Лако је данас разумијети пјесника који у тренутку откровења, искрености и разочарења, запјева: „Сарајево спржила те муња“, указујући нам на то потпуно потцијењено зло. Лако је разумијети зашто је и он, као познати вјерник и научник, морао отићи из Сарајева.
Сарајево је град већи од свих других, великих центара – муслиманских градова у БиХ заједно, (Тузла, Зеница, Бихаћ, Травник и Горажде); град који ствара и стално емитује нељудску и безбожничку таму што се надвија над цјелом земљом и због које земљу назваше „Тамним вилајетом“. Моћ, утицај и бијес станују у Сарајеву а мржња се рађа као израз страха да би једном та моћ могла нестати или се дијелити са другима. Сарајево је град, урбани франкенштајн; историјско и културно копиле османизма и германске Европе, присиљено да понекад уважи да постоји и српски и хрватски идентитет и интерес.
Они који иду у Сарајево морају вјеровати Изетбеговићу а не својим очима – требају заборавити брадате фанатике и закрабуљене жене које срећу на улици, а хвалити „Европски Ислам“, кога у Сарајеву више уопште нема и заклињати се у Европски пут, који Сарајево уопште не жели и кога се плаши. Исламски екстремисти су браћа по свијести и по циљевима таквом Сарајеву али фанатизовани војници СДА не желе у овој фази изградње Исламске државе говорити о томе. Као тајно оружије то ће бити објелодањено и употребљено послије.
Учестали извјештаји који стижу из Европске уније и Сједињених Америчких Држава, о изворима терористичке пријетње у БиХ и од стране БиХ, као и иначе, нису покренули ниједну осмишљену безбједносну мјеру него су сви одговори који су стизали из Сарајева били тек пуко негирање пријетње и заштита брадатих „фолклорних група“ из Ал Каиде и ДАЕШ-а.
У стварности, на питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ никада није консеквентно одговорено од стране заједничких институција и Странке демократске акције али су послије рата, ипак, били видљиви резултати и исказана јасна воља друштва да се са тим злом суочи, да те проблеме разријеши. О тероризму и улози разних група и организација у БиХ написане су озбиљне књиге; тим питањем су се бавили озбиљни аутори: Еван Колман, Џон Р. Шиндлер, Јирген Елзесер, Домагој Маргетић, Есад Хећимовић, Ивица Мливончић, Дарко Трифуновић, Владо Азиновић и други…
Тако је било, практично, до успоставе „нове власти“ у заједничким институцијама и Сарајеву, првих дана 2015. године, када је тиху опструкцију замијенила отворена подршка екстремистима. Главни извршилац ове политике заштите екстремиста био је студент Више школе Хрватског МУП-а, Министар безбједности Драган Мектић.
Након што су политике Министра Мектића биле потпуно јасне, повећана је потреба да се медијски, журналистички, стручно, научно и систематично прати развој овог лошег процеса.
Потпуно негирање било какве пријетње, упркос терористичким нападима у Зворнику и Сарајеву (Рајловац) уз обавјештајни надзор и прислушкивање оних који се баве темом тероризма (прије свега и овог аутора), денунцирање, прљаве конструкције и лажи од стране ОБА/ОСА и министра безбједности Драгана Мектића о наводним плановима рушења руководства сусједне Србије; разне врсте Обавјештајних продора („Ушће“ – Србија) и надзора над приватизацијским процесима у дјелу БиХ гдје су већински настањени Храти; прислушкивање тужилаца и судија – континуирано и агресивно ометање у раду – практично рушење правосуђа; стално одвлачење пажње од терористичке пријетње потпуном криминализацијом јавне и политичке сцене, нагодбе за повратнике са сиријског ратишта; измјена закона о странцима и њиховом боравку (како би се из имиграционог центра ослободило лице које представља пријетњу националној сигурности – „Абу Хамза“ – Имад ал Хуссин); заштита починиоцима ратних злочина на вјерској основи на подручју Возуће и отворени напад у коме је прикриван идентитет капетана Алијине војске са Возуће, Елведин Шехагић Динка, команданта Трећег маневарског батаљона из Какња…, и многе друге активности, уништавале су, плански, могућност било каквог бављења изворима и формама сталне терористичке пријетње.
