Владимир Димитријевић: Штета што није виши или Споменик Стефану Немањи као знамење времена

У овом случају, наравно, другосрбијанци нису против Вучића, него против Стефана Немање

Од Средњег века, Срби су знали ко је Стефан Немања, у монаштву наречени Симеон. У првом периоду, он је свети владар и патрон српског народа, као и монах и ктитор многих светиња, па се као такав и прославља ( ово је наглашено у житијима његовим који су писали синови Стефан и Сава (овде; овде)). Доментијан и Теодосије га величају као праоца Срба – „Новог Израиља“, изабраног народа Божјег. (овде)

За Владику Николаја, он је био први велики српски теодул – слуга Божји, који је позвао цео народ на теодулију као свецело служење Христу. (овде)

Наравно, живимо у доба глобалистичких утвара које је све чинило да се дело Немањино заборави.

Године 2013. се, рецимо, било навршило девет столећа откада се родио велики жупан Стефан Немања, у монаштву Симеон, у светаштву Мироточиви, отац српске отаџбине.

Његов јубилеј, међутим, није био достојно обележен, као ни двестагодишњица смрти славних  устаника – Зеке Буљубаше и Хајдук Вељка Петровића; прећуткиван је на званичним местима, као и два века од Његошевог рођења. Разлози су прости: у Црној Гори је била (и још је) на власти антисрпска коалиција монтенегрина, који није желела ни да помене Немању, рођеног у Рибници (где је данашња Подгорица), јер је он отац Светог Саве, кога је бард дукљаноидства, Јеврем Брковић, прогласио „геноцидним“ пошто је, наводно, негда „католичку“, Црну Гору „поправославио“. Званична Србија се, после Бриселског споразума, није баш радо сретала са Немањом, а и врх Српске Цркве био је забављен прославом 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, а не у Милану.

Па ипак, Немањино дело се не може заборавити. На њега су нас подсетила браћа Руси, чији је вајар Александар Рукавишњиков  Србима поручио кога треба да памте.

Свети Сава – отац свог оца

Оснивач династије Немањића, најзначајније српске владарске лозе, био је отац тројице синова: Вукана, Стефана и Растка. Ипак, причу о Немањи не почињемо од њега, него од његовог најмлађег сина. Зашто? Зато што је Савина личност и дело унутрашње језгро не само Србије епохе Немањића, него и Србије као такве, Вечне Србије, чије је основно начело: „Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Свети Сава је, наиме, на своје најближе деловао узвишеним стремљењем ка Небеској Отаџбини, то јест опредељењем за монаштво.

Он  је у манастир привукао свог оца и мајку – Немања и Ана постали су Симеон и Анастасија; замонашио је брата Стефана (монах Симон) и синовца Радослава (монах Јован). Стефанов син Предислав постаће Сава Други, архиепископ српски.

Вуканов син Димитрије постаће монах Давид. И Урош Први умреће као монах Симеон, његова  супруга као монахиња Јелена, а његов син Драгутин као монах Теоктист. Замонашиће се и сестра Стефана Дечанског Неда, и постаће Јелена. Душанова удовица Јелена у монаштву ће понети име  Јелисавета. Последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише, Јован Урош, упокојиће се као ктитор манастира Метеора, монах Јоасаф.

Овакво стремљење духовном животу и одбацивању земног свакако је било на Савином трагу. А Сава је знао да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. То ће светосавско знање кнез Лазар Косовски касније само запечатити крвљу својом и својих саподвижника.

Тренутак самонадилажења

После многих и великих борби за отаџбину, коју је проширио и учврстио, године 1196, на државном сабору, Немања се одриче престола и скупа са супругом Аном одлази у манастир. Он се замонашио у својој задужбини, Студеници, а она у манастиру Пресвете Богородице у Топлици. Великожупански престо је оставио сину Стефану, а сину Вукану доделио управу над Дукљом.

Године 1197, Немања одлази у Свету Гору, у манастир Ватопед, где се придружује свом сину, који је од ране младости светогорски подвижник. Са дозволом грчког цара, обнављају запуштени манастир Хиландар 1198. године, а Немања га богато дарује. Ту ће се и упокојити 1200. године, оплакан од целе светогорске заједнице. Његове мироточиве мошти Свети Сава 1208. преноси у Студеницу, где и данас почивају.

