Мали наш труд Бог ће оценити као велики и Срби ће се поново препородити и кренути оним путем који су им одредили Свети Сава и Свети кнез Лазар

Духовно стање Срба данас

У каквом је духовном стању наш српски народ данас? Kога видите као узрочника, да не кажемо кривца, за такво стање?

Српски народ налази се у сложеном духовном стању, у стању духовног превирања које није случајно. Оно је последица вишевековног живота нашег народа на једном врло тешком простору. Да је било који народ живео на овом простору – он то не би издржао. Јер ако узмемо чињеницу да је, како је говорио свети владика Николај, Срб милет био најомрзнутији у турској царевини, да су Срби стално страдали бранећи своју веру и идентитет, да су сваких 20-30 година дизали озбиљне побуне, да су се селили, били сакаћени и уништавани, па да је после тога дошао једна период краткотрајне слободе и развоја који је прекинут страховитим Првим светским ратом када је Србија изгубила скоро две трећине радно способног мушког становништва, да су између два рата имали озбиљан идентитетски експеримент са југословенством, да је онда дошао страховит геноцид у Другом светском рату, да је крајем 20. века дошао трагични рат за југословенско наслеђе у који су се умешале стране силе и који је опет однео много људских живота и трајно загадио наше просторе НАТО бомбама са осиромашеним уранијумом, а да и не говоримо о свему што смо преживели у комунистичкој борби против Бога и српскога завета, онда није нимало случајно да се ми налазимо у том превирању, да се налазимо у једном духовном стању које није једноставно да се издржи, и у коме су многи оријентири изгубљени.

Ново буђење Косовског завета

Ипак, то не значи да је српски народ мртав. Недавно организоване литије у Црној Гори које су показале да тамошњи православни хришћани не желе да дају своје светиње показују да, без обзира на све страховите експерименте који су над нама вршени, та сила светосавског и косовског завета и даље постоји. Довољно је узети у обзир чињеницу да је Црна Гора у Другом светском рату остала без преко стотину својих свештеника које су углавном побили комунисти, и који су страдали на челу са својим митрополитом Јоаникијем Липовцем, да је после рата страховит притисак био на тај народ да се не изјашњава као српски, да је режим Мила Ђукановића, сепаратистички у почетку а касније изразито проНАТОвски, учинио све да Срби у Црној Гори не постоје и да, после свега, људи устају и врло свесно се опредељују за Косовски завет и крећу путем који је дефинисао Његош као пут „што на вјеру праву не похули, што се не хоће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“, дакле, кад се све то узме у обзир онда нам бива јасно да, иако смо много уништени, разорени, сатирани, и непрестано изложени најстраховитијим експериментима у вези са нашим идентитетом, ипак још увек нисмо мртви. То је чињеница. И чињеница је да су Срби историјски народ који своју протонационалну свест формира јако давно, још у доба Светога Саве, и који је од тада до дана данашњег није нестао, није се претопио у друге народе. То пред нас поставља захтев да останемо на висини наших светих предака и да, без обзира на врло тешке околности у којима смо се нашли, од геополитике до мистике, не изгубимо из вида да, како рече Алекса Шантић: „Ми знамо судбу и све што нас чека, ал’страх нем неће заледити груди, волови јарам трпе, а не људи, Бог је за слободу дао за човјека“.

Немањићко доба и ми данас

Ако се за тренутак вратимо у историју, који бисте период означили као највреднији и најузвишенији; које су то врлине и добре особине красиле наш народ у његовим, историјски гледано, најуспешнијем периоду постојања?

Владимир Димитријевић: Срби, данас и овде

Срби су, наравно, постојали много пре Немањића. Они су једна древни словенски народ и савремена генетичка истраживања јасно показују тај кључни словенски елеменат у нашем генетском коду. Срби су, свакако, живели раније на Балкану него што се то говори у тзв. бечко-берлинској историографској школи. Срби су имали своје династије и своје државе пре Немањића. Међутим, чињеница је да је долазак Светога Саве, који је од Бога послат у српски народ, формирао Србе као заветну заједницу. Наиме, као што је говорио велики српски хришћански мислилац Жарко Видовић, српски народ је заветна заједница, или, како је он често наводио Његоша, “коло око Цркве“. Све што је вредно у нашем народу обликовало се управо на том црквеном идентитету, из спремности да се служи Христу без обзира на околности. Тога не би било без Светога Саве и светородне династије Немањића која се у најзначајнијем периоду наше историје нашла на овоме месту на коме се нашла.

Значење Косовског завета

Зашто је тај период најзначајнији? Он није најзначајнији само због државотворства и политичких успеха које смо у то време имали, па чак није најзначајнији ни због културе које је тада настала. Он је најзначајнији због есхатолошког опредељења за Царство Небеско које је, крвљу својих витезова, и својом запечатио Свети кнез Лазар у Косовском боју. Ниједан народ није тако свесно и тако одлучно жртвовао себе за Христа. Зато је остало Косово као једна заиста велика светиња не само српскога народа, него свих православних. Ја сам дубоко уверен да је судбина Косова и Метохије повезана са есхатолошком судбином читавог човечанства.

Ми знамо да постоје јасна предања на Светој Гори која кажу да постоје три знамења која ће указати на крај света: нестанак испоснице Светога Саве у Кареји, сушење лозе Светога Симеона у Хиландару и нестанак иконе Мајке Божије Иверске, одлазак Њен из Ивиронског манастира. То су три велика апокалиптичка знамења после којих не треба очекивати да ће се човечанство вратити на било какав пут разума него ће остати на путу пропасти.

Владимир Димитријевић: Срби, данас и овде

Газиместан (Фото: Валдрин Џемај/ЕПА)

Али сам исто тако уверен да Косово и Метохија, као заветна српска земља, као есхатолошка територија на којој је преко 1500 храмова и манастира саграђено (поред, рецимо, других светиња осталих православних народа као што је Псковско-Печерска или Кијево-Печерска Лавра), представља једну есхатолошку територију коју наши непријатељи не могу узети, а ако је узму, то јест, ако се ми тога одрекнемо, онда је заиста близу крај света. У том смислу наш Средњи век дао је кључну меру и проверу српскога народа – а то је мера и провера Царством небеским: земаљско је за малена царство а Небеско увек и довека. То никад није значило да ми не треба да се боримо за земаљско царство.

