Развластити „зле волшебнике“, јер биологија не може баш све сама, основни је задатак који стоји пред нама
Ушао сам у године када они који би ми могли бити деца већ преузимају озбиљне животне одговорности. Некога то сазнање узнемирава, јер „беше његово“, некога охрабрује, јер има ко да „нас наследи“. Ја се трудим да не будем сентименталан и да избегавам надмен, покровитељски или снисходљив однос према тим људима.
И баш у последње време сам упознао прилично изузетних младића и девојака у раним двадесетим. Толико супротно од, чини се никад већег кукумавчења због стања духа у ком се налазе млади, мерљивим само са кукумавчењем због „нас оваквих какви смо“.
А раслабљени смо, то је тачно, не на начин грађана развијених друштава одгајаних на потрошачком менталитету и одрицању од „традицоналних идентитета“ већ на начин једне дубље, историјски генерисане, а све је очигледније духовне расцепљености и онемоћалости.
Агресија усмерена према младима је стога пројектовање те раслабљености и димна завеса за (не)прихватање сопствене одговорности. Младе продајемо и издајемо подређујући их сопственим конструктима, међу којима конструкт носталгије није међу последњима.
Једна носталгичарка, не више тако млада, у драми којој пише прихвата конструкт носталгије према земљи и времену које никако не може бити део њеног животног искуства, отворено признајући, али без критичке рефлексије, да је то последица утицаја њене мајке. И још млађи аутори пројекције својих родитеља прихватају као своје, што би било још тужније да не знате да то једним делом чине зато што схватају да им се то исплати. Да је то, укратко, добар начин да се дође до пара које дају одређени фондови, јер пара је иначе све мање.
Али има и другачијих младих, образованих и вољних, који можда још не схватају, али осећају да су их продали. Један студент са којим волим да се сретнем повремено, јер ми прија његова стаменост, унутрашња чврстина у споју са гипким умом и трудољубљем, одлично схвата да не треба од неког другог да очекује да уреди његов живот, да ништа није унапред заслужио, нити му ишта припада само по себи. Он је можда човек конзервативних погледа – јер, ето, „данашњи млади су конзервативни“ – али шта је лоше у томе што тај младић, на пример, искрено воли своје родитеље и заједно са браћом скупи новац да их на годишњицу пошаље на кратак одмор. Што за њега није мала жртва и што не чини како би било коме било шта демонстрирао.
Или други, који је упркос неизвесном послу глумца и прилично „аристократичним“ идеолошко-философским погледима, одлучио да се као још прилично млад одважи на одговорност родитељства, опет ни од ког ништа не очекујући.
Укратко, то нису млади конзервативци из привилегованих породица, као они с почетка деведесетих, који су, чим им је „удба“ заврнула изворе финансирања, пригрлили доминантну идеологију, неспремни да изаберу овдашњу варијанту „пута којим се ређе иде“.
Али исто тако, један младић чији идеолошки погледи нису тако изграђени, већ пре нагиње овдашњем културњачком мејнстриму, пожалио ми се како се не његовом факултету и даље понашају као да Југославија и даље постоји, како се све креће у тим оквирима, једне утваре која спречава јасно сагледавање стварности.
Да не говоримо о повици на младе који „ништа не читају“, а у одељењу мог старијег сина, који иначе не иде ни у какву елитну школу, има више деце која читају изван лектире него у мом некадашњем, иначе изузетно добром, одељењу.
Далеко од тога да је све сјајно, али закључке треба доносити на основу јасних погледа и истраживања а не на основу самооправдавајућих митова и стереотипа. Или анимозитета према некоме ко наше тлапње не може да прихвати као „свето писмо“.
Образованији и честитији од већине припадника моје генерације, ови људи, а нисам поменуо ни део примера за које знам, и којих у својству узорка уопште није мало, заслужују поштен однос према себи, уместо да служе као отирач за нечије неостварене пубертетске фантазије или покриће за сопствене неуспехе, немоћ и раслабљеност. И свакако више од, подстицањем њихове енергије и потенцијалног националног ресантимана, претварања читавих генерација у „топовско месо“ у одбрану увек једног те истог, деценијама формираног поретка привилегованих. То је можда највећа опасност која је пред њима, нешто слично ономе што смо већ искусили почетком деведесетих.
Ако већ морају сами да траже своје путеве, немојмо их ометати фатаморганама које ће им заклањати ионако нимало ружичасту стварност. Нађимо снаге да им понудимо љубав, изазов, строгост и поверење, уместо равнодушности поплочане „добрим намерама“.
Идеологија нормалности, о којој сам писао, не сме да буде и њихова идеологија, јер смо иначе као друштво заувек завршили. Немамо ми, на овом нашем пограничју, услове за предуго таворење у култу малограђанштине, јер нам, пре или касније, затреба херојство. Не (само) оно ратно, него и стваралачко. Не требају нам илузије и празне приче, већ стварност и енергија.
Развластити „зле волшебнике“, јер биологија не може баш све сама, основни је задатак који стоји пред нама.
Владимир Коларић, Стање ствари
