Председник Србије вероватно је био много љут када је Нишлијама поручио да ако не желе да предају аеродром не треба ни да траже паре од Републике за његов развој.

Објаснио је да не постоји технички начин да држава даље финансијски учествује у ширењу пословања „Константина Великог“ а дан-два након те изјаве, заједно са министарком грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зораном Михајловић, најавио помоћ кроз донације и стручне обуке аеродрому у Бањалуци, који чак и није у Србији, није је у власништву Србије, па ни Републике Српске, већ града у коме се налази.

Тајминг те најаве и „ултиматум“ претходно постављен Нишлијама на који су они одговорили вишедневним протестима, отворио је нова питања. Најважније је зашто се власт баш сад сетила да мора да преузме нишки аеродром и шта је прави разлог за то.

Једна од спекулација је да у позадини захтева стоји сумња централне власти да неће моћи да контролишу локално руководство и менаџмент аеродрома који су успели да га у кратком року и уз подршку градског буџета вртоглаво развију. На то се надовезала претпоставка да то има везе са концесијом за „Николу Теслу“, која би можда могла да буде угрожена ако Ниш настави започети тренд. Јер иако у почетку негирано, практично је уз мало конфузних изјава министарке и Александра Вучића, потврђено да постоји ограничење у уговору о концесији са Вансијем, и да околне ваздушне луке не смеју да имају више од милион путника док Французи не постигну промет од 12 милиона.

Колико год да та одредба уговора који још није објављен одређује раст нишког „Константина“, остало је недоречено и зашто се условљава формалним власништвом улагање у домаћи инфраструктурни објекат, који је показао да може бити итекако исплатив и да значајно доприноси развоју остале привреде у том делу Србије.

– Апсурд је да се страни инвеститори субвенционишу под нејасним условима који често јавности нису ни предочени, а да се нашем граду Нишу одбија помоћ да развије свој аеродром. То није лако објаснити. Додатни проблем је то што су многи аранжмани са странцима за нас изузетно неповољни и то се види тек касније, када уговори или услови постану доступни. Чињеница је да при склапању таквих послова нашу страну представљају функционери, званичници и политичари, а да са друге стране седе прекаљени привредници и експерти који тачно знају шта инвестицијом желе да постигну. То нису равноправни услови и држава би коначно морала да укључи искусне стручњаке, јер је преговарање и наука и вештина – каже за Данас економиста Љубомир Маџар, и наглашава да би субвенције и аранжмане требало усмерити ка домаћим фирмама и срединама, а са странцима драстично смањити јер из досадашњег искуства не испуњавају циљеве који се очекују.

Он додаје да су у случају нишког аеродрома, незгодне околности то што концесија за „Николу Теслу“ уопште помиње конкуренцију у региону, што је ограничава, јер то није добро ни за развој београдског ни за нишки и остале аеродроме у земљи.

– У оваквим околностима, потпуно је нејасан мотив за улагање Србије у развој бањалучког аеродрома, осим националног патриотског става којим би се показало да једна српска земља помаже другој српској земљи. Али, и у таквим условима, власт која жели да докаже колико јој је стало до економског развоја, нема објашњење за услов који је постављен нишкој јавности – закључује Маџар.

М. Н. Стевановић, Данас.рс