И мртве уче сад да мирују ( Јован Дучић )
СНАЖНИ ГЛАС ИСТИНЕ
Данас Српска Православна Црква слави – календар вели – седамсто хиљада Христових сведока јасеновачких, мученика принетих Богу. Баш уочи тог дана, угледни српски историчари и интелектуалци устали су против покушаја смањивања броја жртава у овом логору ужаса, речима јасним и одлучним:”Недостојно и нестручно поигравање бројем жртава Јасеновца заснива се, типично за порицатеље геноцида, на занемаривању свих историјских извора и накнадном домишљању како би се потврдила унапред задата теза. Поређења ради, тако нешто, када је реч о холокаусту над Јеврејима и геноциду над Јерменима, у јавности Израела и Јерменије било би потпуно незамисливо. Како је наведено у једном од два протестна писма преко стотину јавних личности, објављених пре годину дана, у којима је већ упозорено на појаву порицања усташког геноцида у српској јавности (веб-странице Нови стандард, 29. 7. 2020 и Стање ствари, 19. 8. 2020), умањивање броја жртава холокауста у шеснаест европских држава и у Израелу сматра се порицањем геноцида и законски се кажњава. Тада је затражено, „по угледу на Русију, Израел и Јерменију, укидање било какве толеранције према свим видовима порицања геноцида над српским народом“. Недавно су и Извршни одбор и Одељење историјских наука САНУ упозорили на умањивање броја жртава хрватског геноцида којим се бави новопостављени директор Музеј жртава геноцида и затражили изјашњење Министарства културе и информисања Републике Србије (31. 5. 2021). Захтевамо да одмах престане јавна «лицитација» бројем жртава логора Јасеновац, смишљена да би се релативизовао и порекао геноцид над српским народом у Независној држави Хрватској. Тражимо да Србија и Република Српска, по угледу на остале европске земље и Израел, донесу законе којима ће овакве појаве коначно да буду спречене.”(1)
Јасно, једноставно, свима појмљиво: последњи је час да се то уради, да једног дана не би било да је више Срба умрло од короне него од усташке каме и маља у Јасеновцу.
Број жртава се, наравно, смањује да би се Срби лишили права на мучеништво и да би све што су преживели било проглашено за митоманију. Ако то дозволимо, ништа смо – и као појединци и као народ. Јер бисмо се одрекли оних који су наши заступници пред Богом, чија крв и сузе умивају васељену.
САТАНИСТИ ПРОТИВ МУЧЕНИКА
Срби су заиста били мученици на удару усташких сатаниста, маскираних у борце за римокатоличку веру и хрватску државу. Марко С. Марковић, у тексту о логору Јасеновац према јеврејским сведочанствима, даје неке од слика које јасно потврђују о каквом сатанизму је реч:“Било је уобичајено да кољачи пију крв својих жртава. Саломон-Моника Мусафија је присуствовао сцени кад је крвник Рашид пред свима испунио своје обећање да ће се Бруни Дијамату “живе крви напити”: “Док се јадник још копрцао у ропцу, зликовац му је пио крв. Клечао му је на прсима и са гркљана му је пио крв, а ми смо то морали да гледамо”. Јаков Атијас оживљава успомену на крволока Љубу Милоша који је “забио своју каму једном Србину у прса и рекао да је ’слатка српска крв’ испијајући је са длана”. А Садо Коен-Давко се нашао на лицу места у тренутку кад су усташе стрељале њиховог колаборатера Шпилера. Јеврејина који се на крају пред њима компромитовао у “златној афери”. Шпилера није одмах оборио плотун. Пришао му је муслиман Шабан Мујица, звани “крвави Мујо”, извукао нож и преклао га преко гркљана, а подметнуо шаку под врат одакле је крв млазом текла на попио пуну шаку и облизао нож ликујући: “Алај је слатка крв, нека сам се и твоје напио”.
