Чим је постало познато да је угледни израелски истраживач Холокауста, проф. др Гидеон Грајф, за своје вишедееценијске научне заслуге у тој области добио највише немачко одликовање, активирао се увек спремни анти-српски лоби и почео да баца дрвље и камење на овог светски познатог и признатог научника. Јер професор Грајф је председавао и Међународној комисији за истраживање „Случаја Сребреница“ а њен закључак је, после једногодишњег рада, гласио да се тамо догодио ратни злочин, али не и геноцид.
Др Љиљана Никшић, амбасадор у Министарству иностраних послова, као и обично одмах је устала у одбрану истине и српског националног интереса. Замолила је, поред осталог, и мене за сарадњу. На то сам, као прво, 04.11. послао мејл једном уреднику најутицајнијег немачког недељника „Der Spiegel“, са молбом да у име медијске неутралности и новинарске коректности да реч и професору Грајфу, да му понуди један интервју. То исто, мада прилагођено, послао сам и посланику Левице у немачком Бундестагу, др Александру Ноју, који је пар пута у српским медијима иступио као противник непрестајуће сатанизације Срба од стране Запада.
Ниједан одговор није стигао, што је наравно исто тако један одговор.
Закључно, послао сам др Љиљани Никшић једно саопштење које ће, преведено на енглески, бити послато израелским, европским и светским медијима. Да ли ће то у иоле довољној мери парирати хајци на професора Грајфа, да ли ће он ипак добити одавно заслужени највиши немачки орден за изузетно велики допринос истраживању нацистичког геноцидног пројекта, Холокауста?
Веома сумњам у то, али то није разлог да се не подигне глас против неистине и неправде, јер ћутање увек значи одобравање или у најмању руку резигнацију, ако не шта више и капитулацију.
Стога желим да ставим ову документацију на располагање нашој јавности, то би наиме смело, ако ништа друго, да се покаже лековитим у односу на мишљење о „нашим западним пријатељима“, чије делање наспрам Срба се најмање од почетка деведесетих година прошлог века ниуколико и нажалост није променило.
Српски превод писма урединку недељника „Der Spiegel“ Дирку Курбјувајту (потом прослеђено и немачком посланику др Ноју):
Поштовани господине Курбјувајт,
Ми смо се срели на Франкфуртском сајму књига 2019. и тада сте ме на Српском штанду, који сам водио, интервјуисали о Петеру Хандкеу и његовој Нобеловој награди. Изразио сам скепсу да ће тај исказ наћи место у Шпиглу, јер моја позитивна и аргументована изјава о Хандкеу не одговара Mainstream-у у Немачкој. Ви сте ми, међутим, засигурали да ће се то објавити, дали ми своју визиткарту и рекли да ћете ми потоме одмах послати одговарајући ПДФ.
Да до објављивања ипак није дошло, није ме нарочито изненадило, јер црно-бела мантра о „српским bad guys“ детерминше не само немачку политику, већ нажалост и медије и то деценијама. Ту се дефинитивно ставља тачка на медијски плурализам, јер шта би већ могли још да кажу оптужени и у истом даху осуђени?
Независно од тога, желео бих да Вас упознам са једним новим „случајем“. Светски познати и признати истраживач Холокауста, проф. др Гидеон Грајф, добио је за своје заслуге при истраживању Холокауста од Председника Немачке, господина Франка Валтера Штајмајера, одликовање Bundesverdienstkreuz am Bande des Verdinestordens der Bundesrepublik Deutschland. Одмах потом активирао се анти-српски лоби, у Немачкој на челу са господином Шварц-Шилингом, јер професор Грајф је био Председник Међународне комисије за истраживање „Случаја Сребреница“, чији закључак гласи, да се тада догодио тешки ратни злочин, али не и геноцид, не Холокауст.
На то је секретаријат Председника Немачке објавио, да господин Штајнмајер поново разматра своју одлуку, што значи да припрема њено опозивање. На Западу, дакле, ништа ново.
Зар не мислите и Ви, да је професор Грајф заслужио бољи третман од стране немачких медија, који би одговарао принципима плурализма мишљења, фер понашања и што је могуће већe објективности? И да Ваши читаоци имају право на што свеобухватније информације? И то не само, јер немачки медији себе означавају као „чуваре демократије, слободе и људских права“, већ и у смислу дубоко хуманистичког правног принципа „In dubio pro reo“ („У случају сумње, за окривљеног“)?