Земаљско и небеско

Они који Косовски завет проглашавају пуким митотворством и који кажу да је то некаква нихилистичка прича где се ми одричемо земаљског ради небескога, лажу. Или не разумеју или лажу. Зашто? Зато што кнез Лазар није ишаo да буде поражен. Али је он знао да, ако изгуби у земаљском смислу, он добија у небеском смислу. И да његова жртва на Косову Пољу неће бити узалудна јер ће касније процветати многобројним победама. Као што каже велики песник Момчило Настасијевић у либрету опере „Ђурађ Банковић“ који је радио са својим братом Светомиром (има, у тој музичкој драми, једна молитва народа у тренуцима када српски, Србија, пропада, када је Смедерево са свих страна опкољено Турцима, и та молитва гласи): „Пропашћу спаси; кад није другог лека казном награди за грех“. Тако се народ обраћао Богу. Наши су знали да ће страдати, али су знали и да ће васкрснути.

И освета Косова о којој се говорило пре 1912. подразумевала је освештавање Косова новом српском крвљу која ће ту територију вратити не само у географски састав Србије него јој дати и додатно есхатолошко оправдање.

Владимир Димитријевић: Срби, данас и овде

Није нимало случајно да Момчило Настасијевић дубоко осећа ту чињеницу кад каже да се ми пропашћу можемо спасити. Пропаст државе, каже Владика Николај, значила је истовремено и обнову душе. Јер, Бог је, каже, народима дао државу да има шта да пропадне да им не би пропала душа.

Неозарен старог ореола сјајем

Исто тако велики песник Милан Ракић, човек изузетне европске префињености, под снажним утицајем европског песништва, истовремено је био човек који је остао одан завету својих предака на један нови начин, са једним новим сензибилитетом, крајње индивидуално прихватајући Завет, и у свом косовском циклусу песама јасно показујући шта то значи. Наравно, ту пре свега мислим на песму „На Газиместану“ у којој он јасно каже да ‘неозарен старог ореола сјајем’ даће живот за Отаџбину знајући шта даје и зашто га даје. Али исто тако мислим и на песму „Наслеђе“ у којој он говори о томе како је модерна генерација његових вршњака интелектуалаца, префињена па чак помало и декадентна у извесним својим песничким осећањима, она која ипак не заборавља претке који ‘умираху ћутке на страшноме кољу’.

Милан Ракић на Светој земљи

Тај исти Милан Ракић који је писао песме није остао само при писању песама него је херојски служио као конзул Краљевине Србије у Приштини док је то била територија Турске, и био довољно смео да, упркос претњама Арнаута, оде у Пећ и посети тамошње Србе без озбиљне оружане пратње. А када је избио Први балкански рат, он, који је у то време био у Министарству иностраних послова, ником се не јавивши, пријавио се у добровољачке чете војводе Вука, узео пушку и отишао да ослобађа Косово. Један је од првих који су ушли у Приштину, извадио закопано звоно испод тла на територији српског конзулата и њиме зазвонио, а затим похитао код човека који се звао Џокле Чемерикић и који је живео у селу Скулане. Тај је човек био старац од преко деведесет година и стално је говорио Ракићу док је овај био конзул у Приштини: ‘Нећу да умрем док не видим српски грб и српску шајкачу’. Када је дошао у село Скулане и ушао у кућу Џоклета Чемерикића, Милан Ракић га је затекао на самртничкој постељи. Рекао је: ‘Чича, дошла је Србија’. Старац се подигао са постеље, скинуо му шајкачу са главе, целивао грб Краљевине Србије, вратио се на постељу и умро. Тај исти Милан Ракић доживео је на Косову да рецитују његову песму “На Газиместану“ пред постројеним пуковима и тада је, како је сам касније признао, први и једини пут у животу заплакао (јер, то је био чврст човек старога кова, несклон плачу).

И данас на путу Завета

Сви ови примери везани су за Средњи век. Када је писао Јефимију и када је опевао Косово и његово наслеђе, Милан Ракић је истовремено доживљавао што су доживљавали сви Срби који су ослобађали Косово – да испред њихових војски иду Свети кнез Лазар и витезови и јунаци Косовскога боја и зато су они са таквом снагом и силином осветили Косово и доживели ту велику апотеозу.

Ништа није другачије ни данас. Ивица Тодоровић, наш познати научник у области етнологије, запазио је једну врло интересантну ствар. После удара на светиње и народ наш на Косову 2004. године, десило се нешто крајње занимљиво. Уместо да то људе уплаши, да их одврати од Косова, огроман број Срба из „уже“ Србије, који никада до тада на Косову нису били, кренули су у ову свету земљу и почели да обилазе светиње и манастире и осетили Косово као своју територију.

Шта то значи? То значи да постоји архетипска основа коју је поставио Свети Сава а запечатио својом крвљу Свети кнез Лазар, и ја управо због тога кажем да је Средњи век кључни период наше историје.

Свети Сава и Српски културни клуб

Погледајте једну, опет да кажемо, необичну ствар. Српски културни клуб (СКК) између два светска рата, који је настао уочи рата, када су Срби због стварања Бановине Хрватске били на снажном удару сепаратистичких тенденција Хрвата, имао је у својим редовима познате српске либерале. Ако хоћете, неки су од њих били и масони, људи који су се заклињали у идеје Француске револуције, итд. Међутим, када је требало српском народу поново дати идеју за коју треба да живи, ништа ти интелектуалци нису могли боље да смисле од Светога Саве и светосавља. Тако да је отац Јустин Поповић сарађивао у „Српском гласу“, гласнику СКК (Клуб је водио Слободан Јовановић, а секретар му био Драгиша Васић), пишући непрестано о Светом Сави. И други аутори су се бавили светосављем. Дакле, прошле су толике године, толики векови, идеја либерализма је тријумфовала, идеја секуларног национализма, идеја југословенства и у највећој кризи уочи рата српски интелектуалци могу да се обрате само Светоме Сави и Светосављу. Зато ја мислим да је управо то основа нашег идентитета и да је Средњи век у којем су Свети Сава и Свети кнез Лазар дали Србима коначну идеју и духовну кичму око које се окупљамо, да је то наш најзначајнији период.

Свети ава Јустин Поповић

Зашто Срби нису као некад

Шта се то догодило да Срби, по речима владике Николаја, „… нису више кано што су били“?