Било је и колективних “игара” или такмичења, да би се видело ко ће надмашити другог у обести и зверствима. Тако је Исидор Леви био присиљен да присуствује “ногометној утакмици” усташа са одрубљеном главом Сарајлије Булата, а затим да са осталим затвореницима дефилује пред истом главом којој су ставили цигарету у уста. Садо Коен-Давко ће морати да буде очевидац усташког надметања у брзини стрељања, под командом бившег фратра Филиповића-Мајсторовића и да гледа како један за другим падају 25 Јевреја, због бекства тројице јеврејских заточеника. Егон Бергер није могао заборавити усташки конкурс за најсвирепије убијање који је опет организовао Мујица, обећавајући победнику 100 цигарета: “Награду је добио један усташа који је изградио клинац од десет центиметара. Тај дрвени клинац стављен је жртви у отворена уста, тако да је у устима стајао окомито. Жртва би ударцем кундака у подбрадак била усмрћена тиме што је клинац зашао у лубању, а код неких провирио кроз тјеме“./…/ Можда Јосип Ерлих заслужује да му се остави завршна реч: “Оно што смо ми проживели за време нашег заточења у концентрационим логорима Стара Градишка и Јасеновац никада се неће моћи тачно описати. Ово је само бледа слика свега. Таквих злочина нити је било а не вјерујемо да ће их икада више бити. Ми преживели логораши не желимо ни нашем највећем непријатељу да то доживи. Свет треба да живи у љубави и слози, али и да се подсети на оно што више не сме да дозволи да се врати. У ту сврху треба да послуже и ова сећања”.(2)
Ерлих је у праву: оно зло које се не памти ће се свакако вратити. Нема историјске свести без свести о злу, говорио је Жарко Видовић. Порицање броја српских жртава у Јасеновцу је увод у трајно брисање наше историјске свести и националне савести. А онда нас чека нови србосек.
ШТА СУ НЕМЦИ ПИСАЛИ 1988. ГОДИНЕ
Све се знало. Знало се и зна се. Ево једног записа из дневника Николе Живковића:“Пре подне у улици Кнезебек, у „мојој“ књижари „Марга Шелер“ купио: Vladimir Dedijer, Jasenovac – das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan; 1988; Freiburg, 273 стр. Немачко издање је тако објављено само годину дана после српског, а оригинални наслов гласи: „Ватикан и Јасеновац“, „Рад“, Београд 1987. Немачки издавач даје кратак преглед ауторове биографије, а о самом књизи каже: „In diesem Buch legt er umfassend und erstmalig für Europa Dokumentationsmaterial über das bis dahin unbekannteste Massenverbrechen während des Zweiten Weltkriegs vor: die Ausrottung von 800.000 orthodoxen Serben…Unglaublich, aber bewiesen. Ein Tabuthema, über das zu schreiben sich bisher erst Karlheinz Deschner traute. Ist schon diese geschichtliche Tatsache in unseren Breiten wenig bekannt, so entzieht sich ein anderer Fakt völlig der Kenntnis: die maßgebliche Beteiligung des Vatikans an diesen Massakern.” Издавач овде са поносом истиче, да је у овом делу „по први пут у Европи сакупљен материјал, који говори о истребљењу 800 000 православних Срба. О овој табу теми до сада је имао храбрости да пише само Карлхајнц Дешнер. Мало је позната чињеница, да је хрватски геноцид над Србима био подржан од стране Ватикана.“
Тако су писали Немци: осамсто хиљада жртава!
Данас се, преко Александра Корба и њему сличних Немаца, све то брише. На делу је нова агенда. Срби не смеју бити жртве.
ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ ЗБИРНО ИМЕ
У разговору са покојном др Надеждом Винавер, потписник ових редова је уочио кључну идеју за разматрање свега што је битно у вези са Јасеновцем – Јасеновац је,у ствари, збирно име за све што су Срби преживели у НДХ:“У Хрватској је било много логора и стратишта, али је Јасеновац постао опште име за сва места где су убијани Срби на територији НДХ. У себе је упио прве „сабирне“ логоре: Госпић, море око острва Пага, беспућа Велебита и друге дубоке јаме, воде више река а нарочито Дрине, Саве, Дунава, сеоске бунаре, запаљене цркве пуне српског народа, безимене утрине… На великој територији коју су усташе прогласиле својом независном државом, масовна убиства Срба почела су одмах по њеном оснивању, 10. априла 1941. Потпуно синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убијања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да је свима одувек морало бити јасно да је учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниједан крај НДХ није прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу свој наук. Њихов радни учинак је био високопродуктиван, ниједан метод није заказао, ниједна справа за мучење и убијање није подбацила, ниједна жеља убица није остала неиспуњена. То је реалност коју нико не може оспорити.“(3)
Та чињеница о Јасеновцу указује да масовност усташих злочина није могла бити последица деловања само једног камиона усташа, о коме је говорио Мирослав Крлежа. Иза злочина су стале велике масе становника НДХ које су у својим комшијама Србима виделе опасност што ју је треба уништити на сваки могући начин. У неком забитом херцеговачком селу нико није ни чуо за Павелића, ни за усташе, али им они нису ни били нарочито потребни да би кренули да кољу православне комшије. Довољно је што је село имало жупника, чија се проповед састојала из поучавања пастве да мрзе „Влахе“ и „`ркаће“.
И то је данас проблематично: Хрвате, каже НАТО империја, нико не сме да подсећа на мрачну прфошлост. Они су ЕУ будућност.