Сваки отпор екстремним идеологијама и терористичким организацијама је дрско, са нивоа Министарства безбједности, осуђиван, компромитован и обесмишљаван.
Терористички напад на полицију у Зворнику, убиство полицајца Ђурић Драгана од стране Нердина Ибрића, вјерског фанатика и вехабије, који је, по ријечима властите мајке, инструиран и усмјерен у радикалном месџиду у Дубници, као и убиство два војника Оружаних снага у Сарајеву (Армин Салкић и Недељко Радић) од стране вехабије Енеса Омерагића УОПШТЕ НИСУ ОЗБИЉНО ИСТРАЖИВАНИ.
Чак је примјетно било, у јавности, одсуство правилне, правне квалификације ових дјела као кривичних дјела тероризма, иако су од стране Трампове администрације уврштени међу 78 најтежих терористичких акција у свијету у посљедње три године.
И бацање пиротехничких средстава под возило Генерала Анте Јелеча (тунел Салаковац) од стране радника Обавјештајно-безбједносне агенције, као и напад на тадашњег премијера владе Србије Александра Вучића у Сребреници такође нису процесуирани.
Паралелно с тим, у отвореној правосудној фарси, смјењен је Директор СИПА-е Горан Зубац да би, одмах након избора новог директора, било суспендовано 13 службеника агенције, међу њима неколико виших инспектора. Уочљиво али у јавности прикривена је била и смјена Амера Веиза, шефа одјела за борбу против тероризма. Многи од избачених су враћени у службу али су уклоњени са ранијих позиција и дужности. Убрзо су из СИПА-е суспендовани биши инспектори Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић (која је под оптужбом за лажно пријављивање ухапшена), значајни и угрожени јер су водили операцију кодног имена „Озрен“ и утврдили одговорност па ухапсили Шемсудина Мехмедовића из СДА, због првих ритуалних клања у код Тешња, 21. септембра 1992. године.
Из Министарства безбједности уклоњен је помоћник министра за борбу против тероризма и организованог криминала Вјекослав Вуковић. Агресивно је рушен систем безбједности.
Истовремено су у јавности константно оживљаване ратне пријетње од стране припадника власти у Сарајеву (прије свега Бакира Изетбеговића али и тадашњег помоћника министра одбране Емира Суљагића те генерала Сефера Халиловића и Атифа Дудаковића).
Умјесто да анализирају конкретне пријетње ратом из 2015, 2016. и 2017. године у министарству безбједности и безбједносним агенцијама су се бавили новинарима и аналитичарима који су изван Босне и Херцеговине, анализирали ове пријетње и озбиљно указивали на њих. Нико у сарајевским медијима, изједначеним са медијима БиХ, па ни овај аутор, није објавио ниједан, текст, пресјек, колумну, репортажу или анализу ових појава, тачније, нико није имао могућност да објави било што о томе.
Борба против тероризма је, од 2015. године, борба за интерес терориста, њихову отворену заштиту и протјерана је, потпуно, из институција и медија у Сарајеву.
