ВЛАДИМИР КОСТИЋ НИЈЕ МОРАЛНО ДОСТОЈАН места председника САНУ

Поставља се питање зашто баш ја који припадам српској дијаспори (и радим као теоријски физичар 34 године у Немачкој) потежем питање научног и друштвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале председника САНУ Владимира Костића, а које се, на први поглед, тиче, пре свега, матице српског народа?

На то ме је нагнала његова крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године, која гласи: „У овом тренутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово?“ Подсећам српску јавност да српска дијаспора више од 200 година стоји на бранику отаџбине, помажући је безрезервно – морално, стручно и особито материјално, да се ослободи ропства, да сачува своје територије и да се цивилизацијски развија.

А, то исто чини и данас. Анализа научног опуса председника САНУ довела ме је до поразног сазнања, да председник САНУ Владимир Костић не поседује научно-моралнe квалитете који би га квалификовала за то место и да би његов реизбор био погубан за српско друштво. Напомињем, да је Владимир Костић изабран за председника САНУ 2015. са само 63 (!) гласа од могућих 125, што је вероватно јединствен случај у историји САНУ да је изабрани председник био на ивици поверења својих колега.

У прошлој (2018) години у јавности Србије водила се бурна дебата о суноврату САНУ, инициране многим нерегуларностима приликом избора кандидата за САНУ у 2018. години. Оне су у великој мери приписиване стању хаоса у САНУ, протекционизму и непотизму у раду њеног председника и председништва. Потом су се појавиле научно аргументоване сумње у веродостојност научног опуса, пре свега председника Владимира Костића, али и његовoг блискoг сарадника академика Ђорђа Шијачког, да су на многим радовима њихова имена дописана, односно да су масивно посезали за туђом интелектуалном својином.

НАУЧНИ КРИТЕРИЈУМИ У САНУ И ЊИХОВА ПРОИЗВОЉНА ПРИМЕНА

У даљем тексту ћу изложити непобитне чињенице о моралним ескападама у научном раду председника САНУ Владимира Костића, а које га потпуно дисквалификују за место председника САНУ и за његов поновни избор. Погледајмо ту тужну причу користећи метод евалуације научног рада, који је усвојила и сâма САНУ, а који се заснива на следећим научним параметрима: 1) укупан број објављених научних радова – означимо га у даљем тексту са Р; 2) укупан број научних цитата тих радова – означимо га са Ц; (3) Хиршов (Hirsch) индекс – означимо га са Х.

(На пример, Х=50 значи да аутор има 50 радова који су цитирани 50 или више пута.) Да напоменем читаоцима да се параметри (Р, Ц, Х) могу добити из најпознатије базе научних података Web of Science All Databases, која поред публикованих научних радова укључује и радове саопштене на конференцијама а који су такође публиковани у часописима. Та база научних података је етаблирана и опште прихваћена у целом свету. Она потпуније описује активност аутора – узима у обзир научне радове, радове на конференцијама који су потом публиковани у часописима.

Као илустрацију за вредносну скалу ових (Р, Ц, Х) параметара у бази података Web of Science All Databases, ево неколико изабраних примера, који су повезани с лауреатима Нобелове награде, и то из физике:

1. А. А. Абрикосов – (Р=208, Ц=8880, Х=38), Нобел 2003. за предвиђање вортекса у суперпроводницима. Нобеловски рад цитиран 1600 пута.
2. 2. К. Г. Вилсон – (Р=13, Ц=4720, Х=11), Нобел 1982. за објашњење фазних прелаза. Нобеловски рад цитиран 1400 пута.
3. П. В. Хигс – (Р=49, Ц=6640, Х=22), Нобел 2013. за предвиђање Хигсовог бозона. Нобеловски рад цитиран 1900 пута.
4. Б. С. Џозефсон – (Р=40, Ц=4840, Х=14), Нобел 1973. за предвиђање Џозефсоновог ефекта. Нобеловски рад цитиран 2330 пута.
5. Ф. Д. М. Халдејн – (Р=126, Ц=23800, Х=57), Нобел 2016. за откриће тополошких фазних прелаза. Нобеловски рад цитиран 2630 пута.