ОТРЕСТИ СЕ ЈАСЕНОВЦА
И Хрватима је, наравно, јасно да се морају отрести Јасеновца као инцидента, да би и даље, без гриже савести, могли бити ватиканско „предзиђе кршћанства“. Или предзиђе НАТО пакта. Или шта већ треба да буду. У интервјуу Анте Павелића шпанском фашистичком листу Arriba од 26. маја 1943. Јасно се види да је усташтво само прича о „предзиђу“. Јер, како рече поглавник, “балкански дух имао експанзивну моћ која je успјела да продре до граница Беча. Аустро-Угарска je имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје није више представљао никакву опасност. Дужност je Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе.”(4)
Хрватски велеум др Јосип Корски, у својој књизи „Из идеала у стварност“( објављеној 2005. године ) јасно ставља до знања зашто се Хрвати не могу покајати за Јасеновац: ако би то учинили, порекли би сву своју „државотворну“ политику која је увек била у служби „западних вреднота“. Корски истиче:“Уочавање различитих догађаја из наше недавне прошлости спада у нужне задатке јавнога живота. Међутим, Јасеновац је опасан за Хрватску јер је око њега створена политичка легенда која је за вријеме Другога свјетског рата послужила за рушење Независне Државе Хрватске, а након комунистичке побједе за брутално уништавање политички активних дијелова хрватскога народа и за оправдавање насилног укључивања Хрватске у Југославију.“(5, 344-345)
Тако Хрвати. Знају шта хоће и докле могу.
А ми, Срби, треба да пристанемо на октроисане бројке својих мученика, да би нас уклопили у Нови поредак.
Није него!
СЕНКА ДЕБЕЛОГ МРТВАЦА ГРОЗА
Да додамо и ово: у позадини домаће ревизионистичке другосрбијанштине, која, захваљујући некима у мантији и некима без мантије, улази у главни ток државних планова меморијализације србоцида, али и у главне медије, стоји, поред „страног фактора“, и „Дебели Мртвац Гроз“, како је владика будимски Данило звао Јосипа Броза.
О томе је, 2015, такође говорила Надежда Винавер:“Кад немачки речник Дуден (Политика, 10. мај 2015.) објашњава појам „усташа“ као „хрватски националистички покрет који се у Другом светском рату борио против српског централизма“, то није ништа друго до понављање речи Јосипа Броза из његовог чланка објављеног у децембарском броју Пролетера 1942. Јосип Броз се присећа предратне намере Срба да „србизују Хрвате и Словенце“, а да су Хрвати „као најснажнија индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали најжешћи отпор против такве великосрпске националне политике“. Ова реченица, као и цео чланак, којим се резимира незадовољство Комунистичке партије Србима, јесте као нека овера разложног постојања логора Јасеновац. То је у ствари безгласна сагласност уредништва са активношћу те фабрике смрти и са геноцидом над српским народом на целој територији НДХ.
Како онда очекивати да Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом (и Андријом Хебрангом као секретаром Партије) ослобађа Јасеновац где су заточеници чекали, чекали, организовали се како су могли да помогну у нападу за ослобођење и сањали свој трагични сан. Уместо тога, Партија је наређивала да се уклоне омиљени партизански команданти који су тражили дозволу да покушају са ослобађањем логора или бар да прекрате муке заточеника. Партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом никада нису покушале да ослободе логор Јасеновац.
Трагичност логораша је трострука: зато што су се нашли у логору, најгорем од свих концлогора; зато што су их изневерили они у које су полагали наду; зато што су по директиви комунистичких власти морали остати без белега, без знакова који подсећају на њихове патње и без трага поштовања и захвалности.“(3)
Због тога су потписници најновијег апела против новог ревизионизма заслужили сваку част и похвалу од свог намученог народа. Уз њих су, чврсто верујемо и молитве Седамсто хиљада Новомученика Јасеновачких, који су одевени у хаљине беле и окупани крвљу Јагњета Христа. У њих се уздајући, а Богу Правде се молећи, чврсто стојимо на бедему истине о нашем новом мартиријуму, темељу и крову Небеске Србије.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ ( 13.9.2021. године )
- https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%82%d0%b5%d1%81%d1%82%d0%bd%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%81%d0%bc%d0%be-%d0%b7%d0%b1%d0%be%d0%b3-%d0%ba%d0%b0%d0%bc%d0%bf%d0%b0%d1%9a%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%b8%d1%86%d0%b0%d1%9a/
- http://borbazaveru.info/content/view/4827/68/
- http://www.pecat.co.rs/2015/10/nadezda-vinaver-jasenovacko-zasto/
- https://www.rastko.rs/filosofija/bsijakovic-balkanistika_c.html
- Ivo Korsky, Iz ideala u stvarnost, Zagreb, 2005.
Покрет за одбрану Косова и Метохије