Е, сад, по другосрбијанцима, Немања није никакав светац. Они, наравно, знају то боље од Бога који је Светог Симеона прославио.

Богумили: хипици или маченосци

Највећа примедба наших хуманистичких другосрбијанаца, пуних љубави према средњовековним страдалницима (и презира према јасеновачким новомученицима, наравно), јесте тобожњи геноцид Немањин спроведен над средњовековним хипицима званим богумили. Богумили су певали „Мир, брате, мир“, а Немања их је клао, о чему је, као о пакленом греху великог жупана, ових дана писао родоначелник српске клозетске поетике, о чијим раним „урадцима“ се својевремено огласио предавач на часу анатомије другосрбијанских интелектуалних кадавера, Слободан Антонић. (овде)

Али, стварно, ко су били богумили?

Ко се подразумева под тим именом у Средњем веку?

Наш угледни византолог и канониста, др Миодраг М. Петровић, објавио је књигу својих огледа о богумилсколатинској јереси и „Цркви босанској“ у којој је коначно доказао да се у српским средњовековним списима под богумилима (који су, иначе, изворно били двобошци – веровали су у, подједнако снажне, доброг и злог бога, а презирали Цркву и државу као ђавоље творевине, а код нас их, као таквих, није ни било, бар не у значајном броју) подразумевају нови богумили, римокатолици, Латини (тако их зове Свети Симеон Солунски), који су увели јерес „филиокве“ (Дух Свети исходи и од Оца и од Сина,чиме се у Свету Тројицу уводи манихејски дуализам). (овде)

Нови богумили, римокатолици, имали су снажан утицај на српске земље оног времена, и покушавали су да Србе привуку на страну папе. Таквих је било и међу Србима, нарочито међу племством (сетимо се Вукановог почетног опредељења за Рим, па и Стефанових двоумица око крунисања ). Због тога је Свети Сава на Сабору у Жичи 1221, када је брата Стефана крунисао по православном обреду, колебљивима посветио много пажње, учећи сав сабор да изговарају православни Символ вере, без „филиокве“.

У свом Законоправилу донео је значајан текст против латинске јереси, која се у оно време наметала Византији и балканским православним хришћанима. Латински владари, попут Мађара и Млетака, били су стална претња српским „шизматицима“, па је Немањина борба против њих била само почетак сукоба, који ће трајати, са периодима мира, до цара Душана, али и касније.

Сабор против богумила

На фресци Немањиног сабора против богумила у цркви Светог Ахилија у Ариљу (задужбини краља Драгутина), о којој је својевремено писао историчар уметности Млађан Цуњак, види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да изворни богумили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију, верујући да иза ње стоји ђаво. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни (који су, иначе, на фресци у Ариљу представљени с ореолима) били су управо римокатолици. (овде)

Баш против њих је, понављамо, Немања водио велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута – први пут у Зети  латински, а затим у Расу – православно.

Немањићи су, наравно, давали потпуну слободу вероисповести изворним римокатолицима (Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији). Једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику.

Ни Срби у Босни нису били богумили, него православни. (овде)

Наши преци су, да поновимо, паписте звали новим богумилима, филиоквистичким дуалистима. Са њима, моћнима и на Рим ослоњенима, Немања јесте водио борбу. И то је био прави рат, мач против мача, копље против копља, а не клање невиних хипика, како се привиђа другосрбијанцима, што мисле да је Немања Ратко Младић своје епохе.

Светац

Одрећи се престола на врхунцу моћи и постати инок у убогој одежди – то је истински израз хришћанске вере, која зна да је, како рече Свети апостол Павле, наше живљење на небесима. Ко би, од данашњих политичара,  урадио оно што је урадио Немања? Јосип Броз Тито, кога је, као борбеног безбожника, блаженопочивши владика Данило будимски звао „дебели мртвац Гроз“, просто није хтео да умре. Као крпељ везан за овдашња блага, непрестано је примао свежу крв, подвргаван интервенцијама, окруживан масеркама, и дочекао осамдесет осму годину верујући да је на земљи бесмртан.

