Светски економонски форум, чији су челници највећи моћници мултинационалних компанија и банкстери, жели да свет претвори у електронски концлогор (а све под изговором „великог ресетовања“ после короне), више то ни не крије. Људи могу да престану да постоје – сви постају робови тоталитарног електронског система у име тријумфа новог, коронократског капитализма. Али, у чему је ствар?

УМРЕЖЕВАЊЕ КАО УТАМНИЧЕЊЕ

Нељудски дух електронског система који поступа с нама као са бројевима – тај дух ствара царство звери, царство озверености – тамницу с најчвршћим оковима који чврсто спутавају и најмање манифестације људске личности. Сви треба да будемо умрежени, ухваћени у глобалну мрежу. Стварање „мрежног друштва“ у потпуности је супротно Божијој замисли о свету и човеку и представља рушење богоустановљеног поретка, као лика и подобија Божијег у човеку.

Увођење електронског система контроле у живот човечанства укида личност, претварајући човека у број. Људски чинилац се своди на нулу пошто систем препознаје само бројеве и податке. Целокупно друштвено биће личности тада ће се сводити на размену информација с бездушним системом кроз кључ приступа. Претварање друштва у „Мрежу“ довешће до тога да ће међуљудске везе бити трансформисане у телекомуникације, људи ће бити до крајности разједињени и претворени у безличне „мрежне“ чворове, а управљање друштвом ће бити у потпуности аутоматизовано и предато електронском систему који контролише све друштвене процесе.

ДЕПРЕСИЈА, ХИСТЕРИЈА И АУТИЗАМ

Ирина Медведева и Татјана Шишова у чланку „Духовни смисао тоталитарне контроле“ пишу о вези електронског праћења и контроле с порастом отуђености међу људима: „А сада замислите шта се догађа са психом човека који, у страху да не изгуби добро плаћен посао, пристаје на такав надзор, прелази преко свог стида. Шта он себи треба да сугерише, какву психолошку операцију на себи да изврши? Лако је уочити две варијанте. Или треба да престане да сматра човеком себе, или своје надзорнике. Исход је једнако жалостан јер је у оба случаја повезан с озбиљним поремећајима психе. У првом случају ће пре или касније доћи до упадања у депресију. У другом случају ће се развити хистерична демонстративност (‘Нека ме гледају, баш ме брига!’). А може бити и трећа варијанта – аутизам, када човек, видајући рану погаженог стида, штити себе, ограђује се од света (‘Никога не видим, никога не чујем’).

Реакције су различите, а резултат је, у суштини, исти: у људима се развија безосећајност и, у складу с тим, у њиховим међусобним односима долази до изолације. Депресивна мајка може бити равнодушна чак и према гладном одојчету с којим је обично најприсније повезана. Дете се понекад гуши од вриштања, али то у мајци изазива само осећај уморне раздражљивости.

Упркос својим бурним реакцијама, хистерични људи су у дубини душе врло хладни према околини. Класично поређење које се наводи на предавањима из психијатрије је да хистерик подсећа на бифтек: споља је врео, а унутра је хладан. Од таквога не вреди очекивати истинско саосећање и озбиљну подршку. Дакле, изазивање у грађанима хистеричне демонстративности такође појачава атомизацију друштва. Аутос на грчком значи сам. Човек с аутистичним особинама уопште мало реагује на људе око себе. Он је затворен у себе. То није знак стваралачке активности или духовне усресређености, већ тешка патологија. Сада се у земљама које се обично називају цивилизованим (према томе, оне су највише увучене у глобалистички пројект) запажа приметан пораст аутизма. Излази да што је друштво отвореније, то је више у њему људи са закључаном душом! Добија се парадокс: милиони људи заједно слушају, читају, гледају о вагинитисима и импотенцији, поремећајима желуца, приштевима и маљавим ногама. Никаквих интимних тајни више нема, све тајне се знају, како се изражавао популарни амерички писац Курт Вонегат… Због тога душа није искрена, већ напротив, расте свеопшта отуђеност која се може прихватити и као својеврсни облик аутизма. Изгледа да што више људи знају једни о другима оно што се обично скрива, тиме се они међусобно удаљавају на веће одстојање“.