Велика је срамота подржавати таквога у ономе што ради, и правити од Скупштине Србије, која треба да буде сакрални простор слободе, јефтини циркус Великог Кловна

Уместо увода

Овај текст никако да завршим. Већ дуго стоји, а време пролази. А зашто не могу да га завршим?

Зато што Вучићева производња лажне стварности већ одавно превазилази могућности сатиричног приступа. Неки успевају немогуће: да праве сатиру у Србији у којој власт организује штрајкове глађу и демонстрације против опозиције, и у којој је доказани плагијат министра финансија Синише Малог, који је Универзитет у Београду поништио, брањен по сваку цену. У таквој стварности изгледа све бесмисленије писати и говорити било шта.

Па ипак, започето ваља завршити.

Враћам се написаном још пре короне, за чије време је Врховни Кловн глуматао Врховног Хигијеничара.

Почетно

Погледајте ове снимке познатог чаробњака Милана Тарота, који доказује муштеријама да треба да понављају чаробну формулу „Ћелави глобус вози аутобус“ или да болују „од бронтосауруса“.

А сад погледајте снимке председника Србије Александра Вучића, које коментарише познати хумориста Кесић – Вучић изговара мудрост „У вола бoдаша…“; одмах затим, он говори о ректорки Универзитета у Београду која је подржала студенте што траже проверу плагираног доктората Синише Малог; нарочиту пажњу обратите на Вучићево коришћење филма „Балкански шпијун“ зарад слања политичких порука. Јадно, али, што би рекли Хрвати, знаковито!

Примећујете ли извесне сличности у методи рада са публиком између Милана Тарота и Александра Вучића? (Мада је, искрено, Милан сурово духовитији).

Нешто од Милана

Да будемо још конкретнији. Прочитајте изјаве чаробњака Милана Тарота:

Гледалац: Шта ми можете рећи за мајку?

Милан: Мајка вам је умрла!

Гледалац: Није, жива је!

Милан: Умреће.

Гледалац: Кад ћу упознати жену?

Милан: Кад будете куповали пљескавицу, она ће вам рећи шта да стављате од прилога, зове се Љиљана Петровић

Гледалац: За кога ћу се удати/оженити?

– За грчког милијардера, зовите од један до четири да вам кажем да ли је мулти или само милијардер

– за Ружицу Јаковљевић, упознајете се за десет сати у ћевапџиници

Гледатељка : Живот мог оца је угрожен од трактора.

Милан : Трактор вам убио оца ?

Гледатељка : Оца ми згазио трактор.

Милан : Па добро…шта сад ?

Гледатељка : Да ли ће преживети ?

Милан : Хм…(вади још једну карту) видим трактор црвене боје са 4 точка…помаже му доктор Симоновић … лежаће још 11 дана и биће добро … а сад, ако умре … баш ми жао што је трактор.

Гледатељка: Када ћу се удати и за кога?

Милан: А, па ви се удајете за 7 месеци.

Гледатељка: Господине, ја сам већ удата имам и дете

Милан: Удаћете се опет, какве везе има што сте сада удати?

Милан: Ваш син је рођен под срећном звездом и загарантован му је успех у животу.

Гледатељка: Мој син је инвалид!

Гледалац: Да ли ћу да се оженим?

Милан: Да. Упознаћете девојку, Симониду Величковић… Када? 9 дана, 5 сати, 17 мин. и 6 секунди након што прочитате Гетеове песме…“

Гледалац: Кад ће моја жена добити бебу?

Милан: За пола сата.

Гледалац: Али моја жена је сад у селу код мајке па не можемо….

Милан: Ко је рекао да ће са вама имати бебу?

Гледалац: Ко ми је украо камион?

Милан: Је л плави?

Гледалац: Није, црвени је.

Милан: Е сад је плави, префарбао га је лопов да да не би препознали случајно на улици

Гледалац: Аха..

Милан: И таблице је променио, ево вам прва три броја 695 а за остала три позовите после.

Гледатељка: Добро вече, `тела би за ћерку…

Милан: Госпођо, морате рећи тарот, иначе вас сервер избацује…

Гледатељка: Добро, тарот! `тела сам за ћерку да питам кад ће се запосли и `де?

Милан: Да видимо шта каже тарот… Ћерка се запошљава за… 13 недеља и 2 дана…

Гледатељка: Јао, хвала ви пуно…

Милан: И то у киоску, на аутобуској станици у Београду…

Милан: „Е сад ја вама да кажем како је погинуо Сена. Знате онај возач, Сена… Сена је у ствари кинуо… Кинуо је и у кривини ударио у банкину и бум… Ето… Тарот показује оно што хиљаду детектива и ових из Скотланд јарда не може.“

Гледалац: Да ли ће мој син наставити да се дрогира?