Ја сам већ о томе говорио. Значи, суштина је у томе да је српски идентитет се нашао на вишеструком удару. У 19. веку је тај удар проистицао из прихватања идеја западног секуларизма и продора партијско-политичког духа који је у многоме код нас схваћен на религиозно-метафизички начин. Код нас су партије постале као религиозне групације, па су настали мржња и сукоби због тог партијско-политичког духа и партијско-политичких подела, и тровали су нашу јавност, и нашу средину. Ту је и чињеница да смо имали чак три династије, Петровиће, Карађорђевиће и Обреновиће, и то народне династије док су сви остали народи на Балкану добили наметнуте династије са Запада. Било је, дакле, и династичких суревњивости. Ако се томе дода да је наша интелигенција прихватила идеје атеистичко-секуларистичке, онда, јасно је зашто је у 19. веку био један велики проблем са духовним идентитетом нашег народа.

Милан Јовановић Стоимировић, познати новинар и књижевник, који је одлично познавао владику Николаја, у свом тексту написаном поводом његовог упокојења 1956. године каже да, док се није појавио јеромонах Николај Велимировић, српске интелектуалце је било срамота да кажу да су верујући, а пазите, то је крај 19. и почетком 20. века. Тек када је он показао како је вера дубока и како може бити повезана са интелектуалним животом, ствари су се промениле.

Југословенски експеримент и комунизам

Затим смо имали снажан утицај југословенства као једног идентитетског експеримента који нас је много скупо стајао, јер, када је створена Краљевина СХС, причало се о једном „троименом“ народу, иако то није било тачно, а затим смо имали комунизам… Комунизам је био богоборство, и он је рушио сваки елемент српског духовног идентитета.

Пошто је питање сложено ја ћу се задржати само на једном баналном примеру, на примеру као је кроз популарну културу у време титоизма рушен српски идентитет. Узмите једну ствар као што је ТВ серија, у којој су играли познати глумци, која и данас има одјека – „Љубав на сеоски начин“; како је у њој приказан патријархални морал.

Значи, сељаче Милорад се непрестано исмева као заостао тип који не разуме сексуалну револуцију. Хајде да и то узмемо као неки крупни план, па да заобиђемо тему. Али, рецимо, до каквих се детаља ишло у антиверској пропаганди? У кући стоји платнена куварица, знате оно „куварице мање збори да ти ручак не загори“, где је извезена прасећа главуџа а испод пише „У Србији се не пости“.

Или, рецимо, најбоља наша ТВ серија за децу, „Невен“, коју је Тимоти Џон Бајфорд урадио, која изванредно приказује наслеђе Чика Јове Змаја. И сад ви ту имате уводну песму коју пева Мића Томић, и уместо да се у њој нађе оно што стоји у Змајевом оригиналу – „поздрављам вас, српска децо…“

Ту је измењен стих, па каже „поздрављам вас, врла децо…“. Не српска децо. Или, рецимо, у то доба дечији хор „Колибри“ пева песму: „Свирај лепо, Давиде, не свираш за плату, нема кола лепштега него у Банату“. Та песма је, такође, песма Чика Јове Змаја, и завршава се стиховима у којима се каже да је тај бал дечији, да су деца играла, и био је одржан у селу Орловату на светога Мрату. И та је строфа избачена. То, на први поглед, изгледа као ситница, али није ситница него управо указује колико се пажљиво радило на разградњи српског идентитета. Тако је било и у области народне музике и у свим другим областима.

Наше одречне особине

Које бисте особине и навике навели као најнегативније и најпогубније мане нашег народа?

Кључна је сујета и гордост. Као што је рекао владика Николај – “Аој, српска неслого, ћери адске змије, где би ти живела да Србина није?“ Та гордост је нешто што нам никад не дозвољава да признамо другоме да је бољи. А, како је говорио владика Данило будимски, Бог да му душу прости, велики српски духовник, српска витешка изрека гласи: “Ко зна боље, широко му поље“. Дакле, простор српске културе, духовности, политике, науке има толико тога нерешеног да за свакога има места на народној њиви. Међутим, ми то не желимо да признамо и онда смо врло често склони да оне људе који нам пружају највише од себе ниподаштавамо, одбацујемо, презиремо итд. То није нимало случајно и то је особина која припада једном народу индивидуалиста.

Народ индивидуалиста

Значи, Срби су велики индивидуалисти и то, кажем, није ни мало случајно. Патријарх Павле је наводио из дела једног византијског историчара, кога зову Псеудо- Маврикије, из 6. века, да он, описујући народе који живе око Византинаца, каже нешто врло интересантно. Каже, „… њих не вреди подмићивати, не зато што нису подмитљиви, него зато што њихове поглавице имају толико различитих мишљења да не знаш кога да подмитиш“. Значи, подмитиш једнога а ови други на то не пристају. Ја сам прво мислио да је то неки апокриф, а онда сам заиста нашао књигу која се зове „Византијски извори за историју народа Југославије“ и тамо постоји одломак који каже да Србе не можеш да подмитиш зато то имају много различитих мишљења.

Владимир Дворниковић, описујући карактерологију Југословена који су, у ствари, углавном Динарци, то јест Срби (неки од њих покатоличени, неки исламизовани), наводи једну врло опасну и штетну особину нашег човека а то је да, кад неко некога осуди и каже нешто ружно и негативно о њему, он се не радује ако га стварност демантује и ако се испостави да је тај човек, кога је он ружио, добар и племенит. Напротив, он ће учинити све да том човеку подметне ногу, да га ували у неко блато да би после могао да каже ‘ето, ја сам вам говорио…’. Дакле, то је најнегативнија особина српскога народа. Значи, сујета која се развија у гордост, непризнавање онога што вреди код другога.

Многи наши велики људи попут, рецимо, Михајла Пупина, доживели су црну незахвалност свога народа због тога. Не само Пупин, али, он је, рецимо, крупан пример; човек који је скоро целокупну своју имовину дао српскоме народу био је страховито клеветан и нападан као егоиста који мисли о својим интересима, који не ради за српство итд, итд. И до данас се ти репови вуку и озбиљни људи, хвала Богу, успевају да наше великане, попут Пупина, рехабилитују. Таква је, на пример, Александра Нинковић Ташић која је на основу озбиљне документације коју је изучила, показала да ништа од тих клевета није било тачно.

Узроци нашег пада

Шта бисте издвојили као најдоминантнији узрок нашег пада: јесу ли то духовни, геостратешки, општецивилизацијски узроци… или неке друге природе?