Не тако отац наше отаџбине, Немања, не тако. На сабору своје државе 1196. он се одриче престола у корист сина Стефана, наглашавајући, као Свети Симеон Богопримац, да је дошао час да Господ прими душу његову с миром и да се он упути ка вечности и узме смерну монашку расу. Извесно време провео је у својој задужбини Студеници, а затим отишао сину Сави на Свету Гору. Ову монашку државу, место додира неба и земље, Стефан Првовенчани у „Хиландарсској повељи“пореди са прекрасним разгранатим дрветом у чијој крошњи певају монаси, те, како он каже,„мудре птице љубави“, међу којима је и његов „детић Сава“.

Из Ватопеда, где су извесно време били заједно, постајући његови ктитори ( њихове фреске налазе се на улазу у ватопедски саборни храм ), одлазе да подигну Хиландар, Србима у вечну баштину. И тамо умире, захтевајући од сина Саве да га положи на тле и стави му камен под главу, дајући му икону Мајке Божје Одигитрије – Путеводитељке у руку. Желео је да тако оде зато што је знао да је прах и пепео. Из свих светогорских манастира стизали су монаси да се опросте с њим, дивећи се владару који је престо одбацио ради иночке расе. Од свих је он молио опроштај и благослов и то је, по речима Савиним, било за дивљење – онај пред којим су за живота дрхтали непријатељи, сада је био мањи од макова зрна, предајући се Христу и тражећи опроштај да би, како каже народна песма „Свети Саво“, „души мјесто ухватио“.

Одмах после смрти, из моштију Симеонових, као нарочити знак благодати Божје, потекло је целебно миро. Миро је наставило да тече и после преноса моштију у манастир Студеницу. Кад је престало, због грехова наших, да тече у Студеници, у Хиландару се пројавило чудо са лозом Светог Симеона, која је израсла из његове гробнице.

Чудо Лозе Немањине

Ha јужној страни хиландарског саборног храма, задужбине Милутинове и Лазареве, израсла је висока и разграната винова лоза, која је, како се каже, полегла „по својој пергули“. Њено стабло извире из самог зида, на метар и по одстојања од земље, из празног гроба Светог Симеона Мироточивог, који се налази поред тог истог зида, али с унутрашње стране храма. (Камени саркофаг из средњег века свештеник Војислав Билбија обложио је златом и сребром своје вештине, једним од најлепших примера савремене православне уметности у нас.)

Предање о лози Светог Симеона записано је у „Упутству за неплодне супружнике“, које хиландарски монаси дају потребитима:

„Кад је од смрти Светог Симеона (13. фебруара 1200.) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске испоснице у манастир да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Србију, ради мирења завађене му браће, онда су хиландарски монаси неутешно плакали. Тада се Свети Симеон јави на сну игуману Методију и каже му да је потребно да његове мошти буду пренете на родну груду, али да ће, за утеху хиландарском братству, из празног гроба његова изнићи лоза, и док она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару да почива.

Да се та лоза одржала и до данас, и да сваке године без изузетка богато рађа, иако јој се, сем орезивања, никаква друга нега не указује, нити се какве мере против филоксере или других болести и штеточина предузимају – представља велико чудо Божије, и тиме велику моралну утеху и духовно бодрење за наше хиландарско братство, а и за све верујуће Србе.

Али та лоза није само по томе изузетна. Она има и једно друго својство – од њеног плода разрешује се неплодност супружника, који са вером и молитвом прихвате ово чудотворно средство.