Милан: Наставља. Изашла је карта шприца и игле.

Гледалац: Када ће се оженити мој син?

Милан: За 3 месеца и 15 дана… Само мало, само мало… ЗУ ВАНГ ЛИ… Значи Кинескиња.

Гледалац: Да ли ћу да се оженим?

Милан: За 7 месеци. Долазим на свадбу и пићу виски Чивас у регалу.

Гост: Да ли ми предстоји пут у иностранство?

Милан: Наравно, госпођо. Ићи ћете у Холандију. Знамо ви и ја код кога – код вашег сина.

Гост: Али ја немам сина.

Милан: Имаћете га за девет месеци.

Милан: Возач аутобуса вам је бацио урок на кућу.

Гледатељка: Аутобус нам је бацио урок на кућу?

Милан: Не… возач вам је бацио аутобус на кућу!!!

Александар говори – искази са сајта ИЗЈАВЕ

Седео сам са председником Црвене звезде и пало ми је на памет да би Вукомановић могао бити играч одлуке. Замолио сам шефа Звезде да назове Вукановића, којем сам рекао „Сине, дај гол“! „Ало!“ (21. август 2019.)

И никада нећу да се кријем иза било кога и урадићу све да људи у Србији имају више летовања и да људи у Србији живе боље и да виде будућност, иако се више радујем добром раду, него летовању, али различити су људи. Видим да је постало популарно у Србији да радите 3-4 дана, уместо 5 или 6, ја не знам шта бих са собом да не радим 6 или 7 дана. (21. август 2019)

Ово изгледа као Швајцарска. (15. август 2019.)

Иза мене ће остати толико путева, пруга и фабрика да они (опозиција) неће моћи за два мандата ни да их обиђу. (9. август 2019)

Као индијански врачеви, сваки дан молим кишу да падне да би додатно помогла роду. Кад видите све бриге своје земље, секирате се да ли ће пасти киша, да ли ће Раднички да избаци Флору – фудбалска такмичења доносе зараду, те гледам колико је то евра мање или више за Србију… Али све у свему иде добро, као што видите. (16. јун 2019.)

Када смо гледали, на велики француски празник, вашу војну параду – у мало којој земљи Европе и света су се људи радовали када виде колико Француска напредује, колико је Француска модернизовала своју армију, шта све ново имате! И одмах сам рекао председнику Француске – свидели су ми се они роботи, они мали тенкови, они мали хеликоптери, да ми то купимо одмах! (18. јун 2019.)

Србија је у најбољој економској ситуацији у својој историји, до краја године просечне плате биће преко 500 евра. Све нам је супер, само нам је Косово проблем. (13. јун 2019.)

Ми и даље причамо о гладнима, а гладних нема… Ужасно је мали број гладних у свету, то је седам посто светске популације, и то не гладних – како се то некада звало – него у потреби проналажења сталних извора, сталног снабдевања итд. Данас нам је свима кључно питање како ћемо да држимо дијету, а не шта ћемо да једемо. (13. јун 2019.)

Иако имамо безброј нерешених националних проблема, а Косово и Метохија је највећи и безброј је притисака са којима се суочавамо да морамо да учимо од оних који успели и у најтежим временима да сачувају свој народ, себе и да и данас управљају светом и воде Европу. Немци 1702. основали Пруско царство, Фридрих II, а данас је то, нека друга држава, име тог Кенинзберга је Калињинград. У Прагу је све до 1919. све и велики Кафка писао на немачком. У Стразбуру увек се говорио немачки… Али, Немци су знали да, чувајући, учећи и бринући о Гетеу, Шилеру, чувајући свој језик и писмо, своју културу, да остану јединствена нација и да поново постану снажни, моћни и најјачи у свету. (19. април 2019)

Србија ће брзином ракете да иде напред. […] Можда ћете рећи, јес’ мало блесав Вучић, али… ММФ и Светска банка кажу да ће српска привреда у наредном петогодишњем периоду расти просечно годишње за четири одсто. На крају 2023. БДП ће бити кумулативно већи у односу на 2018. за чак 21,1 одсто. Ниједна земља са којом се Србија граничи неће имати виши кумулативни раст од српског. (19. април 2019)

Што је стандард виши овде, директно пропорционално опада наталитет. Потребно нам је више деце. (22. фебруар 2019.)

То је човек који је дао највише лажних обећања у новијој историји Србије, него и шире.