Ову поруку ћемо, сигурно, у догледно време, у прилагођеној форми и на енглеском, послати и медијима широм света. Но Ви, а потом и други немачки медији, имате првенство јер при овоме се ради о једној проблематици унутар Немачке, стога прво Вама следеће питање:
Сматрате ли и Ви примереним, да понудите професору Грајфу један интервју, шансу да се изјасни у немачкој јавности? Сви потребни подаци се налазе у његовом доњем обраћању Немачкој амбасади у Израелу и у атачменту, но ако желити, стојим Вам на располагању за успостављање првог контакта.
С поштовањем…
Јавно саопштење за израелске, европске и светске медије:
Светски познати и признати израелски истраживач Холокауста (и потомак жртава Холокауста), проф. др Гидеон Грајф, добио је недавно за своје заслуге при истраживању Холокауста од Председника Немачке, господина Валтера Штајмајера, високо одликовање Bundesverdienstkreuz am Bande des Verdiеnstordens der Bundesrepublik Deutschland. Одмах потом активирао се босанско-муслимански (потпомогнут хрватским и косметско-албанским) лоби, у Немачкој на челу са господином Шварц-Шилингом, јер професор Грајф је био Председник Међународне комисије за истраживање „Случаја Сребреница“, чији закључак гласи, да се тада догодио тешки ратни злочин, али не и геноцид, не Холокауст.
На то је секретаријат Председника Немачке објавио, да господин Штајнмајер „поново разматра своју одлуку“, што значи да припрема њено опозивање.
Потом је добар део немачких медија и политичара почео да подржава и потенцира ову контроверзу, наравно, у смислу дисквалификовања професора Грајфа.
Зар није заправо загонетно, да један истраживач за своје заслуге при изучавању Холокауста искуси такву част и да за те исте заслуге (иста методологија, акрибија, научна и људска савесност) у случају Сребренице буде тако обешчашћен?
О чему се ради?
Геноцид је низ радњи, како је то постулирао пољски научник Рафаел Лемкин после Другог светског рата, чији је циљ уништавање једне – национално или етнички, расно и/или верски детерминисане – људске групе, без обзира на пол и узраст жртава. Он подразумева, као прво, постојање једне доказиве специјалне намере (dolus specialis), без које се ради о хомоциду, даље доказиве припремне мере и закључно доказиво постојање једног плана и извршавање истог.
Генерална скупштина УН је на основу ове дефиниције злочина донела 09. децембра 1948. „Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида“ и тиме исти постаје део међународног кривичног права. То је, дакле, нормални, једино логични редослед, наиме, прво наука утврди и дефинише једно фактично стање а потом га право на основу тога санкционише.
Холокауст, са око 6.000.000 јеврејских жртава, поседује све карактеристике овог „највећег злочина, који историја човечанства познаје“.
„Случај Сребреница“ се пак односи на масовни ратни злочин, који су у време грађанских ратова при насилном распаду друге Југославије, 1995. починиле српске оружане снаге, стрељајући неколико хиљада босанско-муслиманских мушкараца, пошто су претходно организовали сигурну евакуацију преко 20.000 њихових жена и деце.
Да се контекст ових трагичних догађања не изгуби баш сасвим из вида, у претходне четири године су босанско-муслиманске оружане снаге под командом Насера Орића из ове наводно „демилитаризоване зоне“ убили преко 2.600 ненаоружаних српских цивила у околним селима, закључно са старцима, женама и децом. Званични извештаји о томе су стигли у УН, но Хашки трибунал за бившу Југославију (ICTY), иако основан од УН, ослободио је Орића сваке одговорности.
Тај исти трибунал је, међутим, одлучио да је горе наведени злочин у Сребреници, а потпуно занемарујући горе ословљени контекст који превасходно говори за слепу освету, био заправо геноцид, иако врло очигледно ни најмање не испуњава критеријуме наведене у Лемкиновој дефиницији (наука) и у УН-„Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида“ (међународно право).
Од тада босанско-муслимански (хрватски, косметско-албански) лоби, све исламске државе, као и западни политичари и медији унисоно инсистирају на неприкосновености ове пресуде и њеном безусловном важењу.
ICTY, дакле, изврће на главу, преокреће у своју супротност горе поменути нормални, једино логични редослед, наиме, да прво наука утврди и дефинише једно фактично стање а потом га право на основу тога санкционише.
