Захваљујући скупштинској расправи о Предлогу закона о преузимању имовине и обавеза проблематичних банака, као и излагању министра финансија Млађана Динкића, сазнали смо да је држава на спасавање својих посрнулих банака потрошила ни мање ни више 600 милиона евра. Чије су то паре? Пореских обвезника, подразумева се. Министар финансија је, штавише, био изричит да су те паре потрошене „ни за шта”. Другим речима, паре су потрошене, а проблеми нису решени.
Откуд сад ова нова, позамашна цифра о парама потрошеним на санирање губитака у државном банкарском сектору?
Упућени кажу да ту ваља сабрати све што је држава до сада дала на спасавање лоших банака кроз докапитализацију, али и оно што ће да плати за решавање проблема старе и Нове Агробанке и њеног преласка у Поштанску штедионицу. И сам Динкић је навео да се у влади пише уговор о преносу 250 осигураних и 150 милиона евра неосигураних депозита из Нове Агробанке у Поштанску штедионицу. Разлику између ових 400 и поменутих 600 милиона евра ваља тражити у свим досадашњим докапитализацијама Развојне банке Војводине и Привредне банке Београд које, упркос, финансијским инјекцијама, наново послују са губитком.
С обзиром на то да се пројекат стварања Нове Агробанке није показао успешним, јер она прави два милиона евра губитка месечно, јасно је да ту не постоји живи новац који може бити пренет у Поштанску штедионицу, а који би колико сутра могао бити исплаћен штедишама Агробанке. То је, уосталом, потврдила и Агенција за осигурање депозита својим саопштењем да ће бити потребно 250 милиона евра за спровођење закона о преузимању имовине и обавеза проблематичних банака, а све ради очувања стабилности финансијског система Србије. Тај новац обезбедиће управо Агенција за осигурање депозита. Остатак од 150 милиона евра, сва је прилика, биће покривен емисијом државних обвезница за формирање Нове Агробанке, али и тиме што Поштанска штедионица добија мрежу од 60 филијала старе Агробанке.
Откуд Агенцији за осигурање депозита чак 250 милиона евра да покрије осигуране депозите Агробанке? Упућени кажу да је реч о новцу који се прикупио тако што банке плаћају премију од 0,4 одсто на штедне улоге и део депозита привреде. Значи, опет га је обезбедио неко други. Сва је прилика да ће се покривањем поменутог губитка исцрпсти тај фонд новца. Уосталом, агенција може банци преузимаоцу пружити бесповратну финансијску подршку, а Република Србија ће, ако се за то укаже потреба, Агенцији надокнадити тај новац, пише у закону.
Интересантно је да губици који су направљени у делу банака које су у државном власништву и паре које поново морају да се обезбеде из буџета за њихово преживљавање нису били довољан аргумент за војвођанску владу која је тражила нових 150 милиона евра за нову докапитализацију Развојне банке Војводине и то без икаквих гаранција да за годину дана или две не затражи поново исте или сличне паре. Зато, ако има ичег позитивног у новом закону о проблематичним државним банкама то је што се ставља тачка на њихову докапитализацију и бескрајно упумпавање новца. Проблем се не решава тиме што се те банке припајају некој другој, здравој банци, а опет државној. Врео кестен пребацујемо из једног у други џеп, а пеку подједнако где год их ћушнули.
Ненад Гујаничић, из Синтеза инвест групе, каже да за све ово што нам се дешава са овим банкама нема бољег аргумента од проблема да држави уопште није место у власничкој структури ових финансијских институција.
– Какве користи порески обвезници имају од постојања државних банака? Нити повољније кредите, нити боље камате на депозите… Штавише, често приватне банке нуде боље услове како за грађане, тако и за привреду. Од државних банака једину корист имају интересне групе било да су запослени примљени преко партијске линије или пак корисници кредита који их никада не би добили код банака које уредно послују на тржишту. Нажалост, ту није крај приче. Ове банке веома често ризик у пословању перципирају арбитрарно, одобравајући зајмове мимо тржишних принципа, а сведоци смо где њихово пословање на овај начин води. Дакле, сасвим је довољно на тржишту да постоји једна домаћа банка, НБС, која ће надзирати и регулисати тржиште, док би најбоље било да се предузетништвом (банкарством) баве представници приватног капитала који ће сносити ризик за донете одлуке – каже Гујаничић.
Политика
