Не пристајемо на лаж, не одричемо се Косовског завета. Остајемо Срби, без обзира на околности. Наступио је час неодустајања
Светозар Милетић
Често се питамо: има ли се вреди борити се у доба „меке“ ( а све тврђе ) окупације Србије и Српства, па и борити се за Косово? Питање је озбиљно, али се на њега може одговорити, управо примерима из наше историје.
Србима није први пут да се налазе под неком врстом окупације. Они су често тако живели. Али, нису одустајали од борбе, без обзира на околности. Сетимо се Аустро-Угарске и великог српског вође Светозара Милетића, оног што је говорио да, и ако један једини Србин остане, он је народ, и има право на своје политичко постојање.
Ево шта пише Википедија:
„Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“.
Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“
Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут. Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева.
Зашто Светозар Милетић није одустао од борбе под окупацијом?
Зато што је знао да без борбе нема не само победе, него ни живота.
Лаза Костић
Ту је и Лаза Костић, који је на територији аустроугарској хапшен због здравице изречене у Београду, 1872, у којој je изразио жељу за уједињењем свих Срба. Провео je у истражном затвору пет месеци, док су његови Војвођани певали шалајку: Зелен добош добује, Лаза Kостић робује. Не робује што ј’ убио, већ што ј’ Србин био, шалај. Хапшен је и 1876, под оптужбом да je врбовао добровољце за Српско-турски рат. Председник владе Коломан Тиса издао je 4. јула 1876. наредбу да се угарским држављанима забрањује врбовање добровољаца и сабирање прилога за Србију, а Лаза, изгледа, није слушао.
И у Србији Обреновића је био новчано кажњаван, а и два месеца је провео у затвору – због опозиционих ставова и слободног новинарства. Чика Јова Змај je тада испевао песму Прогон и јад или Некад и сад, алудирајући на шалајку Зелен добош добује:
Сад је добош боје плаве, па добује преко Саве.
Тамо где је српски свет: робуј, Лазо, и опет.
Како шта је? Он није био пуки патриотски „добошар у стиховима“, него целосни интелектуалац, спреман да паметно и храбро србује за пример другима. А за то се плаћала цена. И он ју је плаћао.
Да бисмо били слободни.
Петар Кочић
Петар Кочић?
Ево записа о њему, опет из Википедије:
„Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист Отаџбину у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.“
Кочић говори, без обзира на цену
Ратко М. Марковић – Риђанин о Кочићевим саборским беседама пише:“Његови су говори песнички обојени, али са директном критиком и указивањем на недостатке законодавства, као и спровођења њиховога. У говору: Шумско сервитутно право (4. јул 1910) Кочић истиче продужетак законодавства из времена турске управе у делу који одговара аустријској управи, док су нови закони уведени у области за које има, опет, користи нова царевина. Продаја шума и забрана њенога коришћења сељацима доводи у питање сам опстанак сиромашних слојева народа. Дакле, природна богатства БиХ постају власништво странаца, односно, окупатора. /…/Политичке власти су биле туђинске кад су дошле, и након тридесет година су остале туђинске, наглашава Кочић. Он се користи у обраћању видом писма које је добио као посланик па га чита у Сабору. Поредећи турску власт с аустријском он чита писмо које му је упућено као посланику из народа:
Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној одјећи и црним шкрљацима размиљеше се к’о мрави по земљи нашој и отроваше нам земљу и живот.Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише устрану од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се.
Сваку појаву и предмет расправе у Сабору Кочић сагледава у односу на аустријску окупациону власт и у том светлу говори, износи проблем смело и са потпуном осудом страног утицаја уз очит позив на отпор. Он је свестан да је та ситуација привремена, стога, наступа оштро, победнички. Он верује у ослобођење и уједињење српског народа у једној држави. На седници Сабора 24. новембра 1910. Кочић говорећи о чиновничком питању негодује, подвлачи да је положај чиновника у БиХ биједан, али је извор прихода, а то је тежак и његов положај још тежи. Са друге стране, он сматра да је чиновништво у служби колонизатора. /…/ Кочић је аргументовано заступао општи интерес становништва дајући предлоге којима би се поправило стање кроз аграрне реформе у интересу обесправљеног кмета ма које вере и нације био. На заседању Сабора на трећој седници 16. октобра 1911. године Кочић у име своје и својих другова даје Изјаву о раду Сабора којом позива посланике у борбу за општи интерес земље. Он износи незадовољство положаја свих посланичких клубова и Сабора БиХ који има ограничено дејство уставом. Кочић апелује на одбацивање ситних зађевица у циљу организовања борбе за проширење уставних и грађанских слобода. Након ове Изјаве наишао је на бурно поздрављање и одобравање посланика. Сви Кочићеви иступи у Сабору били су у складу са општим интересом народа. Он је схватио неопходност борбе за потпуно ослобађање БиХ, као и потребу за савременим, демократским уређењем односа у земљи.“ Кочић је, својевремено, записао:“У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех!“
Да ли га је то спречило да, под окупацијом, води политичку борбу, без обзира на околности?
Није.
И он је веровао у победу.
И победа је дошла, две године после његове смрти у душевној болници у Београду.
Уместо закључка
Сада, када је на све стране издаја основних интереса српског народа, Покрет за одбрану Косова и Метохије мора бити јединствен у свом ставу – не пристајемо на лаж, не одричемо се Косовског завета. Остајемо Срби, без обзира на околности. Империји лажи ће доћи крај; стиже им црни петак у понедељак. Ако су могли Милетић, Костић, Кочић и толики други, зашто не бисмо могли и ми?
Јер можемо. И да будемо сложни, и да чекамо победу. На нама је само да се потрудимо, а прегалац увек добија благослов од Бога правде, Коме пева српска химна.
Наступио је час неодустајања.
Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије, стање ствари