Прво упамћено чудотворно дејство лозе Немањине, по предању, збило се у 16. веку, када je y манастир дошао моћни паша (можда солунски, то се са сигурношћу не зна). Он је био без мушког наследника, па је, тражећи лека, дошао у ђаурски манастир и испричао о својој невољи. Нису могли да му понуде другу светињу, као иноверном, али му дадоше три зрна грожђа светосимеоновске лозе. Паша, по вери, доби сина, и поклони Хиландару метох Мило Арсаница, данас познат као Каково, који je y 18. веку имао око 10388 хектара, углавном шуме. Од прераде кестена са Какова манастир се и данас умногоме издржава.“

Што се употребе Немањине лозе тиче, онима који  желе да, како каже једна од молитава из Свете Тајне Венчања, добију „плод утробе на корист“, хиландарско упутство каже следеће:

„Они који желе да, по Бoжијем благослову имају плод утробе своје, треба да се обрате молитвама св. Симеону Мироточивом, који је био подвижник Свете Горе Атонске када је оставио своје царство српско; који је сазидао манастир Хиландар у коме је, после многих и великих трудова, а богоугодна живога и умро, те за то добио дар од Бога дар да чини чуда -да дреши неплодност оних супружника, који вером њему прибегавају тога ради, бере се грожђе и гранчице са оне винове лозе, која је чудним начином израсла из самог гроба Св. Симеона. У једном следовању су три зрна грожђа и једно парче од орезане лозе. Ово се парче ставља у пола оке (650 грама) освећене воде и од исте узимају оба супружника да пију пре сваког јела за 40 дана. Потом узима супруг једно зрно грожђа, а супруга остала два”.

Томе претходе усрдан пост и молитва.Свети Симеон преко своје лозе чини велика чуда и данас – не само Србима, него и свима православнима који ишту његову помоћ.

Ево одломка из писма Патрише, супружнице Зоранове, из Охаја, које је у манастир Хиландар стигло крајем 1987. године:

„He улазећи у све појединости историје мојих проблема око трудноће, дозволите да Вам само кажем да сам за последњих шест година имала пет операција, и да сам узимала све могуће лекове, укључивши и оне које се узимају ако се жели дете из епрувете. Иако нисам узела учешће у таквом програму, из етичких разлога, ипак сам узимала лекове, јер ја имам само једну половину јајника и један канал. Обзиром на бројне операције, које сам имала, узимала лекове без икаквих резултата и слично, лекари су покушали да усмере моју пажњу од остајања у другом стању на усвајање неког детета.

Лекове сам престала да узимам у августу 1984, а наш драги свештеник и пријатељ, донео нам је лозу св. Симеона са Свете Горе. Узели смо грожђе и почели молитве у новембру 1984, пре божићног поста и држали смо се упутства о посту и молитвама. Наставили смо са молитвама све док нисам остала у другом стању у јуну 1985. године, а Симониду сам родила у марту следеће године. Крстили смо је по православном обреду код оца М. Матејића, од кога прима редовно свето причешће.“

А ево једног новијег писма, које је потписала „раба Божија“ Викторија из Русије:

„Велико чудо догодило се у моме животу. Муж и ја чекамо да се појави на свет малиша, наш дуго чекани првенац. Тек недавно, осетила сам његове прве покрете у мојој утроби. To је таква неописива срећа и тако сам благодарна Богу за њу. Хиљаду пута сам му захвална за све, што је било, јесте и биће у мом животу, за сва искушења кроз која сам морала проћи, да бих сада изненада миловала растући животић, и радовала се овом чуду зачетка новог живота.“

А Гркиња Панајота Цамита – Елефтерију јавља манастиру Хиландару:

„Поштовани оци благословите!

Зовем се Панајота Цамита – Елефтерију и живим у Халкиди. Пишем вам да додам још једну страницу у архив чуда Св. Симеона, јер је и нас Бог удостојио да постанемо родитељи после девет година брака.

Била сам у процесу вештачке оплодње, под стресом и разочарењем, јер су покушаји свих ових година били безуспешни, а ни лекар није био оптимистичан. Сасвим случајно, неки наш познаник нам је донео грожђице и лозу Св. Симеона са пратећом књижицом. Било је то као порука од Бога, јер никада пре нисмо чули за чуда Св. Симеона, али и зато што се догодило у датом тренутку. Као резултат, превазишли смо све проблеме, и Св. Симеон нас је великодушно даривао, не једним него сатроје деце (тројке, у складу са бројем грожђица које смо узели).

