Власт и Храст

Прича иде овако…

Крене једног дана Власт неким својим послом и наиђе на стари Храст. Стане Власт испред Храста, не показујући ни најмању жељу да га заобиђе.

“Шта је матори, шта си се удрвенио тако?” – рече Власт. “Склањај ми се с пута, видиш да ми стојиш на коридору?”

“Не могу, и поред најбоље воље”, одговори Храст трпељиво. “Ја сам дрво, стојим овде на овом истом месту већ шестсто година. Мислиш да се не би’ и сам померио да немам ово проклето корење.”

Власт је и даље стајала испред дрвета и нервозно тупкала ногом. “Види, деда, ја не знам кога си до сада фолирао са тим будалаштинама, али мене нећеш. Поготово с тим корењем, а ако имамо у виду шта све имам намеру да искореним. Него, ајде, мичи се, жури ми се. Будућност чека.”

“Ја разумем твоју журбу, али заиста нисам у стању да испуним твоја очекивања. Једноставно не могу да се померим, па било ко да ми то тражи”, узврати Храст, покушавајући да својим хладом охлади саговорника.

“Чекај, је л’ ти то сад рече да сам ја било ко? Знаш ли, бре, ти ко сам ја и шта ја теби могу да урадим? ‘Оћеш сад да те исечем овде, на лицу места, на паркет да те направим?” – црвенела се Власт у лицу и одсечно показивала према широком стаблу.

Мирно и са поносом, Храст је покушао да одговори на претње. “Не верујем да би тако нешто било могуће. Народ ме не би дао, ја сам са њима шест векова.”

“Мојне…?” – презриво ће Власт. “Па ‘оћеш сад да организујем једно истраживање, па да видиш кога народ више подржава – нову власт или старо дрво? Било коју власт и било које дрво? Ову власт или ово дрво?”

“Браниће ме, сигурно” – Храст је био упоран.

Власт са неверицом погледа Храст. “На овој врућини? Па шта ти мислиш да си, свети грм? Да напусте ријалити на телевизорима и ладно пиво испред самопослуге, због тебе?! Да се споре са државом и да буду дрвени адвокати неком дрвету, дај, немој ме…. Па нису се бунили за плате и пензије, сад ће да се буне због пишљивог храста. И ко ће да се за тебе бори, на крају крајева? Све способно побегло у Шведску и Немачку, нема ко у случају рата да се бије, а камоли у случају намештаја у ринфузи. Најбоље што можеш да очекујеш да неко склепа неку легенду о теби и евентуално те повеже с вампирима.”

“Добро, нек ме не заштити народ. Заштитиће ме јавност”, наивно је размишљао Храст.

“Духовит си ћале, нема шта. Која јавност? Моји уредници, моји новинари или моји ботови? Можда власници независних медија? Невладине организације, опозиција, синдикати, претходна Власт, међународна јавност, бизнисмени, ко?” – Власт се наслонила на Храст, да не падне на земљу од смеха. “Па да л’ ти стварно мислиш да ће било каква вест о теби трајати више од двадесет четири сата? Једно хапшење, пар старлета, неки фудбалски скандал или сочна твитер-препирка – и наслови о твојој смрти биће мртвији од тебе. Ципрас и Шојбле нису потрајали у медијима, са оноликим милијардама грчког дуга. Бакира зеленог на једвите јаде вукљамо кроз новине данима, сад ће још и о зеленом лишћу неко нешто да чита или гледа. Него, ајде доста смо се забављали. Бриши, па да кренем даље.”

Храст је бацио поглед на Власт, помиривши се са недостатком аргумената, као и вишком лоше судбине, предсказане током давнашњег шљампавог рада коридорских геометара. “Нажалост, ако је тако, мораћеш да ме заобиђеш или да ме посечеш. Немамо треће решење, ни ти ни ја.”

“Добро. Како год ти хоћеш” – одлучно ће Власт, потом зграби моторну тестеру у руке, па узе да сече Храст. После целе ноћи тестерисања, у свитање, падајући на земљу, Храст изговори своје последње речи:

“Бог ће ти за ово судити.”

“Деда, ти изгледа ништа не разумеш. Овде сам једини бог и једини судија ја.”

И кад посече велико дрво, седе Власт на пањ да се одмори, пре но што ће наставити даље, неким својим путем и неким својим послом. А не може се рећи да одмор није заслужен.

Јер велика је част оборити толики Храст.

Вечерње новости