Јер сада један ad hoc суд намеће науци свој поглед и став, и прети казном свим другомишљеницима, што се апсолутно не може прихватити, јер тако нешто се дешавало само у једноумним и антиправним тоталитаристичким режимима.
Упркос томе, почело је оркестрирано и интензивно омаловажавање Грајфовог успешног вишедеценијског рада на истраживању Холокауста, као и блаћење његове личности, све до постављања његовог не само научног, већ и основног људског интегритета у питање.
Било би, дакле, само консеквентно да дотични исто то примене и на више светски познатих и признатих експерата из читавог света, који апсолутно деле овај став и закључке професора Грајфа и Међународне комисије за истраживање „Случаја Сребреница“. Овде неколико примера:
Тада највиши УН-представници у Босни и Херцеговини и сведоци са лица места, Phillip Corwin, Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretery General for Bosnia and Herzegowina и Carlos Martins Branco, УН-изасланик, са статусом УН-Званични посматрач; историчари као Prof. Dr. Kjell Magnusson, Универзитет Uppsala, Schweden, и његов колега Prof. Dr. Lennart Palm; политолог Prof. Dr. Walter Manoschek са Универзитета у Бечу: правници, као Prof. Dr. Michael Mandel, York University, Toronto, Prof. Dr. Philip Hammond, South Bank University, London, Prof. Dr. Edward S. Herman, University Pennsylvania, USA.
Није, сигурно, згорега поменути да се међу њима налазе и директор „Simon Wiesenthal Center“ Efraim Zuroff, Prof. Dr. Jehuda Bauer, академски саветник у Yad Vashem-у и професор историје и студија Холокауста, Abraham-Harman-Institut, Hebrew University, Jerusalem…
Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф нпр. експлицитно констатује:
„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода (као што су то учиниле српске оружане снаге у Сребреници 1995, прим. аутора), уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)
Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило, не одговара опису или дефиницији геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога.
Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“
Да ли је и Зуроф само још један, од „геноцидних и циничних српских националиста“ изманипулисани тј. „кооптирани“ порицатељ геноцида и Холокауста, историјски ревизиониста, незналица, шарлатан, неко ко заслужује моралну осуду и правну казну?
Констелација снага је исувише очигледна а да се не намеће утисак, дакле, да су заправо Срби циљ ове кампање, којима се по сваку цену мора наметнути „стварна стварност“ Хашког трибунала.
Но да ли је могуће да су Срби додуше циљано и масивно погођени, али у извесном смислу опет једном „колатерална штета“, да је скривени и дубљи циљ у суштини поставити и Јеврејима једну опаку замку, и то управо у односу на Холокауст?
Јер Гидеон Грајф стоји несумњиво на гледишту науке и етике, не дозвољава једном ad hoc трибуналу, једноумним политичарима, оркестрираним медијима и загриженим лобистима да га застраше или корумпирају, но он стоји и за нешто више.
Он, наиме, никоме не дозвољава да безочним инфлационирањем и девалвирањем појма геноцида обезвреди Холокауст и банализује његове невине жртве, да их још једном онечовечи и сведе на једну ето само статистичку величину.
Јер управо то раде сви они, који га сада нападају.
Није чудно да дотични по правилу долазе из средина односно културолошких традиција, где је латентни антисемитизам тј. много прецизније антијудаизам не само историјски посведочен, већ и до данас више него евидентан. Но, изузетно тешко је разумети, зашто њима припадају и појединци из јеврејске области науке и медија, било у Израелу, било у свету? Како је могуће да не сагледају, у коликој мери је ова кампања заправо уперена против њих самих, против њихове историје и Холокауста?
За Србе је посебно горко сазнање, да они свој став образлажу превасходно антисрпским флоскулама са Запада из деведесетих година, јер Срби не припадају тим традиционално антијеврејски оријентисаним народима и културама, напротив.
То сведоче не само оних око 180 Срба, који су од стране Меморијалног центра Јад Вашем почаствовани звањем „праведника из нејеврејских народа (Chassid Umot ha-Olam)“, јер су ризикујући свој живот спасавали Јевреје од немачких нациста и њихових хрватских, босанско-муслиманских, итд. помагача, не, то би и данас сигурно потврдили и земунски рабин Јехуда Алкалај и „отац ционизма“ Теодор Херцл.
А ко су они, то ће сигурно знати и ови зачуђујуће некритични јеврејски критичари.
Извор:
ИСКРА
