Џорџ Сорош слови као важна „сива еминенција“ у смислу империјалистичких тенденција Запада, али пре свега као отелотворење апсолутно бескрупулозног капитализма, чије идолопоклоничко клањање „златном телету“ профита буквално подразумева идење преко лешева. Оно, дакле, што се и на Западу означава као „капиталистичка звер“. Његов отац, угледни адвокат у Будимпешти, поверио га је својевремено као четрнаестогодишњака свом католичком мађарском пријатељу, који се обавезао да га представља као своје католичко кумче и тако га спасао од нацистичких прогона.
„Кумче“ се одужило свом „куму“помажући му, активно саучествујући у пљачкању имовине од својих безбројних злосрећних земљака, које су нацисти депортовали у своје логоре смрти.
Нико не може да искреније сведочи о човеку, од њега самог. Чак и када је нечовек. Стога је корисно, поучно упознати се са овим његовим речима. Карактеристично је иначе његово „образложење“ свог младалачког делања, идентично оном које се тако често чује од оних који продају дрогу деци, наиме: „Да ја то нисам радио, радио би неко други и све би било исто.“ На претпостављено велику жалост жустрих антисемита, који га исувише радо означавају као „типичног злог Јеврејина“, ово вероватно прво у животу зло Сорош је нанео управо народу из кога је потекао. Тај начин поступања обезбожених отпадника и конвертита Срби више него добро познају после свих страшних историјских искустава, које су имали са бившим Србима, са разноразним Зломајсторовићима и Зулумпашићима. Не, такви припадају само легијама Зла са великим „З“, које познају само једног мрачног господара.
Своју обезбоженост, иначе, Сорош овде лично и врло експлицитно потврђује.