Свети Симеон је био уз нас током читаве трудноће и порођаја, јер је рођење тројки, по речима лекара, изузетно тешко. За Бога, међутим, ништа није немогуће. И тако сада у наручју држимо Симеона (најмања почаст коју смо могли одати свецу), Димитриса и Ирини. Шаљемо вам њихову фотографију и молимо да се помолите за нашу породицу (Андреаса, Панајоту и децу).“

Чуда се и данас дешавају, на славу Бога и Светог Симеона.

А ми смо га, авај, често заборављали.

Ко није заборавио Светог Симеона?

Ипак, има оних који ни јубиларне 2013. године нису заборавили Светог Симеона Мироточивог. То су, гле чуда, опет била наша браћа Руси: на Малу Госпојину те године они су дошли у Србију и започели Крсни ход посвећен деветстогодишњици његовог рођења.

Светог Симеона и четиристогодишњици династије Романов. Циљ им је био да стигну пешке од храма Светог Саве до Пећке патријаршије, да би тамо били на дан Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра. Прошли су кроз Шумадијску, Жичку, Крушевачку епархију,  па крочили у Рашко – призренску.

Духовник крсног хода је био отац Анатолије, велики пријатељ српског народа. Он је, у интервјуу за „Геополитику“ октобра 2013, између осталог, рекао:

„У Русији су се одувек приређивале литије да би се жито одвојило од кукоља, да би се створила благодатна атмосфера међу људима, и да би се они поново пренули и вратили вери, Христу и православљу. /…/Овај Крсни ход који иде ка Косову је ослобађање од грехова. Утиче чак и на оне људе који не верују у Бога, па се дешава да се неко од њихи преобрати./…/Људи који учествују у Крсном ходу се у извесном смислу успињу на голготски кр и сараспињу се са Господом. Они су спремни да за Христа пострадају.Човеку је страшно, и тешко му је, али му Господ даје снагу,храброст и једно светло стање када човек престаје да се боји. Када видите колико мало људи данас учествује у литијама – то је доказ духовног стања људи и тога колико смо ми одступили од вере. Потпуно смо опседнути материјалним животом под утицајем кнеза овога света./…/ По пророчанствима, ви ћете вратити Косово. Треба да се нешто догоди у српском народу да до тога дође. У томе ће помоћи руски народ.“

Сада нам је из Русије у срце наше престонице, града који је Свети Стефан Високи, Лазарев син, во времја оно, посветио Мајци Божјој, стигао споменик Стефану Немањи, који ће Црноград греха молитвом претварати у Београд Богом обасјани, јер његов образ, по мајору Гавриловићу, свагда мора остати светао.

Какви им споменици не сметају?

Чим је, у кругу двојке, почео да се подиже споменик Немањи, другосрбијанштини се лице окренуло на затиљак, као у чувеном филму „Истеривач ђавола“ Вилијема Фридкина. Ужасно се осећају – у бившем Титовом Ужицу споменик Великој Србији, а у Београду, где је, у име НАТО пакта, Гроз владао као лажни цар, споменик Немањи. Ни не помишљају да Јожека Кумровачког из Куће цвећа врате у родно му„лепе ти је, лепе ти је, загорје Зелене“. То би била и Божја и људска правда, јер је из „лепе ти је, лепе ти је“ дотични и потекао да би, касније, усрећио Хрватску, што је, од србоцидне усташке машинерије у служби Хитлера, постала, захваљујући баш Брозу, оличење братства – јединства (а Загреб град „народни херој“).

Не смета им ни споменик Богдана Богдановића у Јасеновцу, тобож „камени цвет“, а, у ствари, усташко U, као што им не смета ни „Београд на води“ кад ноћу сија са усташоликим U. Али, Стефан Немања им боде очи. Осећају се као богумили које велики жупан, у најстрашнијим њиховим аутошовинистичким кошмарима, ноћу јури да им главе сече, јер су Срби, авај, одувек геноцидни народ, а Немања је, како рекосмо, средњовековни Ратко Младић.