Интересантно је истаћи, да има нобеловаца из физике са знатно већим параметрима (Р, Ц, Х) и већом цитираношћу нобеловског рада од горе наведених, а чија су открића мање (!?) значајна од горе наведених Алексеја Абрикосова и Брајана Џозефсона, твораца великих теоријских открића у физици суперпроводности, а која имају и велику технолошку примену. Петорицу горе наведених нобеловаца сам изабрао и као куриозитет, јер се испоставља да готово сви они имају слабије параметре (Р, Ц, Х)од председника САНУ Костића (Р=840, Ц=7800, Х=44 (а поготову од академика Шијачког са Р=1.050, Ц=32.000 и Х=73 !).

Рецимо и то, да се данас у свету значајан број научника (поготово на Западу) бескрупулозно утркује да има што веће вредности параметара (Р, Ц, Х) служећи се и недостојним средствима. Тако, у тој еуфорији знатан број научника присваја туђу интелектуалну својину – тако што се потписују на научне радове у чијој изради нису уопште учествовали. На жалост, овакав начин присвајања туђе интелектуалне имовине уселио се и у САНУ, што ћу показати на примеру председника САНУ Владимира Костића.

Горњи примери с евалуацијом Нобелових лауреата, као и председника САНУ, само на основу параметара (Р, Ц, Х) указују да треба бити веома опрезан при упоређивању научних резултата и научника само на основу њих, поготово ако они припадају различитим научним областима. Јер, у науци је битан квалитет научног рада, а о њему могу да суде пре свега врхунски специјалисти у некој области. Важно је истаћи да је за оцену квалитета науке и научника у једној средини потребно, да у њој постоји критична маса компетентних научника, који могу да процене квалитет рада, наравно узимајући у обзир и параметре (Р, Ц, Х) али чинећи то с мером.

Уверен сам да би на основу овог општијег критеријума српски генетичар светског ранга, др Миодраг Стојковић, постао члан било које академије наука у свету, јер др Стојковић има онај идеалан спој квалитета и квантитета научног опуса. Али ни тако грандиозан опус овог генетичара светског реномеа није био довољан да постане члан САНУ! Његов случај указује на болну чињеницу, да је САНУ више један затворени непотистички клуб него озбиљна научна институција, јер одлуке о кандидатима доносе на основу селективне примене параметара (Р, Ц, Х) – некад их прихватају, а некад одбацују. Јер да није тако, председник САНУ и цело председништво, требало је, због грубог кршења прописаних правила у случају др Стојковића, да поднесу неопозиве оставке.

Напротив, они су страсно оправдавали (нарочито председник САНУ и потпредседник Зоран В. Поповић) ову срамну одлуку. С оваквим председништвом на челу, а и без критичне масе врхунских научника, САНУ није у стању да изабере најквалитетније кандидате, поготово из природних и медицинских наука.

ПРЕДСЕДНИК САНУ ЛАЖНО ПРИКАЗУЈЕ СВОЈЕ СТВАРАЛАШТВО

Као што је већ напоменуто, по подацима из базе научних података Web of Science All Databases академик Владимир Костић има научне параметре: (Р=840, Ц=7800, Х=44). (Постоји и „техничка“ флуктуација ових параметара – не више од 5–10% – због могућности да се појави још неки аутор с истим именом; то сам у великој мери настојао да избегнем.) То су сјајне вредности ових параметара, када не би постојало оно АЛИ. Када неки истраживач има овако високе параметре, а не спада у групу водећих светских научника у својој области (као што је случај с председником САНУ), поставља се суштинско питање – да ли је име председника САНУ просто дописано на многим радовима? Е, у том грму лежи зец и то повелики и прилично компромитујући по председника САНУ. Ево, чињеница.

а) Приликом недавног интервјуа на ТВ каналу Н1, на питање новинара „Да ли је тачно да је у 2017. години објавио 47 научних радова?“ председник САНУ је то одлучно негирао, тврдећи да је објавио „само“ трећину од тог броја радова – што значи „само“ око 16 радова.

б) Само неколико недеља касније, председник САНУ тврди у Куриру да је у 2017. имао „само“ 20 научних радова. Које је тврђење председника тачно? Па, ни једно ни друго! Значи, г. Костић је јавно изнео не само контрадикторне него и лажне податке.

У ствари, председник САНУ је дебело и свесно обмануо српску јавност, јер се из еминентне базе података Web of Science Аll Databases види да је у 2017. публиковао 41 (четрдесетједан) рад! Тај опус обухвата научне радовe у часописима – има их 25, a и радове саопштене на конференцијама – има их 16, а који су такође публиковани у међународним часописима. Јер, и потоњи радови улазе у број научних цитата председника Костића.