Суштина је у томе да наши непријатељи желе да нестане српски народ. Најбољи пример је разговор Хитлера с Херманом Нојбахером, његовим специјалним опуномоћеником за Балкан, кључним када је геополитика у питању. Херман Нојбахер је дошао 1943. у Србију (иначе је био у свим балканским земљама пре тога), и покушао да нешто учини да се створи снажан антикомунистички фронт који би одговарао Немцима, да Милан Недић добије проширење територије окупиране Србије на Источну Босну и Црну Гору, да се наоружају четници против комуниста и тако даље. Нојбахер је са тим предлогом отишао код Хитлера. Хитлер му је рекао овако: “Једини државотворан народ на Балкану су Срби. Мени не пада на памет да их подстичем у њиховим националним амбицијама. За нас је боља извесна комунистичка опасност него наоружавање српских националиста. Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.“ То је геополитика. А наше духовно стање описао је Свети владика Николај у „Небеској литургији“.

Свети владика Николај (Велимировић)

Дакле, гажење заповести Божијих, рушење хришћанског морала, отпадање од истина православне вере и логика ‘у се, на се и пода се’ која подразумева да се поштење продаје за печење, да се крсти продају за масне прсте и вера за вечеру, то нас је довело у ово стање у којем смо, јер, као што је говорио Момчило Настасијевић, има људи који су спремни да због свог малог прста униште цео свет. Та врста суровог, лудачког егоизма, заснованог на привидима да ће нама бити боље ако свима буде горе, то је један од кључних разлога због којих смо се нашли у овом стању.

Последице вишевековног ропства

Да ли је вишевековно ропство нашег народа утицало на формирање нашег менталног и карактерног склопа?

Свакако да је утицало; ако ви немате своју државу и ако се стално налазите у грчу одбране идентитета, ако Турци упадају, пљачкају, силују, отимају и тако даље, наравно да ће то утицати на формирање менталитета и психе. Један одличан књижевник из Горњег Милановца, Миладин Ћосовић, писац и есејиста, у својој књизи о нашем менталитету (пошто је он иначе родом из Пљеваља, а његов отац је памтио турско ропство, јер су ти крајеви ослобођени тек 1912. године), каже да је један од кључних разлога сурових сукоба Срба сељака око међа и земље, који су доводили до проливања крви и страховитих судских процеса, управо време живота под Турцима. Тада је скоро сваки српски сељак био кмет, који није имао своју земљу него је радио аги и бегу. Када су Срби добили своју земљу, право на њено коришћење, тада су били спремни да убију за ту земљу, за међу, за метар њиве. То је, рецимо, један елемент о коме се уопште и не размишља. А Ћосовићев отац је у детињству осетио шта је значила та подела земље после ослобођења од Турака. Тако да смо ми, свакако, под Турцима имали низ елемената који су штетно утицали на формирање нашег менталитета. Али, истовремено, Срби се никада нису помирили са турским ропством.

Нисмо трпели ропство

Та прича о томе да смо ми трпели турско ропство је глупост. Узмите само непрестане буне које су подизане од 16. века наовамо. Зашто су Турци спалили мошти Светога Саве? Зато што је 1594. избио устанак у Банату а устаници су носили заставе са иконом Светога Саве. Тада су Турци Светог Теодора Вршачког, епископа, живог одрали. И сваких 20-30 година избијале су велике побуне. Узмите само 18. век – то јест, крај 17. и почетак 18. века. Године 1690, Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем настала је јер су Срби заједно са Аустријанцима војевали против Турака. Када су Аустријанци морали да се повлаче и Срби су се повукли. Друга сеоба Срба под патријархом Арсенијем Четвртим Шакабентом, која је била 1739, исто је настала јер су Срби ратовали са Аустријанцима против Турака и морали да се повлаче. Па онда, током 18. века имате Кочину крајину. Капетан Коча Анђелковић ослобађа велике делове Србије, а сви буду вођи Првог српског устанка учествују у фрајкору као српски добровољци на аустријској страни. Онда 1804. имате Први српски устанак; онда 1814. године, после слома устанка, имате Хаџи-Проданову буну, а 1815. имате Други српски устанак. Значи, Срби се нису мирили са ропством.

Било је штетних ствари које смо ми од Турака наследили, али, истовремено, са тим ропством се никада нисмо помирили и – то је то. Та борба непрестано траје и трајаће у нама док је света и века. Борба између онога што је Христово и онога што је паганско, што је наслеђено у ропству, и што је стечено касније.

Политичари и кварење народа

Какав је и колики утицај политике и, наравно, политичара, учесника у политичком процесу, у формирању нашег националног бића? Колики је утицај политичара у кварењу народа?

Владика Николај се пре рата се бавио причом о партијској политици која је српски народ упропастила својеврсним иморализмом. Већ сам рекао да је код нас партија доживљавана као нека врста религиозне заједнице. Постоји роман великог српског реалистичког приповедача Тадије Костића. Ја кажем великог зато што се бавио темама којима се други нису бавили. Он је био свештеник у Горњем Милановцу и био је припадник Радикалне странке Николе Пашића, човек партијског опредељења. Многи свештеници су били радикали зато што су радикали заступали народне интересе и борили се за сељачка права.

Никола Пашић, Томаш Масарик, краљ Александар

Костић је ипак доживео да, кад је његова странка дошла на власт, то уопште није било оно о чему је он мислио и како је будућност замишљао. И зато је написао роман који би вредело поново штампати, роман На туђем послу. То је прича о свештенику који је припадник једне политичке странке и који за њу агитује, има успеха у политичком раду, али, пред крај живота схвата да је читавог живота био на туђем послу, да се бавио оним чиме није смео да се бави, да је уносио поделе у народ уместо да тај народ теши и блажи, да му буде истински хришћански пастир. То је роман једног дубоког и горког разочарења, али и свести српског свештеника колико је та врста партијске политике била штетна.

Суочимо се са стварношћу

Ми живимо у друштву у којем се без партијске политике не могу артикулисати политички интереси. Лепо је да ми маштамо о средњовековним саборима у доба Немањића, али то време је прошло. Значи партије постоје. То је системска ствар. Међутим, партијско -политички проблем је пре свега проблем морала. Без обзира у којој је човек партији он може да буде моралан и да се труди да учини добро свом народу. Нажалост, код нас су партије служиле и још увек служе за лично богаћење и остваривање личне користи. Реч министар потиче од речи ministerium, што значи службa. Министар је слуга, слуга народа. И у једном нормалном друштву тако би о томе и требало размишљати. Нажалост, код нас није тако и код нас се све разара на основу идеје да кад партија дође на власт она има право на пљачку. Зна се када су Турци упадали у неки град, султан би до увече прогласио јагму, пљачку. Значи, до девет увече што опљачкаш то ти је, после тога, ако нешто опљачкаш, убијају те на лицу места. Међутим, код нас јагма траје непрестано. Док год је једна партија на власти она пљачка, јагми се и на крају долазимо до овога до чега смо данас дошли.

