да постављају услове, што је потврдио и њихов домаћин, Дачић. “Циљ нам је да имамо најбоље могуће односе са САД и да будемо члан ЕУ,” додао је премијер. У ту сврху, потребно је, тројка се сложила, да се спроведе већ договорено и да се предузму конкретни кораци у тзв. нормализацији односа Србије са својом покрајином.
Нешто мање идиличан тон дошао је из Кабинета председника Србије, који се није појавио заједно са каријатидама после свог састанка са њима. “Теме разговора биле су тешке… Сви нови услови нису прихватљиви, када је реч о паралелним институцијама, то је једно филозофско питање, оно што су за једне паралелне институције за друге су легитимне, и управо о томе мора да се разговара у наставку дијалога,” изјавио је председников саветник за спољну политику, Марко Ђурић. С друге стране, Хилари Клинтон је нагласила да је ово наставак разговора са Томиславом Николићем који су започети приликом његове посете Њујорку.
Могли би да нагађамо да ли сад све ово значи да је Влада “флексибилнија” по питању Космета него што је председник, да ли ту постоји латентан или реалан разлаз по овом питању између ове две институције, па чак и да ли је по среди игра “доброг и лошег полицајца”. Међутим, нема потребе, пошто се,без обзира на нијансе, нова власт јасно профилисала као власт стратешког континуитета – у смислу да ће окосницу њене политике чинити “евроинтеграције”, и да ће све друго суштински бити подређено том циљу.
То је потврдио и први потпредседник Владе Александар Вучић, гостујући у емисији “Око” Првог програма државне телевизије готово одмах после поменуте медијске конференције, наглашавајући да ће учинити све да Србија добије датум за отпочињање преговора са ЕУ чак и “пре реалног рока”, тј. пре јуна 2013. То би, разуме се, значило, и спровођење захтева везаних за КиМ које је ЕУ испоручила Србији.
Нагласак Вучићевог гостовања је ипак била његова “анти-корупцијска кампања”, на којој ће очигледно Влада првенствено градити и/или одржавати свој унутрашњи легитимитет. Најављени су доношење новог закона о јавним набавкама, али и сукоби са неким од најмоћнијих тајкуна у Србији, на првом месту Мирослава Мишковића. Вучић је нагласио да је немогуће отклонити све погубне последице претходних власти за прва три месеца, али је “обећао” опипљиве резултате у борби против корупције и побољшању животних услова грађанства “већ за три до шест месеци”.
Тољага којом Вучић маше је велика. Њена моћ лежи у функцијама које је објединио, као први потпредседник Владе и координатор свих безбедносних служби – као и у анти-корупцијском барјаку под којем наступа. Вучић је успео у томе да ту своју борбу наметне као главну медијску тему, што није изненађујуће, с обзиром на чињеницу да је то, заједно са економском немаштином, главна ствар која погађа огромну већину грађанства. Само делимичан успех би бар донекле утолио ону глад која није ништа мање занемарљива од оне физичке – глад за правдом, која у Србији већ годинама не живи. Само делимично разбијање привредно-политичке мафије коју је изградила доскоро владајућа Демократска странка заједно са својим сателитима, донело би доста политичких поена. Тога су свакако свесни и Вучић и остали чланови нове владе и власти. Међутим, опасност лежи у томе да се, паралелно са том у најмању руку крајње неизвесном борбом, дешава процес који би могао да има много више извесности, али не оне која би користила Србији – а то је давање даљих кључних уступака када је реч о Косову и Метохији.
Политички лидери Срба са севера КиМ су већ више пута нагласили да ће бити илузорно причати о било каквом даљем суверенитету Србије чак и над севером КиМ ако се почне са спровођењем тзв. Споразум о интегрисаном управљању границом. Штавише, Срби са севера, мада спремни да учествују у преговарачком тиму у наставку преговора нису, како је изјавио чак и председник општине Косовска Митровица и високи функционер владајућег СНС Крстимир Пантић, спремни да учествују у спровођењу договора који су већ постигнути са Приштином, укључујући и договор о управљању границом.
Дакле, очигледно је да се неће моћи и једно и друго. Успех Вучића у намери да добије датум за почетак преговора значиће, по виђењу српских лидера са севера КиМ, прелажење онога што они сматрају да је “црвена линија” српског суверенитета. С друге стране, добијање датума за почетак преговора са ЕУ ни приближно не представља гаранцију да ће Србија у ту супер-државу-у-настајању бити и примљена. Другим речима, током следећих Вучићевих “три до шест месеци”, водиће се битка око тога да ли ће Србија добити неодређено обећање за нешто што нема (могући улазак у ЕУ у некој неодређеној будућности) у замену за нешто што је много конкретније и њено (губитак суверенитета утврђивањем границе између Србије и “Косова”).
Вучић ће ову неравноправну битку водити уздајући се у талас популарности који треба да му донесе даља “борба против корупције”. А она ће се, по потреби, проширити и на сам простор северног КиМ, с обзиром на чињеницу да је скупштински одбор за Косово и Метохију данас покренуо иницијативу за формирање анкетног одбора о трошењу буџетских средстава на КиМ од 2000. до данас. Нема сумње да би одбор, ако буде формиран, био коришћен као додатно оруђе за притисак на севернокосметске Србе и њихово вођство, у тандему са емисијом “Инсајдер” евроатлантске телевизије Б-92, која већ недељама емитује серијал о “патриотској пљачки” на КиМ. Дакле, Вучићева предност у односу на косметске Србе, лишене медија и утицаја, биће опипљива.
Приче да се досад радило о “куповини времена” и “тражењу маневарског простора” за нову власт полако падају у воду, када се види да ће, суштински, нова власт и даље бити роб досадашњег колонизаторског економског модела завијеног у “неолибералну” обланду, са ослонцем на западне финансијске структуре (ММФ, ЕБРД) или силе (Вучићев преферирани “стратешки партнер” Немачка). Неће бити руског кредита за подршку буџету, док се планира да се изградња блока Б3 термоелектране Никола Тесла, уместо Кинезима, додели Немцима. Дакле, није време купљено да би Србија постављала темеље стратешког заокрета или бар пресабирања, већ пре да би кормило преузели други кормилари.
Председник Николић је изјавио приликом прошлонедељне посете Македонији да, у име Србије, показује да су јој “драги пријатељи и они коју су признали и они који нису признали Косово”. Осим што ово додатно смањује евентуални ентузијазам држава које још нису признале “косовску независност” да се око те ствари превише бакћу мимо сопствених најпрагматичнијих интереса, то је и сигнал – за оне којима треба – да ће Србија практично наставити већ трасираним путевима претходне власти: “И Косово и Европа”, изузетно флексибилне “црвене линије”, вазални однос према западним силама.
Можда ће у том процесу “жута мафија” претходне власти бити делимично уздрмана. Но, тешко да ће власто која је очигледно толико зависна од добре воље “западних партнера” бити дозвољено да је озбиљније угрози. Јер, и Запад има своје “црвене линије” које, за разлику од садашње српске политичке класе, и те како уме да брани. А, у међувремену, док траје та сапуница, Косово би требало и даље да сигурно клизи ЕУропским колосеком, све даље од Србије. У замену за – химеру. То јест једно велико ништа.
Коначно обелодањивање “косовске платформе”, које се очекује “у следећим данима или недељама” како каже потпредседник Вучић, биће, дакле, права прилика да се ствари искристалишу до краја, и да се види, ако не у ово још увек превише агностицистичко време ко је “вера а ко невера”, а онда ко је Белерофонт а ко Химера.