Пошто времешни председник САНУ велики део времена проводи и у раду у САНУ, а и обавља временски захтевне професорске, менторске, рецензентске, лекарске и административне дужности на Неуролошкој клиници у Београду, оправдана је сумња, да је ментално и физички немогуће, да је он активно учествовао у изради тако великог броја радова (41), већ да је његово име у многим случајевима дописано на те радове и да је овде ради о присвајању туђе интелектуалне својине! Ово одговорно тврдим – као научник који се активно бави науком више од 40 година, радећи у низу светски признатих научних института: Лебедев – Москва, ЕТХ – Цирих, Макс Планк Институти – Штутгарт, Дрезден, БНЛ – Брукхевен (САД), као и на низу познатих иностраних универзитета.

Поставља се веома важно питање: зашто председник САНУ упорно умањује број својих публикованих (41) радова у 2017. години? Па због тога, јер је и сâм свестан да је немогуће активно учествовати у изради тако енормног броја радова – чији је број примеренији за један научни институт од двадесетак истраживача, и да је на многим радовима његово име просто дописано. Председник САНУ овим непримереним триком покушава да одагна оправдане сумње научне јавности, да је обилно присвајао туђу интелектуалну својину – дописивањем свог имена на научне радове.

Председник САНУ Владимир Костић је и раније „ухваћен на делу“, јер је познати српски физичар Филип Вукајловић навео податке, такође из Web of Science, да је 2014. године председник САНУ био потписан на чак невероватна 43 рада! Интересантно је, да је и тада тврдио да их је било „само“ 15, при томе не схватајући да је и потоњи број такође глогов колац у његов научни и морални интегритет.

ПРЕДСЕДНИК САНУ МАНИПУЛИШЕ СВОЈИМ НАУЧНИМ ОПУСОМ

Пре него што прикажем квантитативну анализу још неких битних манипулација својим научним опусом од стране председника САНУ, дужан сам да дам једно појашњење које је неопходно да би се она правилно разумела. Данас је уобичајено у светској науци (а особито на Западу с којим су повезане научне активности академика Костића као корисника низа америчких стипендија) да је научни руководилац пројекта потписан као последњи аутор на раду, а главни извођaчи радова су потписани на првим местима.

Да бих такође демистификовао предимензиониране оцене о „величини“ научног опуса председника САНУ, анализираћу структуру и распоред аутора на тим научним радовима, као и место (а самим тим и научну улогу) Владимира Костића на њима. Из њих произилазе следеће оцене морално-научног аспекта рада председника САНУ: а) постоји основна сумња да председник САНУ већ годинама присваја туђу интелектуалну својину – јер му је име дописано на знатан број радова, б) предсеник САНУ није водећи светски научник у својој области – као што га његови сарадници из разумљивих разлога представљају, већ је пре свега локални ауторитарни научни матадор. Ево и аргумената за ове тврдње.

1. У својим саопштењима о броју радова у 2017. години (негде тврди да их је 16 негде 20, а стварно их је било 41), председник САНУ, као што је речено раније, намерно занемарује радове на међународним конференцијама (публиковане у часописима), само да би умањио број публикција у којима присваја туђу интелектуалну својину. Али, када му затреба да увећа свој Хирш-индекс и научни значај, тада он рачуна и ове радове, али то не саопштава јавности! Ево, једног еклатантног примера. Наиме, у једној од манипулисаних листа својих радова – коју је доставио јавности и САНУ, председник САНУ под бројем 334 цитира следећи рад:
2. Early development of levodopa-induced dyskinesias and response fluctuations in young-onset Parkinson’s disease by Kostic V, Przedborski S, Flaster E, Sternic N., Neurology. 1991 Feb; 41 (2 (Pt 1)): 202–205.*

Као што се из овог види, председник САНУ је у својој листи навео само да је тај рад штампан у часопису Neurology 1991, без навођења да је тај рад саопштен 1990. године и на међународној конференцији у Мајамију, Флорида. А, управо овај податак је експлицитно наведен у исцрпној бази подататка Web of Science All Databases, који гласи:

Early development of levodopa-induced dyskinesias and response fluctuations in young-onset Parkinson’s disease, by: Kostic V, Przdeborski S; Flster E et al. Conference: 42ND ANNUAL MEETING OF THE AMERICAN ACADEMY OF NEUROLOGY Location: MIAMI, FL Date: APR, 1990 Sponsor(s): AMER ACAD NEUROL NEUROLOGY Volume: 41, Issue: 2 Pages: 202–205 Part: 1, Published: FEB 1991.