Подобност и способност

Видимо да нешто дубоко није у реду са критеријумима вредновања људи те да је отуда позната она синтагма – подобни а не способни! Чега је то последица: да ли дејства моћних појединаца или консензуса просечне већине?

Изрека каже да народ има власт какву заслужује. Главно питање које сам себи често постављао је – како бих се ја понашао на власти? То јест, да ли бих ја власт користио за остваривање личних интереса? И то питање свако себи треба да постави.

Отац Серафим Роуз је говорио да сваки хришћанин треба да у себи нађе трагове Јуде да сутрадан заиста не би постао Јуда. Шта то значи? Он каже да људи мисле да је Јуда, ето, неко чудовиште. Није чудовиште. Није био чудовиште. Он је био један од апостола који је у први мах мислио да ће делити боље паре сиротињи него што то може да уради сам Христос. И онда је почео у ту касу заједничку, где је народ давао прилоге, да завлачи руку и да сам дели сиротињи. Међутим, мало по мало, то му се осладило и он је почео да узима за себе. И на крају је дошао дотле да је отишао да прода Христа за 30 сребрњака. Али, ни ту није мислио да ће то тако лоше да прође. Јер он је видео више пута како су покушали да ухапсе Христа, али Га је сила Божија заштитила и нису могли да Га ухапсе. Онда је Јуда мислио: ‘Нема везе, ја ћу да узмем паре а он ће се извући’. То се није десило и на крају се Јуда обесио. Зато свако треба да се пита – какав бих ја био на власти?

Наравно да је питање тог довођења подобних а не способних увек, пре свега, партијско питање јер партија не жели да се остваре општи, национални интереси него жели, углавном, да оствари своје интересе. То не би смело да буде тако. Партија би требало да буде само једна од могућности политичког живота која у саборном и сарадљивом духу са свима налази најбоља решења за друштвену заједницу. Али, кажем, код нас још од 19. века није тако, људи се деле на интересним принципима и док то не буде промењено српски народ не може да напредује у дубљем смислу те речи.

Интелектуалци и одговорност

Каква је улога интелектуалаца у кварењу народа: је ли њихова одговорност већа за чињење или за нечињење?

Као што каже сјајни наш професор Мило Ломпар, интелектуалац није ту да би нешто рекао или да би нешто написао него је пре свега ту да би у кризним тренуцима нешто био, да би био човек који је спреман да својим моралним примером и јавном речју сведочи да је могућ другачији поредак вредности. Сваки интелектуалац је такав. Чак и ако је то интелектуалац атеиста, попут Жан Пол Сартра, његово друштвено ангажовање се подразумева. Значи, Сартр је свакога дана долазио у редакцију свога часописа и постављао питање: ‘Хоћемо ли данас да рикнемо?!’ Дакле, да пустимо неки јак глас који ће у друштву изазвати немир. Интелектуалац је човек који је призван да изазива немир у жабокречини једног друштва које је потчињено законима социјалне мимикрије.

Интелектуалац је ту да покаже да постоји морал као нешто што апсолутно обавезује, макар њега. Међутим, нажалост, у 20. веку огроман број интелектуалаца се ставио у службу одређене идеологије и био заслепљен том идеологијом, без обзира да ли је реч о комунизму, па тако имамо интелектуалца попут Максима Горког који је одобравао злочине стаљинизма, или је реч о нацизму и фашизму па тако имамо интелектуалце попут Мартина Хајдегера који је, бар у једном делу свога живота, подражавао Хитлера и нацистичку партију са потпуно суманутим објашњењем. Карл Јасперс се сећа да су једном у разговору помињали Хитлера. Јасперс каже Хајдегеру: ‘Како немачки народ може да верује овом простаку необразованом?’ а Хајдегер каже: ‘Какве то има везе? Погледајте његове чудесне руке…’.

Слуге неолибералног капитализма

Дакле, било је интелектуалаца који су служили комунизму, било је интелектуалаца који су служили нацизму, и данас је највећи број интелектуалаца који служи чудовишном неолибералном капитализму који уништава човечанство. Они се налазе у једном рату и они су плаћени војници који, у име неолибералног капитализма, одрађују послове и убеђују људе да је ово најбољи од свих могућих светова иако је капитализам, захваљујући банкстерају и мафијашком односу према новцу, према обичним људима који раде за бедне паре, монструм.

То није либерални капитализам, то је либерални канибализам, чудовиште које убија људе да би из њих вадило органе, као што смо имали случај у ‘жутој кући’ са косовским Србима које су „транзирали“ шиптарски терористи. Све је то ишло на капиталистички Запад, продавало се. Капитализам је чудовиште које уводи ГМО, чудовиште које експериментише генима, чудовиште које је спремно да поведе и биолошки рат против човечанства, као сада са корона вирусом. Сви они који служе таквом чудовишту, а себе сматрају интелектуалцима, јесу обични плаћеници.

Такви су, заиста, у историји српскога народа кварили овај народ. Било је, дакле, оних који су за новац радили то што су радили, причали причу коју су причали. Знамо у доба титоизма како су служили.

Светли примери

Међутим, било је и светлих примера као што је легендарни наш професор Ђурић, који је робијао, Михаило Ђурић, за време Јосипа Броза, зато што је јасно рекао куда води Устав из 1974. Било је сјајних људи као што је песник Гојко Ђого, који је, такође, робијао због својих стихова, било је људи окупљених у Одбору за заштиту слободе мишљења и изражавања, од Миће Данојлића до Косте Чавошког, и многих других који су бранили право на слободу изражавања не само Срба него и других у Југославији, чак и Алије Изетбеговића, који су били прогоњени за оно што су писали.

Михаило Ђурић (Фото: Туристичка организација града Шапца)

Њих је мање, али они су часнији, они су угледнији. Кад су Михаила Ђурића одвели на робију, сви криминалци су му се обраћали са највећим поштовањем, са Професоре, и сви, знајући ко је он, према њему су имали најбољи могући однос.

Тако да, што се интелектуалаца тиче, иако је већина у служби неког система који им даје паре да причају оно што се тражи, ипак постоје прави интелектуалци који су спремни на борбу и таквих, хвала Богу, има и данас.

Комунизам и последице: Руси

Који је историјски период нанео највише зла српском народу? Да будем баналан – у ком периоду историје смо се највише искварили?