Тужна прича о једном режисеру

Тужно је да се свему придружио и један озбиљан наш режисер, који је, пре но што је упао у замку аутошовинизма, знао шта је Прокрустова постеља идеологије, демонтирајући је, рецимо, у филмовима „Мајстори, мајстори“ и „Тито и ја“. Касније је опасности дводимензионалног идеологизовања стварности сасвим заборавио. Прихватио је, бар на први поглед лака срца, идеологију грађанизма, прикривеног нациглобализма, иако је, неоспорно, био интелектуалац способан да уочи сличности између титоизма и сорошизма. Није их уочио, из само њему знаних разлога.

Он је ових дана, љутећи се на споменичку штетност Стефана Немање у Београду, ударио на свог живог колегу – режисера, такође Немању. Овај му није остао дужан, отписујући у стилу Његошевог владике из „Вијенца“, онако како он и зна и уме, и чувајући му, у том одговору, образ као што га је аутор документарца о глобалистичком Гебелсу, Бернару Анри–Левију, чувао свом адресату из Андрићграда, што свет посматра са Мећавника.(овде)

Није сасвим јасно шта би одговарало режисеру коме смета споменик Стефану Немањи. Какав би споменик он желео? Можда фалусоидни, сличан одличју које је, годинама, из његовох руку прелазио у руке Рајка Грлића и обрнуто? [Горан Марковић, Чешка школа не постоји, Лагуна, Београд, 2020, 131]

Или је његово писмо колеги Немањи било само једна заблуда уморног ока коме овај свет више није дом?

Само, шта ће ту идеолошка Прокрустова постеља? Коме смета Стефан Немања ако му, овде и сада, смета Александар Вучић?

Примедбе на Немањиће

При чему ја, наравно, немам ништа против полемике о било ком споменику, о било којој историјској личности. То је, у грађанском друштву, и могуће и пожељно решење, јер је демократија дијалошка. Али, међу другосрбијанцима правих грађанских демократа као да нема. Пречесто су то прерушени титоисти, од којих би неки своје полемике са људима другачијег  схватања водили  методом ОЗНЕ – метком у потиљак.

Наравно да, ко има жеље и потребе, ко има јасног става и погледа, прошлост свог народа може преиспитивати. Живко Топаловић, предратни социјалиста и један од кључних људи Светосавског конгреса у селу Ба 1944, својевремено је написао књигу Властела и себри, у којој се обрачунао са средњовековним класним разликама:

„А Турци су освојили Србију. Није она пропала због издаје на Косову, нити због саме свађе властеле. Она је пропала зато што је била кастинска држава, зато што је, притиснут огромним теретом и радом за властелу, сељачки народ мрзео властелу, па је није ни бранио од освајача.“ [Живко Топаловић, Себри и властела/ Друштвени поредак у старој српској држави, Српска књижевна задруга, Београд, 2002.,48-49].

Да и не говоримо о моћном Брани Петровићу, који, у иконокластичком стилу, пева „Добровољни прилог за националну историју“, о коме пише Јован Делић: „Избор „епског” десетерца у складу је са „историјском”, „јуначком” тематиком пјесме, а крупне промјене у односу на епску традицију – строфичка организација, досљедно римовање – такође су у складу с крупним промјенама у пјесниковом односу према историјској тематици: „славна историја” се пародира и травестира. Травестија славне историјске приче и легенде основни је стилски поступак. По том разарању „високих” представа о славној средњовјековној историји, Бранислав Петровић је у овој пјесми веома близак Милошу Црњанском и „Видовданским песмама” из Лирике Итаке. [Јован Делић, „Судиће нам будући људи”: визија и осјећање историје у пјесништву Бранислава Петровића, ПРИЛОЗИ ЗА ПОЕТИКУ БРАНИСЛАВА ПЕТРОВИЋА, Ур. Др Драган Хамовић, Институт за књижевност и уметност, Београд; Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 20190, 29].

То јест: „Исто тако кад је себар Лука/За Душана реко да је псето – / седам нових измислише мука /и мучише Луку цело лето.//Пребише му и ноге и руке -/Душан лично пи његове крви -/сада Душан лежи поред Луке -//давно су их измирили црви.//А Јелена, Душанова жена -/витка, ко млад витез стегоноша, /криком себра тајно обљубљена,/роди цару нејаког Уроша.“

 Ипак, они нису Живко и Брана

Зашто савремени другосрбијански критичари не могу да се позову на Живка Топаловића и његов обрачун са нашим Средњим веком?