Значи, овај рад који има велики број (235) цитата и заузима високо 5. место на листи Хирш-индекса Владимира Костића, прво је саопштен на конференцији 1990. а потом и публикован у часопису. Јасно је, да председник САНУ перфидно манипулише подацима. Тако, када му треба да смањи број радова на којима је његово име само фиктивно, односно дописано, он не рачуна радове који су саопштени на конференцијама (а потом публиковани у часописима) – као што је случај у 2017. и у 2014. а када му треба да повећа Хиршов индекс он рачуна и те радове – као што се јасно види из горњег примера. Овако срамне и ситно-шићарџијске манипулације су недостојне једног председника САНУ.

1. Рецимо и то, да од 44 радова који улазе у Хиршов индекс, Владимир Костић је на само 8 главни извођач а на 6 је руководилац рада. На осталим радовима његово име је утопљено у „златној“ средини међу осталим ауторима. А, на радовиима с око четрдесетак (иностраних) аутора он је негде на 25. месту. Све ово даје велики основ за сумњу, да је и на већем броју радова са Хирш-листе име председника САНУ једноставно придодато.
2. Али, зато је на радовима с огромном већином српских ко-аутора име председника САНУ је у 90% случајева на последњем месту – што значи да је у локалним српским оквирима неприкосновени шеф и аутотитет својим потчињенима.

ИНОСТРАНА НАУЧНА САРАДЊА ПРЕДСЕДНИКА САНУ НИЈЕ ЗА ПОХВАЛУ

Распрострањен мит у локалним српским медицинским круговима о председнику САНУ као „светском научном лидеру у неурологији“ пада у амбис када се анализира његова, наводно успешна, инострана научна сарадња. Ево, шта о крајње скромном научним доприносу председника САНУ у иностраној сарадњи каже еминентна база научних података Web of Science All Databases.

а) На радовима на билатералном пројекту српско-италијанске кооперације, од 18 радова председник САНУ је на само 3 рада на последњем месту (био формални руководилац) а ниједном на првом месту (главни извођач), док је италијански професор био на 15 радова потписан као последњи аутор, односно он је у тој сарадњи био научни руководилац председнику САНУ. Значи, чак ни у билатералној научној сарадњи председник САНУ није научни лидер „светског“ гласа!

б) На радовима с претежном већином иностраних аутора, где је просечан број аутора по раду 22 (!), име председника САНУ Владимир Костића се у просеку налази на скромном 12. месту! Овај податак је и најачи аргумент за основну сумњу, да је име Владимира Костића дописано на ове радове и да је његов допринос на њима миноран или другоразредан. Другим речима, председник САНУ је приликом иностране научне сарадње у великој мери присвајао туђу интелектуалну својину, што није својствено научницима светског гласа – ниједан не би дописао своје име на дванаесто место (од 22)!

Из (а) и (б) се јасно закључује да председник САНУ, неуролог Владимир Костић, није водећи светски стручњак у неурологији – као што пише у саопштењима САНУ и како без утемељења тврде његови потчињени сарадници, јер је немогућ догађај да је име неког водећег светског научника у просеку на 12. месту од 22 потписника рада. Ова, назовимо је правим именом, буразерска инострана научна сарадња не служи на част једном председнику САНУ и показује одсуство моралног сензибилитета код Владимира Костића.

Фото: Н.С.

МЕГАЛОМАНСКИ НАДУВАН НАУЧНИ ОПУС ПРЕДСЕДНИКА САНУ

И друге научне активности председника САНУ стављају нас пред велику дилему: да ли је он научни Супермен или је научни мегаломан израстао у једној ауторитарној средини? Да је реч о овом потоњем (а не феномен Супермена) говори нам сумирани научни опус председника САНУ.