Нема оно: јао, нисмо знали

Ко је хтео да зна ко је Вучић и шта ради, видео је и знао од самог почетка. Тако је Слободан Антонић писао још давне 2014. године, поводом Вучићеве тврдње да га руше странци и тајкуни: “Лудилу нема краја”. Само, да ли њега производе баш „странци“ и „тајкуни“? Зашто би Запад рушио Вучића, када податније владе у Србији није било у последњих сто година? Зашто би га рушили тајкуни, ако су сви и даље богати, срећни и на слободи? Изнета је претпоставка да се ове „завере“ продукују како би се скренула пажња са државног и социјалног суноврата. У једном ранијем тексту, назвао сам то „вихором од смећа“. Но, занимљива је та психологија која непрекидно ствара сумњичавост и драму око себе. Она је извор нестабилности, ирационалности и неуредности. Заправо, она је унапред агресивна, зато што зна шта је чека када смањи плате и пензије. Она унапред разоткрива завере, јер зна да ће неке завере свакако бити – само не „странаца“ и „мишковића“, колико лекара и професора, службеника и пензионера, обичних људи. Ни код једне наше власти, у скорије време, није постојао већи контраст између маркетинга и способности, обећања и реалитета. Вучић тај контраст покушава да смањи појачаном контролом медијског простора и производњом несувислих тема. Смео бих се заклети да ће следећа тема бити: „Запад пустио Шешеља како би срушио Вучића!“.

Знало се, знало.

Шта је, ипак, најстрашније?

Што има оних који излазе на изборе Врховног Кловна, а све ово такође знају. Као, победиће. Као, одбраниће. Као, просветлиће. Они, опозиција која излази на изборе. Као.

Вучић има бон

Глумац Лане Гутовић, који је показао своју „шојићевску мистику“ домаће политике, лакрдијашког нихилизма у коме живимо, такође је све, већ давно, дефинисао: “Био сам у Мелбурну, нисам ишао у музеј, али сам обишао јавну кућу која се звала PLANET CLUB. Лепо име. Ви који имате новац, на улазу купите бон у коме су садржани твоји захтеви, твоје жеље које си купио – да ли си анални, орални, да ли уживаш у томе да те лемају, да ти лемаш… И ти са тим боном улазиш у ту јавну кућу, где те даме нису обучене унифицирано – једна је обучена као каубој, друга као калуђерица итд. Ниједна од девојака са јеловника не може да испуни твоје захтеве, али ти имаш право на комбинацију. Те девојке су глобтротерке које путују преко PLANET CLUB-а. […] У овом случају, Вучић има бон. Како је зарадио или добио тај бон, не поставља се питање. У овој шеми он има бон у којима су заокружене све ставке које он може да тражи од миљеа који му се нуди. Ове костимиране девојке су у Влади Србије, то су људи у разним јавним службама…“ (3. фебруар 2018.)

Шта је најстрашније?

Што они који излазе на изборе пристају да буду Вучићеве „девојке“ маскиране у опозицију. А знају, знају ко има бон. А знају и ко му је дао бон.