Први проблем је у томе што је Живко Топаловић, који је права завршио у Београду, а студије наставио у Паризу и Берлину, још као млад човек поставши следбеник социјалистичких идеја и саговорник Жореса и Кауцког, био исти онај који је, чим је почео Први балкански рат, кренуо на позив отаџбине:

„Године 1912, Топаловића налазимо у четвртом пуку првог позива, као водног официра, а неко време био је командир митраљеског одељења и командир чете./…/Године 1913. са четом је на Овчем пољу, између Велеса и Штипа, бори се у Бици на Брегалници, против Бугара./…/ Године 1914, командант Четвртог пука првог позива, Душан Пурић, узима га за ађутанта./…/Кад су аустријске трупе продрле у Србију, борци Четвртог пука се усиљеним маршем пребацују преко Ваљева ка Пецкој. У тој борби Топаловић је тешко рањен, у стомак и кичму; његов пуковник Душан Пурић тада је погинуо. /…/ Четврти шабачки пук, у којем је водни официр био Топаловићев друг и пријатељ, Димитрије Туцовић, брани прелаз преко Колубаре. Оставши без артиљеријске муниције, српска војска бори се пушкама и ножем. /…/ У свануће, на бојишту, Топаловић наилази на свог друга Димитрија Туцовића, мртвог; износи га до превијалишта, и ту привремено сахрањује. /…/ Топаловић је онесвешћен извучен испод наноса земље, и тада је допао ропства. Робовао је у Аустрији и Мађарској три године, за то време променио седам логора, и свуда је своје знање језика, и своје некадашње везе са аустријским социјалдемократама стављао у службу заштите српских заробљеника“. (Топаловић, 57-58)

Тако о њему пише Марко Милуновић Пипер, Топаловићев саборац, који додаје да је, у пролеће 1918, одмах пошто је размењен,  српски социјалиста отишао на Солунски фронт и учествовао у борбеном успостављању границе према Италији. После се тај исти борио за радничка права, па за демократску Југославију против Титовог тоталитаризма, због чега је и пришао ђенералу Михаиловићу и наставио немирење са титоизмом као активиста у емиграцији.

Такав Топаловић је, у „Себрима и властели“, могао да пише, упркос главним токовима историјског мишљења о Средњем веку у нас:

„Потчињено сељаштво не жали своју властелу и не куне своје освајаче већ куне последњу царицу (Јерину, нап. В.Д.). Његов је представник стари Вујадин, који се одмеће у хајдуке – врат ломити, по гори ходити, а  под старост кад му није време.“ (Топаловић,48)

А шта ће јадни другосрбијанци? Они нису срели никакву отаџбину, и нису спремни да се за њу жртвују. Они не сматрају да је ђенерал Михаиловић био борац за демократску Југославију, и више воле Тита него Немању. Такође, они нису прави социјалисти, који се подвизавају за радничка права, него симпатизери „антифа“ манекенства, које се бори за „гејеве“ и „трансродне“, као и за права миграната, јер се то, са НАТО Запада, плаћа. А за раднике их, као и њихове мегакапиталистичке газде, боли уво…

А онај Брана Петровић, који је стао на страну себра Луке, а не Душана Силног, певао је, после, „Градитеље Дечана“: „Помислим често на мајсторе свечане,/који саградише манастир Дечане.//У златним кочијама они сада језде/из века у век, од звезде до звезде.//У бескрајном крају у небеским лукама,/шта ли сад граде својим мудрим рукама?//Ванземаљски људи да ли им се чуде?/Да ли још они памте земаљске људе?//Да ли их мори космичка самоћа?/
Имају ли цвећа, имају ли воћа?//Оскудевају ли у води, у хлебу?/Граде ли Нове Дечане на небу?“

Другосрбијанци су, више или мање, на становишту да су Дечани шиптарско културно наслеђе, а можда га је ( у ствари, вероватно ), подигло албанско племе Гаши. (овде)

Уместо закључка

И ја имам примедбе, али не поводом споменика. Желео бих да је споменик Стефану Немањи још виши, да наткрили цео Београд и Србију.