У извјештају Стејт департмента објављеног у седмом мјесецу 2017. године (Countrу reports on terrorism 2016.) упућене су озбиљне критике Ударном тиму за борбу против тероризма, безбједносним агенцијама и правосуђу, а похваљен је Реис ул улема Хусејн еф. Кавазовић, због активности које је водио на плану укидања паралелних џемата у БиХ. На основу информација прикупљених у току провођења инструкције Ријасета Исламске заједнице БиХ, статистика (из које безбједносне агенције нису извукле ниједну потребну консеквенцу и схватиле властите обавезе), изгледа овако:
Обављен је разговор са 38 скупина параџемата, од тога: Зеничко муфтијство 13, Сарајевско 12, Тузланско 7, Бихаћко 3, Мостарско 2, Травничко 1. На подручју Бањалучког и Горажданског муфтијства није регистрована ниједна скупина. Број објеката које користе ове скупине, а који нису регистровани у ИЗ БиХ је 29. Од укупног броја скупина са којим су обављени разговори, представници 14 скупина су потписали Протокол и прихватили укључење у Заједницу. То су: Дебељак, Салем Бајрамовић, Чаршија – Какањ, Осијек, Драгуљ – Вреоца, Раковица, Бријешће Брдо, Бистрик, Бакаревац, Руиница, Боровница, Бајвати, Мечевићи, Бочиња. Представници 22 скупине нису потписали Протокол и наставили су са дјеловањем: Стијена, Брезичани, Хоџићи-Какањ, Побједа-Фетх, Бријешће Брдо 2, Касиндолска, Горња Махала, Куљани, Бара, Ошве, Калошевићи, Стрнокос – Зеница, Лијешница, Которско Доње, Горња Маоча, Горњи Рахић/Диздаруша, Чехаје 1, Село Грачаница, Стара Жељезничка станица Бихаћ, Кула-Тузла, Дубница, Делићи-Хукићи. Постоје и текије у којима се обављају активности, које нису у систему Тарикатског центра као и џемати одвојени од заједнице и тако дјелују; нелегално и са становишта безбједности штетно. То су Страњани и Клокот.
Упркос чињеници да се ови параџемати финансирају несметано и да се из ових параџемата одлазило на сиријско ратиште, предсједник Савијета министара Денис Звиздић упорно се улагивао екстремистима, оптужујући оне који указују на проблем да учествују у специјалним операцијама против државе БиХ.
Параџемати и вехабијска инфраструктура су у ствари резултат јединствених специјалних операција радикалних исламистичких држава, друштава и терористичких организација и изводе се непрекидно, без озбиљнијих потреса, готово три деценије. По сазнањима МУП-а Републике Српске, видљиво је активирање и мисионарско,радикално дјеловање исламиста на подручју Републике Српске. Као параџемат Исламска заједница је означила вјерску заједницу у Которском код Добоја. Највећа концентрација припадника вехабијског покрета и одређена безбједносна пријетња забиљежена је у рубним општинама Републике Српске, у мјестима: Кривдића брдо у општини Козарска Дубица, Урије и Видорија, те Благај у општини Нови Град, Козарац, Хамбарине, Раковчани, Чараково, Пухарска и Петрово, општина Приједор, као и Дубраве и Орахова у општини Градишка. Вехабије су лоциране и у насељима Лишња и Доња Мравица у општини Прњавор, теслићком селу Каменица, Новоселији и Врбањи код Бањалуке, Шипрагама код Котор Вароша, Которском недалеко од Добоја, бијељинском насељу Јања, те у Локвањској Ријеци, Шепку, Зворничкој Каменици у општини Зворник, Коњевић Пољу, Глоговој и Церској у општини Братунац, сребреничком насељу Сућеска (близу села Друм – Власеница). Већина ових заједница се налази у близини магистралних путева па ће вјероватно у случају да се догоде одређени инциденти, ти магистрални путеви бити експлоатисани.
Истовремено са највишег нивоа: Уједињених нација (предсједник Генералне скупштине УН Мирослав Лајчак) те Хрватске (предсједница Колинда Грабар Китаровић и син првог предсједника Фрање Туђмана, Мирослав), Аустрије (министар иностраних послова Себастиан Курц) , Чешке (предсједник Милош Земан), Мађарске (предсједник Владе Виктор Орбан) и Велике Британије (министарство иностраних послова) упућене су озбиљне оптужбе на рачун односа државе БиХ и њених заједничких институција према изворима терористичке пријетње и дјеловању глобалних терористичких организација на њеном тлу. Умјесто да под хитно ускладе своју безбједносну политику са сусједима и Европском унијом, први људи безбједносних агенција су почели активно радити на кажњавању говора и писања о тероризму, обмањујући како та писања имају везе са наводним специјалним ратом којим се плански руши углед државе БиХ те да су ставови држава у региону и Европској унији засновани и проистекли из јавног говора и писања о тероризму.