(а) у научној каријери је публиковао 840 научних радова (!), укључујући и радове на многим конференцијама (било их је у његовој каријери бар преко 100), као и одговарајућа путовања;

б) он је научни рецензент у 55 (!) часописа – значи да би требало да направи бар педесетак рецензија годишње;

в) био је ментор 47 (!) научних дисертација, 27 докторских и 20 магистарских – ово указује на погубан феномен „штанцовања“ доктората и магистратура на медицинским факултетима у Србији. (Зато, и не чуди чињеница, да се за иоле сложенији медицински третман српски пацијенти шаљу ван Србије или их лече инострани лекари – част појединим изузецима);

г) вршио је, а врши и данас, многе значајне јавне функције – председник САНУ, директор Неуролошке клинике у Београду, професор и декан Медицинског факултета у Београду, члан неколико десетина стручних међународних и домаћих одбора и асоцијација …

Значи, председник САНУ Костић је у току свог научног века писао у просеку бар један научни рад сваких 10 дана (!), био ментор 2–3 научне теза годишње (!), писао 2–3 рецензије научних чланака месечно (!), учествовао бар на 3–4 конференције годишње(!), радио свакодневно на клиници са хиљадама пацијената (!), имао неколико хиљада састанака и консултација (!) – као ментор, декан, директор, члан многих домаћих и страних асоцијација, као председник САНУ, итд.

Има мегаломанских научних каријера и у свету, али су оне понекад контрапродуктивне и по реноме сâмих извођача. Наиме, аутор овог текста се сећа једног еклатантног примера предимензиониране научне каријере. Радећи на једном веома познатом иностраном институту један (од неколико) директор је посебно био инфициран енормним публиковањем радова (преко 1.500) и дописивањем свог имена. Једном се појавио препринт рада чланова његове лабораторије, на којем се његово име појавило на последњем месту (он га је сâм дописао као формални руководилац!), а истовремено су се на крају рада аутори (не знајући да ће се он дописати на рад) захвалили овом „корифеју“ на подршци и дискусијама! То одсуство морално-научних скрупула вратило се овом „лидеру“ као отровни бумеранг – и дан данас се, много година после смрти дотичног, ова анегдота препричава с презиром и подсмехом.

Да закључим – овим дописом српској јавности, универзитетима и институтима желим да скренем пажњу да председник САНУ Владимир С. Костић нема морално-научну вертикалу по којој би се будуће генерације – које стреме високим и чистим идеалима, могле успињати и развијати просперитетну Србију.

Горе изнете чињенице јасно доказују да Владимир Костић не заслужује да буде председник САНУ: а) јер је манипулисао својим научним опусом и лажно га представљао јавности, б) јер постоји основна сумња да је присвајао туђу интелектуалну својину, потписујући се на радове на којима није активно учествовао, в) да је за време свог мандата толерисао флагрантно присвајање туђе интелектуалне својине од стране других академика у САНУ – посебно академика Ђорђа Шијачког, и да их није позвао на одговорност.

Апелујем на српске научнике, уметнике, интлектуалце и целокупну српску јавност, да се супроставе поновном избору Владимира Костића за председника САНУ, јер он у свом научном и дрштвеном раду није поштовао морални и научни кодекс, те је тако непоправљиво нарушио углед САНУ.

Миодраг Кулић, доктор физичких наука и теоријски физичар

Немачка, 25. 2. 2019.

P.S.

Ево једног истинског примера који је у бити парадигма за научника с моралном вертикалом. Године 1978–1979. аутор овог текста, теоријски физичар по струци, радио је на Лебедев институту у Москви, у групи академика Виталија Лазаревича Гинзбурга (нобеловскии лауреат 2003) у лабораторији која носи име великог руског физичара, академика и хуманисте Игора Јевгенијевича Тама (нобеловски лауерат 1958). Сви у институту су га веома уважавали, не само због великог интелекта, већ и због скромности и добронамерности.

Јер, Игор Јевгенијевич Там је био образац човека с моралним и научним инегритетом. А ево и зашто? Он је за цео свој радни век публиковао 55 (педесетпет !) научних радова а за један од њих је добио и Нобелову награду. Али, пред крај живота Игор Јевгенијевич се одрекао своја три рада, јер су, како је утврдио, били погрешни! Нису то била само друга времена, већ су били и други људи – они прави с врлинама, моралним принципима… За оваквим људима са задивљујућом научно-моралном вертикалом вапи данашња Србија и САНУ.

Миодраг КУлић,Србин.инфо