Зато потписујем речи Николе Танасића:

„Велелепни споменици националним великанима треба да буду саморазумљива ствар за било које, чак и сиромашно друштво, а ако се критикују, треба да се критикују са легитимних позиција, и позивајући се на сувисле аргументе. При томе све стране у спору треба да буду конструктивне и да се не инате, је су у питању пројекти који ће обележити Београд за наредних сто и више година. Власти то веома добро знају, и зато пажљиво користе овакве „громобране“ да би иза њих сакривали кудикамо процедурално и естетски проблематичније пројекте. Паралелно са спомеником Немањи, у истом крају града ничу гигантска стаклена кула и мастодонтски тржни центар, као кудикамо већи и монструознији споменици свему ономе што је супротстављено традицији оличеној у Стефану Немањи, односно Светом Симеону –споменици „незаустављивом прогресу“, „храмови куповине“, читав град у граду посвећен новцу, приватној имовини, и комодификацији јавног простора. Савски трг и статуа Стефана Немање су најмање спорна ствар у целом том гигантском пројекту, а њима се посвећује убедљиво највећа пажња. И то није случајност.“ (14)

Моје примедбе се тичу власти која га подиже, а као да је на ивици да се одрекне Немањиног наслеђа, Светих Косова и Метохије. На памет ми падају речи Господње упућене Израиљу – да не мисле да су они деца Авраамова само зато што су његови телесни потомци, јер Бог и од камења може подићи децу Аврааму (Мт.3,10). Када би били потомци свог праоца, чинили би дела његова. (Јн.8,39) Лицемери зидају и украшавају гробове праведника, а њихови оци су их побили, опомиње Христос. (Мт. 23,29-31). Није потомак Немањин ко не чини дела Немањина, и не може се тек тако прецртати настављање титоистичке политике кад су Косово и Метохија у питању: као, ми на својој Светој Земљи немамо ништа, и треба то већ једном да реше, сад свеједно ко – Вашингтон или Брисел. А тобож смо Немањини.

Али, наравно, другосрбијанци не критикују садашњу власт због њеног вашингтонско–бриселског новоговора са шајкачицом иза кога се (дај Боже да није тако!) крије актуелни дефетизам и потенцијално ренегатство. У овом случају, наравно, другосрбијанци нису против Вучића, него против Стефана Немање. А заједничка им је религија тријумфалног конзумеризма и поклоњење мамону, богу новца.

Другосрбијанци су против Стефана Немање пре свега зато што је он, човек који, као и сваки на земљи, није био без греха, отишао са овог света са каменом под главом и лежећи на рогозини, молећи Бога да му разреши све грехе и од сваког иштући опроштај. Он, пред ким су дрхтала царства, био је свестан своје људске ограничености и немоћи, али и свемоћи и љубави Божје.

А то некима смета.

Ко целог живота пориче крсте због масних прстију и продаје веру за вечеру не може да воли Немању – ни као оца отаџбине, ни као смерног монаха који, сишавши са престола, умире на тлу иночке келије.

Или, као што је архимандрит студенички Јулијан Кнежевић рекао једном комунисти, чији су потомци другосрбијанци: „Не мрзиш ти мене, него онај у теби. И не мрзи он мене, него Оног у мени“.

Стварно ми је жао људи који, порицањем себе и свога, мисле да порекну вечност која нас, јер смо за њу саздани, чека. Не сматрам себе бољим, ни Богу ближим, од њих, али не могу да ћутим кад ми пљују оца. А Стефан Немања је отац свих Срба, мада га се неки одричу. Што јесте трагично, али није забрањено.

Бог нас је, уосталом, саздао слободнима.

Зато, за крај, сасвим старовремски, и сасвим свестан своје ограничености: молитвама Светог Симеона Немање, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј све нас – да нађемо светлост и смисао.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 24. 8. 2020)