Та лаж је свакако намјењена грађанима БиХ, које они уопште не штите адекватно, јер иоле обавјештени знају одлично да озбиљне државе имају своје системе прикупљања информација и вјерују само својим институцијама а не новинским натписима или изјавама. Безбједносне агенције су прихватиле политику Драгана Мектића и отворено су стале у заштиту терориста и џихадиста, вјерских фанатика и екстремиста а отворено и криминогено напали сваку врсту новинске анализе о озбиљности пријетње.
Са врха СДА власти (члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић) упућене су отворене пријетње према свакој врсти текстова и говора о екстремистима, а посебно о политици према странцима, Бакировим пословним партнерима из арапског свијета, њиховом насељавању, изградњи стамбених објеката преко фиктивних фирми, те произвеле отворено притварање новинара (случај Шимић). Иако би притвор требао бити преседан а не правило, ово је притварање дошло након што се новинар Шимић сукобио са Драганом Мектићем по питању односа према правосуђу БиХ и водећим руководиоцима Тужилаштва и ВСТВ тј. због властите пријаве тужилаштву БиХ.
Умјесто да се провјерава и истражује оправданост приступа новинара, насталих због забринутости грађана за своју личну али и за колективну безбједност, кренуло се у хајку баш на новинаре, аналитичаре и медијску слику сарајевске стварности као да је огледало криво што је слика ружна. У таквој атмосфери нико није упитао Бакира Изетбеговића зашто помиње „аманет“ оца Алије о давању државе на бригу Турској и Ердогану и дрско, константно и интензивно пријети ратом током 2015, 2016. и 2017. године.
Заједничке институције се понашају као да нису свјесне забринутости са којом сви регионални медији третирању Бакирове изјаве и пријетње. Озбиљност терористичке пријетње видљива у ставовима СДА покушавала се умањити и нарученим извјештајима америчког муслимана рођеног у Либану, бившег агента ФБИ Али Соуфана, који се потписује као „група“ и као „центар“, и који објављује наручене обавјештајне извјештаје. Али Соуфан је особа која је радила у једној безбједносној агенцији (ФБИ) а сарађивала са другом (ЦИА), познат је по умањивању улоге Ал Каиде из БиХ у вези са нападом на Амерички разарач УСС Цол (улога Абу Малија команданта муџахедина у БиХ) те посебно истрази везаној за Ебу Зубејдаха и његово инструрирање Алжирске групе у БиХ да покрену терористичке нападе на америчку и британску амбасаду у Сарајеву.
Безбједносне агенције у Сарајеву су интензивније прогониле, пратиле и снимале лица која пишу да се припремају терористички напади на Републику Српску, него што су их занимале отворене пријетње које су Исламска држава и Ал Каида јавно упућивале и БиХ и Републици Српској, преко наводног, регионалног издања часописа Rumiya.
Та неразумна и антиуставна политика је задовољавала своје амбиције испразним лупетањима министра безбједности, његовом аферашком приступу и жестоком рушењу правосудних институција у земљи и институција саме Републике Српске. Ово је и данас највећа подршка терористима и терористичким организацијама, која им је очито обећана и сигурно није у интересу ислама, Бошњака а најмање државе БиХ и њених грађана.
Заједничке институције БиХ, под снажним притиском СДА и њеног лидера Бакира Изетбеговића, неразумно, на све могуће начине штите и прикривају терористе који мирно живе и несметано дјелују у БиХ.
Дио језгра тих организација и њихово постојање видљиво је у Консолидованој листи санкција за терористе и терористичке организације Савјета безбједности УН, на којој се константно већ више од 15 година налазе лица и организације из БиХ.
