Став

Владимир Коларић: Против заборава – потребно је једно велико ДА!

Излаз је у суочавању, а не у бежању и забораву. Ни у привидној удобности и лукративном послушништву. Ни у презиру према сународницима који се нису добро снашли у садашњим околностима, или су просто млади или стари, или о понечему другачије мисле

Исак Башевис Сингер је у једном разговору описао стање једне заједнице гетоизованих Јевреја, који су се пред лебдећом опасношћу, која ће се и завршити страдањем масовних размера, бранили заборавом, затварањем очију пред очигледним у споју са пасивношћу и неком врстом нехајности и инфантилне веселости.

Данас у Србији осећај лебдеће опасности као да је већи него икада раније, бар у поређењу са претходним деценијама. Опасности која је тим већа што делује као да као заједница не осећамо да смо спремни да се са њом носимо, већ бисмо радије све преспавали и сачекали да се реши само од себе.

Не верујем да већина верује у лажне наде нити у то да уопште имамо реалан избор, којим бисмо могли да избегнемо оно што изгледа неизбежно. Баш зато индустрија заборава и јесте тако снажна – од југоносталгије, патриотизма на речима, преко медијске хистерије и свеобухватних стратегија збуњивања у праве намере наших елита када су у питању темељна питања колективног опстанка.

Пасивност, недостатак енергије да се речи спроводе у дело, идејно-вредносна дезоријентација, недостатак увида у суштинске токове глобалних процеса, локалистичка надменост – све то нас омета како у правилној перцепцији стварности, тако и у осмишљавању и спровођењу делатних алтернатива.

У трагању за новим путевима, треба имати на уму и неколико следећих ствари:

  • способност за сложено мишљење, али јасан фокус на једноставно и конкретно изражене циљеве
  • алтернатива ментално не сме бити мапирана као један од могућих путева, већ као једини избор, који почива на јасној позицији и перспективи из којих се осмишљава и делује
  • неопходност личног напора и одговорности
  • неопходност повезивања и организовања, које подразумева и сарадњу са међународном нивоу
  • избор деловања кроз институције, притиском на институције или ван институција – зависно од околности (не одбацивати ни један начин)
  • неговање правне и политичке свести, економски реализам
  • фокус на културну производњу и образовање, коришћење свих могућности преношења знања и подстицања сазнајне воље и моћи
  • активност у комуникацији са свим сегментима становништва, без елитизма и искључивости
  • рад на себи, посвећена будност и – опет – одговорност.

И најважније, разумевање да је излаз у суочавању, а не у бежању и забораву. Ни у привидној удобности и лукративном послушништву. Ни у презиру према сународницима који се нису добро снашли у садашњим околностима, или су просто млади или стари, или о понечему другачије мисле.

Потискивање и неснађеност у којој се налазимо, поред свега негативног, крију потенцијале унутрашњег отпора и радикалног одбацивања доминантних и октроисаних идејно-вредносних образаца, које треба искористити.

Спознаја, колико год неосвешћена и потискивана, да се налазимо на рубу, може да доведе до укопавања у месту, жеље да се скочи у понор, али и до жеље за узлетом – у потрази за новим сигурнијим тлом за изградњу наших живота.

Како ова последња могућност не би била схваћена у смислу подстицања емиграције, потребно је много више од очајања и празних речи, од самољубља и међусобица, потребно је једно велико ДА.

Потребно нам је нешто велико. Али замисливо и оствариво. А много тога може да обухвати и осмисли људски ум, и да изгради његова воља. Треба радити на томе.

Владимир Коларић, Стање ствари

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!