Орденоносац

А онда се таквом даје орден Светог Саве. Један читалац, по псеудонимом АммА, коментарисао је текст Зорана Чворовића и мој, настао пошто је професор др Мило Ломпар одбио да говори на свечаној академији поводом осам векова аутокефалије СПЦ, на којој је Врховни Кловн добио највиши орден, што је показало сав јад нашег духовно – моралног стања. Речи су горке, али лековите: “Да не околишамо – „прослава“ осам векова самосталности СПЦ је од почетка замишљена искључиво као лакрдија којој је једина сврха била да се бугојанском муфтији додели тај највиши орден. Све друго је било ништа друго до карађоз који је имао да уврхуни на сцени Сава центра, укључујући и доделу истог ордена и самом патријарху, чиме је васколиком Србљу послата подсвесна порука да је Кловн данас у истој равни са највишим црквеним великодостојником, а да ће се, већ од сутра, он питати коме ће се ордење додељивати и да ће га, може бити, он лично и уручивати, што ће рећи – ко га је добио, добио га је, нема више. Тај „најбољи студент у историји Правног факултета“, који је то самозвање овековечио одсуством ма једног јединог дела из области права (ако не рачунамо „предавање“ студентима о разлици између Рубљова и Ђота), те 16-месечним радним стажом, обављајући послове продавца ексера на кило у Лондону и управника фискултурне дворане у Земуну, постао је тако експерт у још једној области (листа је подугачака, још од катаклизми у Фекетићу и Обреновцу, па преко протеривања аутобуса кроз тунел, чери парадајза, падајућих перача прозора и лепљења банана десетогодишњим баскеташима, до каблова за гондоле, фасада и бетон-коцке,..). Та двонога протува, за коју је Шћепан Мали отеловљење бистрог ума и човечности, званично је препозната, ни од ког другог но од српског патријарха, као неко ко представља … шта већ тамо пише. Мило Ломпар, тај Прометеј у вучићевском мраку, неуморни ноћни крпач шавова по којима богохулне хорде Алекових хијена даном обесно цепају српску потку и непоколебљиви стегоноша политике ситног рада, није пристао да буде сенка лутке у бласфемичној представи. Није хтео ни да искористи јединствену прилику да путем директног преноса на фреквенцији јавног сервиса и пред хиљадама присутних у Сава центру, народ у Србији напокон види како изгледа човек за кога та медијска кућа јавља да је аутор књижевног подухвата године, док га у исто време држи на листи оних који не смеју прићи згради РТС ни на 300 метара. Он тако остаје на трагу оних великана који су изабрали слободу бивајући добровољни изгнаници и странци у сопственој држави, чију метафору представља онај Црњански коме се некадашњи Брозов амбасадор у Лондону подсмехује, покушавајући да, уз дипломатску вечеру, договори пишчев повратак у земљу, док велемајстор писане речи, к томе још и „рђаво одевен“, одбија његове пуњене лигње и тражи тањир купуса с ребрима јер је „поприлично гладан“. Занимљиво је да су те пуњене лигње омиљени бугојански морски специјалитет и Великог Кловна, које мајка шаље у шерпици свом мезимцу…за доручак. Професоре Ломпар, хвала Вам што сте нам показали како је лако остати човек.“

Баш зато што је лако остати човек, боли чињеница да има оних који су спремни да уђу у циркус Врховног Кловна, који он, ругајући нам се, зове Скупштином Србије.

Ко га је довео?

Ко је, од странаца, Вучића довео на власт?

Не знамо, али слутимо. А, како рече Дис, метафизичким поводом додуше, слутити још једино знамо.

Наша бојкот – опозиција (осим ретких изузетака) је била запањена потпуном неосетљивошћу „демократског Запада“ према њиховом указивању на чињеницу да је Вучићев режим заснован на радикалном изругивању свему што демократија јесте. О владавини права да и не говоримо; живимо у глибу претполитичког бесправља.

А ничему се не би чудили да су читали оглед Љубомира Кљакића о саветнику Тонија Блера, Роберту Френсису Куперу: “Купер је ову идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. године у својој књизи Сламање нација. Поредак и хаос у двадесет првом веку: „За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – сила, превентивни напад, превара, све оно што је неопходно када се бавимо онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, ми такође морамо користити законе џунгле.“

Оно што Европљанима заиста гарантује да ће у том великом предузећу увођења „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос заиста и успети, јесте империја. Али, не било која империја. За Купера, то је „постмодерна империја“: „Деветнаестовековне империје биле су засноване на заједничким расистичким претпоставкама – и колонизатори и колонизовани изгледа да су прихватали идеју о белачкој супериорности. Али, ове су претпоставке нестале. Постмодерна верзија империје мора бити добровољна, ако је то прихватљиво; у крајњем случају, мора бити кооперативна.“

Вучићев саветник је Тони Блер.

Блеров саветник био је Роберт Купер.

Шта мислите, зашто Вучић никад не помиње Велику Британију као вечну претњу нашим интересима?

Или, како би то рекао донедавни намештеник БИА: “Не постоји страна служба која је студиозније, дугорочније и ефектније имала утицаја на безбедоносни сектор, политичке странке и државне институције, па самим тим и на српске политичке токове у последњим деценијама – од британске обавештајне службе. По неком правилу, Британци код нас играју дугорочно, дубински, труде се да продру до сваке поре система, да би се, у екстремно напетим и турбулентним временима, интензивније појавили Американци који завршавају агресивнији део посла, да постизања циља, када опет препуштају стрпљивим и увек присутним Енглезима.“ (Горан Живаљевић, Служба, Лагуна, Београд 2020, стр. 33).

Уместо закључка

Све знам, само не могу на ноге, говорио је пијанац из вица.

Тако и ми: знамо, али смо окупирани. Вучић има бон, и може да, док му не сване црни петак по наређењу Империје, ради шта жели.

Само је велика срамота подржавати таквога у ономе што ради, и правити од Скупштине Србије, која треба да буде сакрални простор слободе, јефтини циркус Великог Кловна.

Моје опредељење за бојкот Велике Лажи зато није само политичко, него и метафизичко. Не желим да будем сабласт.

Владимир Димитријевић, Стање ствари