Лица која се сматрају изворима терористичке пријетње добијала су држављанство БиХ и била су предмет неколико ревизија али и након Треће ревизије, која је одузела и поништила највише незаконито издатих држављанстава, ипак је много лица афро-азијског поријекла задржало држављанства, упркос чињеници да су радикални исламисти и екстремисти апсолутни извор безбједносних пријетњи са позиције тероризма.
У задње вријеме, видљиво је како се чини све да се избришу трагови које су терористи оставили за собом. Многе организације повезане са БиХ, већ су уклоњене са нових листа; велики број канцеларија и њихових адреса више се не појављују на тим листама чак и када су евидентиране те организације уз биографије терориста које су садржавале вријеме проведено у рату у БиХ и чињеницу о добијеним држављанствима и пасошима. Све су потпуно избрисане, иако се та лица налазе на списку подијељених држављанстава БиХ.
На исти начин на који се прикривају подаци битни за идентификацију, онемогућавање и праћење терористичких активности кроз институције Уједињених нација ради се и кроз тзв. међународну сарадњу преко Интерпола и безбједносних агенција у региону.
Вијест која је обишла свијет и узнемирила регион, о хапшењу наоружане терористичке групе у југоисточном Турском граду Килис на граници са Сиријом, а у којој је држављанин БиХ Бегзад Спахић /37/, припадник терористичке организације „Исламска држава“, поново је актуелизирала питање односа према тероризму које имају власти у Сарајеву. Са пасошем БиХ, као припадник Исламске државе Бегзад Бега Спахић тј. „Абу Дерда“ је ухапшен са четворицом терориста због сумње да су планирали да изведу самоубилачки напад. Као искусан ратник, „Абу Дерда“ је шетао преко границе БиХ, ишао у Сирију, враћао се рањен на лијечење и врбовао друга лица, која је водио са собом у џихад, иако је за њим расписана „црвена Интерполова потјерница“.
На црвеној потјерници расписаној за „Абу Дердом“ исти је тражен због кривичног дјела „стављање у производњу и промет наркотика, опојних средстава и дрога…“ и нигдје се не помиње тероризам. У БиХ је у овом тренутку на снази 96 црвених потјерница Интерпола и на њима се налази само 18 лица повезаних са тероризмом, иако трећина од њих не носи ту правну квалификацију као разлог потјере или потраге.
На сличан начин, уклоњена је пажња са главног вехабијског вође Нусрета Имамовића из Горње Маоче, који у редовима Нусра Фронта ратује у Сирији од 2013. године и који има два БиХ пасоша, налази се на Консолидованој листи санкција Савјета безбједности Уједињених нација са нетачним подацима, да је у Сирији од 2015. године.
Ако је могуће да особа таквог екстремистичког усмјерења и дјеловања може добити два биометријска пасоша, онда се поставља питање која је уопште сврха таквих пасоша када их квази држава додјељује својим пуленима како хоће и у мјери у којој хоће.
За Нусретом Имамовићем је расписана само плава Интерполова објава, без фотографије, а она значи само прикупљање информација за особом која и не мора бити починилац кривичног дјела, него можда само важан свједок извршења.
За најважнијим терористичким и исламистичким вођама углавном су расписиване плаве потјернице (укупно, њих 65), међу којим су и особе од посебног интереса за безбједност земље:
– Граховић се повезује с вехабијским вођом Хусеином Билалом Боснићем, који је осуђен на седам година затвора. Уочи доласка Папе Фрање у БиХ у јулу прошле године, Граховић је објавио видео запис у којем најављује покољ широм БиХ.
– Ћуфуровић је на ратишту у Сирији, а и он је радио и живио код Боснића – у Сирију је наводно отишао директно из његове куће. Печенковић је отишао у Сирију крајем 2013, а одвео је и супругу и двојицу малољетних синова, који су се такођер придружили ИС-у. Неки тврде да је погинуо прошле године. Његов син Дино Печенковић довезао је у Сарајево нападача на америчку амбасаду Мевлида Јашаревића на дан када је извршен напад.
