Примат самолегитимизације нације као нулте идеологије мора почивати на уверењу о неопходности политичке и економске суверености у односу на било какву спољашњу силу или на међународни финансијски капитал
Наглашавајући како све идеологије у себи садрже противречност и конфликтност, које као њихови конститутивни елементу нису по себи проблематичне, словеначки аутор Растко Мочник предлаже појам нулте идеологије, за онај систем уверења и пракси који је у стању да произведе општу сагласност у једном друштву. Југословенски покушај стварања нулте идеологије од социјалистичког самоуправљања, према њему, доживео је пораз од никада деактивиране нулте идеологије – нације.
Континуитет историјских сећања које формирају свест о јединственој националној заједници, дакле, и поред свог насиља усмереног управо против носилаца тог континуитета (пре свега Цркве и сељаштва), није могао на дуже стазе и на чвршћим основама буде замењен, колико год добро осмишљеном и креативном, али историјски и симболички дефицитарном и апстрактном, идеолошком конструкцијом.
Покушај афирмисања нулте идеологије која не би почивала на нацији, у постјугословенском раздобљу обновљен је успостављањем евроунијских интеграција на место нулте идеологије. Међутим, док је социјалистичко самоуправљање представљало креативан покушај тражења свог пута унутар драматично подељене глобалне слике света, нулта идеологија евроунијских интеграција представљала је тек пасивно приклањање једном привремено доминантном идеолошком избору локалног карактера, који није имао ни најмање шансе да стекне општи сагласност и буде кохерентно образложен, а о мотивацијском потенцијалу да не говоримо.
Обнова национализма на идентитетским основама, по узору на нове идентитетско-идеолошке тенденције у Европи, здраво за готово узима нацију као нулту идеологију око које не може бити спора. Али ово ће бити одговарајући и продуктиван избор само ако таква нација не буде конструисана као локална микро-ћелија глобалног капиталистичког агона, него као простор слободе, где жеља за независношћу заједнице, укрштена са личним слободама, ни и једном тренутку не би смела да постане изговор за било који облик међусобне друштвене и економске експлоатације.
Примат самолегитимизације нације као нулте идеологије мора почивати на уверењу о неопходности политичке и економске суверености у односу на било какву спољашњу силу или на међународни финансијски капитал, као услова за изградњу једне здраве друштвене заједнице која би почивала на начелима правде, солидарности и колективних и индивидуалних слобода.
А то за нас не би смеле да буду пуке апстракције, већ управо оне вредности које су нам у народној култури предате кроз наше велико песништво, а у елитној култури у непролазном стваралачком подвигу Светог Саве.
Које смо Косовским заветом, надајмо се заувек и увек изнова, прихватили у виду тежње за независношћу и слободом, заснивањем живота појединаца и заједнице на непролазним вредностима и вере у неупоредиву снагу и вредност људске личности.
А те вредности не би смеле да имају ни најмању везу са тлачењем.
Владимир Коларић, Стање ствари