Дубоко моје уверење је да је то комунизам.

Комунистичка револуција која је вођена у име скока из ‘царства нужности у царство слободе’, како је говорио Енгелс, и код нас и у Русији и у другим земљама однела је, пре свега, огроман број жртава. Узмите чињеницу да је грађански рат у Русији који је почео 1917. и трајао до 1922. однео око седам милиона људских живота. Ако се томе додају жртве Архипелага Гулаг, система концентрационих логора, непрестани прогони људи, пре свега верника, она вам је јасно шта то значи. Званични податак руске државне комисије из 1995. истиче да је само лица у мантији, значи, свештеника, монаха, монахиња, епископа у Русији страдало око две стотине хиљада. Под Москвом се налази храм Новомученика земље руске, на полигону Бутово, где је ’36. и ’37. године преко четрдесет хиљада људи стрељано од стране тројки НКВД-а које су судиле, доносиле и извршавале пресуду пуцајући људима у потиљак, и ту је огроман број свештених, монашких лица и верника који су страдали. Како у Русији, тако и код нас.

Комунизам и последице: Срби

Наравно, ми смо мањи народ па је било мање жртава нумерички, али по броју становника и свему осталом какви су ефекти били? То је било страховито. Ево, недавно је изашла књига Срђана Цветковића о ОЗН-и, књига докумената у издању Катене Мунди, где ви можете видети какви су страховити злочини почињени ’44., ’45., па и касније, где су људи убијани немилосрдно не само зато што су били колаборанти са нацистичким режимом, било је таквих, него и зато што су се борили у редовима ђенерала Михаиловића, који су били ослободилачки, или, пак, зато што се нису уклапали у нови поредак. Било је и људи који су убијани само зато да би им се отело имање а за које је било беспрекорно сведочанство да са Немцима нису сарађивали, и тако даље. Те књиге, ти документи, те чињенице, масовне гробнице које још нису откопане! У Србији још увек се зидају зграде, путеви или фудбалска игралишта на костима побијених људи. Док год је тако, Србија се никуда неће мрднути. Пре неку годину на Златибору открили су пећину, један човек је открио пећину са преко двеста младих, регрутованих дечака из четничких редова који су били сурово побијени од стране комуниста, а заробљени при повлачењу. ’44. је Југословенска војска у Отаџбини регрутовала младе људе и многи од њих, не испаливши ни метка, нашли су се заробљени. Узмите само Миљевину код Фоче где је неколико хиљада младих људи заробљених, из Србије, Србијанаца, бачено у једну јаму, иако су им из авиона комунисти бацили летке да се предају и да им се ништа неће десити.

Српска црква под комунизмом

Дакле, ако кренемо од комунистичких злочина, а онда се позабавимо шта је комунизам урадио српској култури, шта је урадио српској духовности, каква се крвава борба водила против српске духовности, онда је све јасно. Ево, недавно је изашла књига, у издању ‘Новости‘, Јована Јањића о Српској Цркви под комунизмом, где видите колико прогона је Црква претрпела. Узмите само оно да су комунисти у Црној Гори преко сто свештеника побили, а колико је епископа, свештеника, монаха било заточено.

Фото: Музеј историје Југославије

Узмите да је митрополит Арсеније Брадваревић, црногорско-приморски, добио вишегодишњу робију без икаквог разлога, после Другог светског рата. Узмите да је свештеноисповедник и свештеномученик владика Варнава такође, без икаквог разлога, био на вишегодишњој робији, на крају, по свему судећи, отрован кад је ишао код зубара, од стране комунистичког режима. Узмите чак да су и 1972. године владику жичког Василија Костића, који је премлаћиван као бањалучки епископ непосредно после рата, затворили на месец дана у Краљеву зато што је у селу Брезни одржао проповед у којој је поменуо српску химну Боже правде, и зато је добио месец дана затвора.

Значи, све те чињенице узмите у обзир, као и то да је комунизам непрестано уништавао наш идентитет, да нам је забрањивао да се сећамо наших жртава, попут јасеновачких жртава. Зашто Јосип Броз никада није отишао у Јасеновац? Не само да 1944. није послао војску да га ослобађа – Јасеновац је радио скоро до последњег дана рата иако је велики део територије и Југославије и Хрватске био слободан – него није хтео да оде ни да се поклони жртвама.

Ако све то узмете у обзир, значи, затирање српске културе, српске духовности, сећања на жртве и тако даље, онда је јасно да је комунизам нанео највеће зло српском народу.

И док се Срби не ослободе те лудачке идеје, поготову сећања на Броза као велику историјску личност, неће се ка бољем кренути. У праву је био владика Данило који га је звао Дебели Мртвац Гроз. Запамтите и често понављајте име Јосипа Броза – Дебели Мртвац Гроз. Са тим мртвацем другосрбијанци и даље покушавају да нас натерају да живимо.

Не губимо своју веру православну

Познате су Рајсове речи: „Срби, чувајте своју религију – онога дана када је напустите, ваш народ ће бити изгубљен…“ Због чега нас је опоменуо да ћемо као народ бити изгубљени ако напустимо своју веру православну? Шта ћемо, заправо, изгубити напустимо ли веру православну?

Владика Николај у једном мисионарском писму каже: „Рећи некоме: Само ти буди добар Србин а вера је споредна, исто је што и рећи овци: само ти буди угојена а паша је споредна.“

Јер, све што је добро у српској историји дали су нам наши светитељи и истински верници који су својим примером сведочили како треба бити честит, частан, истински Србин. Српство је непосредно везано заветом за Господа Исуса Христа. Ми знамо шта се дешавало са старозаветним Јеврејима кад су од завета отпадали. Клањају се египатским идолима – дођу Египћани и разбију их. Клањају се вавилонским идолима – дођу Вавилонци и одведу их седамдесет година у ропство. Тако смо се и ми клањали идолима западног обезбоженог света, идолима комунизма, па нам се десило ово што нам се десило. Дакле, вера је саставни део нашег идентитета.

