Непријатељска стратегија се у овом тренутку усмерава на контролисање процеса на такозваној десници. Лакмус папир за те односе на унутрашњем плану је пре свега однос према актуелној српској власти, а на спољашњем према Русији и Блиском истоку.
Од поделе на левицу и десницу данас је у Србији важнија подела на основу односа према културно-цивилизацијској припадности, па тако добар део левице, деснице и такозваних центриста карактерише тежња ка цивилизацијском конвертитству.
Хантингтон са својим појмовним моделом „поцепане земље“ – уз допуне Миломира Степића и Љубише Деспотовића који уводе појмове „растрзане“, односно „растројене“ земље – садашњу позицију Србије смешта у контекст „једне предоминантне културе, која је смештена у једну цивилизацију, али њене вође желе да је преместе у другу“. Да би земља успешно редефинисала свој цивилизацијски идентитет неопходно је да, поред тежњи елите и макар имплицитне сагласности народа, доминантни елементи „цивилизације домаћина“, у овом случају западне цивилизације, буду вољни да прихвате конвертита. Сви поменути аутори се, међутим, слажу да, без обзира на болност и дуготрајност процеса цивилизацијског конвертитства и репрограмирања идентитета, и на све његове „успехе“ на унутрашњем плану, ниједна „поцепана“ земља до сада није прихваћена од стране доминантног цивилизацијског корпуса, односно да тај процес до сада никада „није успео“, наводећи примере Русије, Турске или Мексика.
У новијој српској историји овакав процес, пре него идеолошки конфликти, па чак ни локализовани реалполитички интереси, одликовали су већину кључних тачака избора или тачака прекида. „Реформска левица“ из периода СФРЈ, прихватајући (транс)идеологију неолиберализма, брзо се трансформисала у моћну лево-либералну групацију, која и даље држи значајне полуге моћи, док добар део савремене деснице, нарочито про-израелски настројене и оријентисане ка „политизацији културе“ и „политикама идентитета“ у кључу европске деснице, капитализам види као неопходан чинилац изградње националне државе, као јединог гаранта суверенитета и интегритета.
За разлику од осамдесетих и деведесетих када је непријатељ вешто балансирао између лево-либералних и национално-социјалистичких групација, при чему су лево-либералне биле његов јавно промовисани експонент у унутрашњим односима, непријатељска стратегија се у овом тренутку усмерава на контролисање процеса на такозваној десници, па су тако „гибања на десници“ најкарактеристичнији сегмент јавног дискурса у Србији. Лакмус папир за те односе на унутрашњем плану је пре свега однос према актуелној српској власти, а на спољашњем однос према Русији и Блиском истоку, уз доминантну запитаност о карактеристикама и границама политичког реализма, односно могућности формулисања националног интереса око ког би могао да се направи одрживи консензус.
Нео-југословенство, као и национални идентитетски пројекти, подједнако могу да буду оруђе нашег додатног потчињавања агресорским стратегијама политичког Запада, колико и за нас наизглед повољни конструкти инстант обнове „православног цивилизацијског блока“, или уљуљкивање у лимитрофној позицији „између Истока и Запада“. Акције усмерене ка личној слободи или социјалној правди, у таквом контексту, такође могу да имају своје лице и наличје, којих не морају да буду свесни ни многи од њихових протагониста.
У том смислу, свакако нам нису потребне илузије и митови, него знање, реалистичке анализе и процене, опрез према свим акцијама које би могле да воде деструкцији институционалне државности, настојање да се процеси не сагледавају на узак дневно-политички начин него из перспективе одржања и трајнијих интереса, или „процеса дугог трајања“, као и избегавање унутрашњих сукоба и раскола, јер њихово подстицање, наочито у такозваним „патриотским“ круговима, сада је на дневном реду непријатељских стратега.
Сталоженост и мир, али уз нужно постављање граница и спремност на жртву. Разумевање сложености прилика, али са што мање релативизације.
И две кључне ствари: изградња и обнова институција је неопходна, али је пре свега битно усмерење на друштво, на његове реалне потребе, могућности, његову динамику и структуру које би нас спречило да процене доносимо само на основу апстрактног институционализма или метафизичког конструкта „народа“. Једино тако је могуће изградити алтернативе које се не би свеле на уверење о неодвојивости капитализма од изградње националне државе.
Друго, подстицање културног стваралаштва у најширем смислу, за шта је свако од нас појединачно одговоран, без пасивног чекања државних интервенција и пребацивања одговорности само на институције. Стварајући се градимо, изграђујемо, успостављамо везе, спознајемо ко смо и шта нам је чинити. Стварамо тело народа које својом конкретношћу постаје отпорно на идеолошке и транс-идеолошке апстракције, на метафизику моћи која нас одваја од наших живих живота и живота заједнице, која никако, без обзира на идеолошке предзнаке, не сме бити заједница тлачења, него наслоњена на најбоље националне и цивилизацијске традиције које подразумевају тежњу ка заједништву али и сталну спремност на одметништво, правду али не на уштрб слободе, трпљење али не науштрб људског достојанства синова Божијих.
Црква, хајдучија и поезија су нас већ више пута спасавале и историји. А оне нису ни левица ни десница, ни капитализам ни социјализам, ни институција ни анархија. Улог синова светлости не мери се ни новцем у банци ни добрим намештењем ни властољубљем, већ Царством Небеским. А његов главни непријатељ су Златно тело и сви Вавилони овог света. То је наша борба и смисао свих наших патњи у историји. А од њих нас никакво „конвертитство“ неће спасти. Једино „успешно“ конвертитство би било нестанак, али није ваљда да нам још једино то преостаје?
Наш завет стога није бекство у смрт као у празнину, нити било какво бекство са „места страшног постојања“, већ жудња за повратком својој истинској домовини. Тамо где је наш прави лик и лик свих слободних људи овога света. Тамо где се све већ збило.
Владимир Коларић, Стање ствари
