Владимир Димитријевић: ИЗВЕШТАЈ ИЗ РЕЗЕРВАТА СРБИЈА

Недавно се из Турске вратила председница Уније синдиката просветних радника Србије, Јасна Јанковић, која је учествовала на скупу у организацији највећег тамошњег синдиката у области образовања, Егитим Бир Сен, на коме су били представници преко четрдесет земаља. Она је чланству УСПРС послала свој извештај, чије ћу основне тезе изнети.

У Турској, сви нивои образовања су бесплатни: вртићи, основне и средње школе, факултети. Приватни факултети се плаћају, али су лошијег нивоа од државних. Професорска норма је 15 часова (код нас 18), а сваки час преко тога се додатно (и то добро) плаћа. Плате просветара се крећу од 1000 до 1500 евра (ако раде прековремено). Школе су изврсно опремљене, свака учионица има „паметну таблу“. Директори образовних установа имају велики утицај, али синдикати су довољно јаки да не дозвољавају ни директорима да раде шта хоће. Лиценца за рад се добија после строгог државног испита, чија основа је турски језик и исламска веронаука, која се сматра темељном вредношћу васпитања. Синдикати не дозвољавју запошљавање преко везе, нити да у систем уђу неквалитетни кадрови. Свако може да изрази жељу где ће да ради, али држава одређује место запослења према својим потребама, па просветни радници скупљају бодове на основу каквоте рада и премештају се у већа места у складу са листом напредовања. Жене одлазе у пензију са 55 година, а мушкарци са 65  година. Кад се умировљују, држава им даје отпремнину у вредности стана који одговара броју чланова њихове породице у месту у коме живе и раде. Свака жена која роди троје и више деце има право на државну пензију, при чему може да остане и на свом радном месту, ако то жели. На предлог просветног синдиката, турска држава је покренула и тзв. „Нана пројекат“: бакама се даје 150 евра месечно да пазе на своје унучиће док родитељи раде.

За то време, сазнајемо да Србија има мање просечне плате него у две трећине афричких земаља (1*).

Плате просветара су око 400 евра (у Турској, неквалификована радна снага има веће приходе).

КАКО ЈЕ У МОМ ГРАДУ?

Чачак, град у коме живим, имао је, 1992, чак 44.575 запослених, од чега и великој и малој привреди 34.500 људи. Велике и добро опремљене фабрике, какве су биле „Слобода“, Фабрика резног алата, ЦЕР и ПКС Латекс извозиле су скоро половину своје производње. Фабрика хартије и дрвењаче снабдевала је тржиште са 30 хиљада тона средње финог папира, а Млекара је дневно прерађивала 30 хиљада тона млека. Фабрика слада, саставни део чувеног БИП-а (Београдске индустрије пива), могла је да годишње преради сто хиљада тона пиварског јечма, и била је, по капацитету, друга у Европи, одмах иза сличне фабрике у Берлину. „Житопромет“ је у силосе смештао шест хиљада вагона тона житарица, и имао је електрични млин и фабрику сточне хране. Конфекција „Први октобар“ запошљавала је хиљаду жена, а „Технос“ је прерађивао отпадни алуминијум и извозио га у Јапан. Одлично су радиле грађевинске фирме „Хидроградња“ и „Ратко Митровић“, као и „Литопапир“. Пекара „Исхрана“ производила је 30 хиљада векни хлеба дневно.

Била је изузетно развијена и мала привреда. (Сви ови подаци добијени су љубазношћу градоначелника Чачка из овог периода, г. Родољуба Петровића).

А онда су СР Југославији уведене страховите санкције „међународне заједнице“, и све је кренуло низбрдо. Чачак је додатно осакаћен бомбардовањем 1999. године. После свега је дошао 5.октобар, и кренула је „бећарска приватизација“, која је од овог града направила пустош. Нема ни ЦЕР-а, ни ПКС Латекса, ни „Житопромета“, ни Млекаре…

По анкети спроведеној међу 10% старије ђачке популације 2015. године,  тек сваки десети ученик жели да остане у свом родном граду (2*).

ШТА ХОЋУ ДА КАЖЕМ?

Хоћу да кажем нешто веома једноставно: стање у Србији је такво да је питање до када ћемо издржати. Ми смо народ који је стављен у резерватске услове Индијанаца и Абориџина, са циљем да изумре. Јер, Империји Вашингтон–Брисел треба овај простор, а не треба му домаће становништво.

Пример стандарда просветних радника Турске у овом чланку дат је да би се показало шта значи кад земља не живи по диктату ММФ-а и Светске банке, а пример пропадања Чачка је наведен да се види колико су нас наши западни „пријатељи“ до сада разорили.

Блиски односи са Русијом и Кином су нам нада, али Русија, пре Балкана, мора да реши геополитичке проблеме најближег окружења, попут Украјине, а Кина, сасвим логично, мисли пре свега на своје, а не наше, економске интересе.

У овом часу, Србија је земља младих који хоће да из ње заувек оду и стараца који таворе и чекају – зна се шта.  Хоће ли нас Бог погледати пре коначне пропасти, не знам. Знам да је патријарх Павле рекао да ће Он помоћи ако буде имао коме да помогне.

Владимир Димитријевић

——

Упутнице:

1*ozonpress.net/ekonomija/plate-manje-nego-u-dve-trecine-africkih-zemalja/

2*iskra.co/srbija/anketa-za-brigu-tek-svaki-deseti-djak-bududjnost-vidi-u-cacku/

ИЗВОР: Фонд стратешке културе