Буди храбар и слободан’ – рече Господ Навину – ја ћу за те војевати, само држи истину! Тако Господ сада говори сваком правом Србину: ја сам с тобом, буди храбар и одржи истину. Истина је што људима Јеванђеље казује – ко истину крепко држи над злом сваким царује. Истина је са слободом нераскидно везана, обојима једна песма од Срба је спевана…

Тако каже владика Николај. Истина и слобода – то је мото српскога народа. Значи, “да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ – каже Његош. То је немогуће вез вере. И зато није ни- мало случајно да је сада у Црној Гори народ, када је притеран у ћошак, а који је дуго све трпео, сва злостављања, сва понижења, сва пљачкања, кад су му ударили на светињу, кад су му ударили на Светог Василија Острошког, Светог Арсенија Сремца, Светог Петра Цетињског, није хтео да ћути него је литијама и молитвом и сведочењем кренуо у борбу. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори људи поносе кад их ухапсе зато што бране светиње. То није мала ствар. То је велика ствар. И то је оно што показује зашто ми морамо да чувамо своју веру. Јер: „Чувај веру своју, Србине брате, јер и она тебе чува“, каже Свети владика Николај.

Српска црква некад

Црква се у нашој историји показала не само као духотворна вредносна вертикала већ и као културотворна, чак и државотворна сила. Она је била и остала вредносна кичма, чуварка и учитељица народа и у најнеповољнијим временима по наш народ. Да ли је таква њена улога и у овом нашем времену и да ли се, и ако јесте, шта променило у овим нашим данима?

СПЦ је морала на себе да узме улогу државотворне институције у тренуцима када смо ми остали без државе. Довољно је сетити се да је после пада Деспотовине 1459. охридска архиепископија грчка, уз помоћ Турака, преузела јурисдикцију над целом СПЦ и да је митрополит смедеревски Павле, велики борац за аутокефалију Српске Цркве, успео да подмити Турке, баци у тамницу охридског архиепископа и за кратко време обнови потпуно аутокефалију наше Цркве и српски епископат. Међутим, онда су Грци поткупили Турке па је митрополит Павле морао да бежи.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је обновљена тек у доба Мехмед паше Соколовића и његовог, вероватно брата од стрица, патријарха Макарија. Мехмед паша Соколовић није обновио Пећку патријаршију само као Србин. Он је, наравно, знао да је Србин јер је са осамнаест година одведен у турско ропство и постао јањичар. Он је Патријаршију обновио као стратег турски. И није био само он, било је још неколико високих турских чиновника који су били Срби, који су сматрали да то треба урадити. Зашто? Јер је српски народ био најбројнији на Балкану. И тај народ је требало умирити. Требало га је учинити барем неутралним према турској царевини. Да се не би бунили.

И онда је Соколовић схватио да је најбољи начин да се обнови Пећка патријаршија и да јој се дају чак и неки прерогативи државе. Између осталог, право на суђење у унутрашњим споровима у српском народу и право на управљање аутономијом српскога народа. И тада је српски народ, како каже Жарко Видовић, био уједињенији него икад у било којој својој потоњој држави. Јер се простирао на територији целога Балкана – свуда је била јурисдикција пећког патријарха. Од Беле Крајине у данашњој Словенији па све до Видина и неких делова данашње Грчке. Српски народ је био тако раширен да се певало: ‘игра коло под Видин, пусти ме мајко да видим’. Видин у Бугарској је био српски, данас више тамо Срба нема. Певало се и: У Будиму граду чудно чудо кажу, јер је и Будим био српски док је Пешта била Мађарска. Дакле, тај народ на том огромном простору имао је СПЦ која га је водила и руководила.

Турци ће, са фанариотима Грцима и Цариградском патријаршијом, укинути Пећку патријаршију у 18. веку управо зато што је Пећка патријаршија била извор окупљања Срба и средиште њихове устаничке делатности у борби за коначно ослобођење.

Ми не смемо заборавити улогу СПЦ у најважнијим тренуцима нашега народа.

Погледајте само низ значајних личности Првог српског устанка који су били свештеници. Или, рецимо чувеног проту Атанасија Буковичког који је посаветовао Карађорђа да диже устанак. Када га је Карађорђе питао:

„Чича прото, ‘оћемо ли да се дижемо на устанак или не, овај каже: ‘Ако се дигнемо може да нешто буде, а ако се не дигнемо неће бити ништа“.

Црква је у том смислу крајње битан фактор српске историје.

Српска црква данас

Данас се Српска Црква не налази више у том положају. Она има извесног утицаја у друштву, али, што због својих слабости, што због објективних околности у којима се нашла, она не може, а можда и не треба, да има такав утицај.

Међутим, без духовно-моралног препорода који се налази у учењу Цркве, без живота по закону Божијем, српски народ не може да опстане. То је задатак који се поставља и пред свакога владику и пред свакога свештеника и пред свакога верника.

Епископи наши морају да се сете речи Блаженог Августина: „Вама сам епископ, а са вама сам хришћанин“. А свештеници морају да се сете онога што је рекао чика Жарко Видовић: „Свака наша парохија треба да постане наш нови завичај“.

Ми више немамо завичај, изгубили смо се, иселили смо се из њих, али у парохијском животу ми можемо стећи своје нове завичаје. Ако будемо кренули тим путем, онда нас ништа од свакодневне политике неће спречити да се духовно обновимо. А ако то заборавимо, онда ће наши путеви бити мрачни и нерешиви.

Какво нам је духовно стање?

Какво је стање у Цркви? Какво нам је свештенство? Какво нам је монаштво?

То опет зависи од стања нашега народа. Кад је Владика Николај подигао богомољачки покрет било је читавих села која су ушла у тај покрет. Рецимо, село Риђевштица из жупскога краја које је дало преко шездесет свештених и монашких лица. Или, рецимо, село Гојна Гора, овде у нашем, чачанском крају, у коме је седамнаесторо њих отишло у монаштво.

Читаве породице су ишле у монаштво. Недавно се у манастиру Годачици код Краљева упокојила мати Параскева, последња из куће Ћировића. Ћировићи из Годачице су дали оца Саву, оца Серафима, мати Серафиму, мати Параскеву, значи четворо деце монаха, и њихово двоје родитеља: сви су отишли у монаштво. Значи, кућа им се угасила светачки, преображавањем у велики и свети монашки лик. И на свом имању су подигли манастир. То није једини такав пример. Дакле, када је народ имао на кога да се угледа, када је имао Владику Николаја и богомољачко свештенство и монаштво он је чврсто ишао тим путем. Јер наш народ не верује причи, али верује животу. Покојни прота Хаџи Миливоје Маричић из Чачка причао је једном да, када је Владика Николај дошао у овај град, један сиромах дошао и каже: ‘Владико, ја немам ципеле’; овај је скинуо ципеле са својих ногу, дао му, а послао свог ђакона да му купи опанке са којима се вратио у Жичу. Такав је био Владика Николај. И том народу нико није требало да прича ко је Владика Николај. Људи су ишли за таквим. Приче ништа не вреде, јер, каже Свети Николај у Војловичком стослову: „Постоје две врсте епископа: епископи подвижници и епископи књижници“.