– Кесеровић је у Сирију отишао 2013. године. Он је један од актера пропагандног двадесетоминутног документарца Исламске државе посвећеног БиХ, Косову и Санџаку: „Борите се тамо против њих. Ако можете, постављајте им експлозиве у њиховим кућама. Узмите отров неки, ставите им у пиће, у јело… Нека цркну од муке и од отрова. Убијајте их гдје год стигнете, по Босни, по Србији, по Санџаку“, гласио је позив џихадиста с тог видео записа.
– Мешановић је један од оснивача параџемата у Градачцу. У Сирији је боравио више пута и враћао се у Градачац, гдје је задњи пут виђен 2014. године. Битан је, без сумње, случај и Инеса Миџића и многих других за којима је расписана плава објава.
Када се анализира записник са Међународне конференција о заштити људских права (одржана у октобру 1992. године) и погледа састав предсједништва, јасно је да су активности на учешћу БиХ у исламистичкој интернационали, Ал Каиди и Муслиманском братству биле подржане од главних исламиста на планети, што је потврђено и сталним телефонским комуникацијама, пошиљкама и пакетима које је евидентирала тадашња служба муслиманског Трећег корпуса из Зенице и кроз које је видљиво да су најважнији терористи тог доба (Osama ibn Ladin, Ajman i Muhamed Zawahiri, Ebu Musab Zarqawi, Fatih Kamel, Omar Abdel Rahman, Ebu Ejsar, Halid Sheikh Muhamed, Talaat Fouad Qassem, Anwar el Shaaban) били интегрисани у посао изградње мреже.
Уз учешће најважнијих шејх-ул-ислама и терористичких лидера, формирана је, чинила злочине и дјеловала војна формација Одред „Ел Муџахидин“, са 1774 муџахедина, чија имена и данас чине свјетске терористичке вође многих организација. Мисионарском акцијом тих лица формирана су бројна вехабијска насеља (њих најмање 64), са преко 5.000 радикалних исламиста и екстремиста, који су организовали многе терористичке акције у Босни и Херцеговини и били активни у организацију акција у Европи и свијету, те снажно подржали најрадикалније групације у ратовима у Ираку и Сирији, опскрбљујући терористе.
Након дванаест година проведених у Гуантанаму, у БиХ је доведен највећи стручњак Ал Каиде за израду специјалних експлозива, Tarek Mahmoud Ahmad al Sawah, Египћанин по држављанству, бивши припадник Одреда Ел Муџахидин, лице које је давно остало без држављанства БиХ. Придружио се четворици припадника Алжирске групе, који су такође, након осам година, из Гуантанама враћени у своје Сарајево.
Управо постојање везе свјетских терористичких организација са политичким вођством у бошњачком и муслиманском Сарајеву и јесте разлог прикривања информација везаних за терористичку пријетњу, јер би то подразумијевало утврђивање одговорности Алије Изетбеговића за ове процесе, његових живих насљедника али и сљедбеника те политике.
Зато не постоји борба против тероризма и зато се са нивоа заједничких институција прикривају ове организације, штите непосредни извршиоци терористичких акција и користи међународна сарадња са најважнијим институцијама, из само једног разлога: да се екстремне организације подрже и заштите пред међународним прогоном и санкцијама.
Као у „старо добро Турско доба“, у духу аманета Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације, као јединственог програма организовања исламског друштва, формирања исламске власти и изградње Исламске државе тј. халифата, терористи су постали штићена лица а њихова активност обавјештајно прикривана.
У току је невиђена хајка, коју сада, са Мектићем, води и политичар са родбинским и коруптивним везама у правосуђу а тазбинским везама у парламенту БиХ, неспособни предсједник Савјета министара, Денис Звиздић, особа комунистичких идеолошких усмјерења, која „храбро и свијетла образа“ уноси једнако у џамију и Брисел, као праву реформску агенду, јуришајући на слободу ријечи, на утемељене вредносне судове о овој пошасти и континуитету озбиљне терористичке пријетње.
Џевад Галијашевић, Фонд стратешке културе