Народ иде за епископима подвижницима и осећа непогрешиво ко су они. Ми смо сада и у Црној Гори видели шта значи кад народ верује неком ко га води, и владика Јоаникије се није поколебао и врло часно и честито је отишао у затвор. Он је отишао у притвор, пуштен је, али је био спреман да оде и у затвор и да издржи у затвору јер је знао шта сведочи.

Ако будемо имали примера који нас привлаче, онда ће бити и духовно стање у нашем народу боље, а ако, као што је говорио покојни отац Љуба Петровић из Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског, ако се све своди на “добар нам поп, пцује се с нас“ како су причали у његовом крају, онда су од тога слаба посла.

Јесмо ли хришћани?

Јесмо ли, суштински гледано, хришћани? Може ли се рећи да смо хришћански народ или та квалификација припада само једном незнатном проценту појединаца окупљених око Свете Чаше, литургијски конфигурисаних?

Чудно је то, али ми јесмо хришћански народ са свим својим слабостима и будалаштинама. У најтежим тренуцима ми се увек хришћански опредељујемо. Погледајте ову садашњу ситуацију.

Пред највећим силама света ми се нисмо одрекли Косова и Метохије и немамо намеру да се одрекнемо. Оно дубинско чиме нас је одредио Свети Сава, то и даље живи и траје у нама. Један битан елеменат нашег хришћанства је Крсна слава.

Молитвено окупљање у Подгорици, 9. 2. (Фото: Борис Пејовић/ЕПА)

Пре две године могли смо да обележимо хиљадугодишњицу првог помена српске Славе. Наиме, византијски историчар Скилица описао је славу војводе Ивца који је био војвода у близини Охрида и кога су Византинци заробили тако што осу дошли на дан када је он славио своју Крсну славу, Успење Пресвете Богородице. Ивац је војводу охридског примио са његовим људима по обичају српског гостољубља. Они су то искористили, ослепили га и заробили. Дакле, хиљаду година имамо помен Крсне славе с којом се ми везујемо с Богом и свецима. Колико су различити обичаји те славе, колико има другачијих и различитих дивних обреда везаних за славу! То показује да су Срби веру примили добровољно јер су је украшавали оним најлепшим у својој духовности и душевности. Дакле, у том смислу ми смо хришћански народ.

С друге стране, дође ти да чупаш косу кад видиш колико Срба иде код врачара и гатара и којекаквих шарлатана, како се понашају, како газе заповести Божије и тако даље. Дакле, било би крајње време да ми нашу хришћанску веру коју исповедамо почнемо да претачемо у праксу и да кренемо од најозбиљније и најзначајније ствари: узајамног помирења. Прво, да се помиримо са свима ближњима са којима смо у свађи, од родитеља, браће, сестара до пријатеља. А онда, редом да дођемо до тога да испуњавамо заповести Божије и тада ће наше хришћанство доживети своју пуноту.

Како да се поправимо?

Како да постанемо бољи људи? Шта нам је чинити? Како да поправимо себе и да мане претворимо у врлине?

Ево једног озбиљног примера, доброг примера Светог владике Николаја. У једном свом делу које се бави псовком као страшном и штетном особином српскога народа он наводи пример богомољца који му је испричао како је престао да псује, а много је псовао пре него што је пришао хришћанском животу. Каже, кад год би ми пало на памет да некога опсујем, ја сам говорио – сунце те грејало. И то је био благослов уместо псовке. И тако сам се ослободио и престао да псујем.

Дакле, за сваки бол, за сваку болест, за сваки грех постоји неки лек. Ја бих препоручио сваком да купи Пролог Светог владике Николаја који је отац Јустин звао својеврсном духовном апотеком, па да узме молитвеник, да почне редовно да иде на богослужења и да читајући Пролог и духовне књиге и молећи се Богу полако усавршава самога себе. То не може да дође одједном, човек се целога живота исправља. Херцеговци кажу – чувај се последње! Јер до краја живота ти ниси успео да се препородиш. Зна се да, кад су умирали свети, они су увек молили Господа да им да још неки дан да би се покајали. Али, важно је кренути. И важно је схватити да је хришћанска вера израз чисте радости и нормалности. Кад је човек хришћанин не мора да мрзи, не мора да завиди, не мора да се осећа као туђин према своме ближњем него добија оно најлепше јер је Христос рекао: „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“. Лако је бити хришћанин. Лакше је волети него мрзети, лакше је праштати него злопамтити, лакше је трудити се него ленствовати, лакше је ићи у цркву него ићи у кафану и кад то све човек има на уму биће му све много боље у овоме свету. Наравно, то подразумева да нам неће бити лако јер ђаво мрзи када човек чини добро али, на крају крајева, са нама је Христос. А када је Христос са нама – ко ће против нас?

Бог и Срби

Шта Бог очекује од нас?

Бог од Срба очекује оно што очекује и од других хришћанских народа, православних народа. Очекује да Му служе и да живе по Његовом закону. А Његов закон је закон љубави. Пророк Исаија каже, говорећи старозаветном Израиљу који се одметнуо од Бога:

Што бисте више били бијени кад се све више одмећете? Сва вам је глава рањава и све тело изнемогло. О, да грешна народа, народа огрезлог у безакоњу, семена зликовачког, синова покварених. Оставише Бога, презреше свеца Израиљевог, одступише натраг. Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога, а мој народ не зна и Израиљ не разуме.

То је трагедија – када народ одступи од Бога и када изгуби путеве на којима Бога налази. А са друге стране, како је говорио један мој дивни покојни пријатељ, хоћу његово име да поменем, звао се Зоран Малетковић: “Срби су као одељење понављача. У одељењу понављача, професор ако даје јединице ништа не може да постигне јер су они на то навикли и огуглали. Него, он их наведе да се потруде па, ако заслуже 1+, он им да 2-.“

Тако је исто и са Србима; да се бар мало потрудимо да се вратимо Богу и себи, како каже владика Николај: „… да нас не покрије језива тама туђинска са лепим имено и шареном одећом“.“

Мали наш труд Бог ће оценити као велики и Срби ће се поново препородити и кренути оним путем који су им одредили Свети Сава и Свети кнез Лазар, а то је пут ка вечности који је истовремено и пут ка срећној и благословеној Отаџбини.