По речима српских пољопривредника који се баве производњом воћа, а такође и према статистичким подацима из низа последњих година, оправдано се може рећи да Руси одржавају у животу воћарство у Србији. Ради се о томе да највећи део српског воћа одлази у извоз за Русију, а пољопривредници широм земље истичу да су више него задовољни ценом коју им нуде руски купци.
У централној Србији, као на пример у Краљеву, али и у местима попут Чачка и Ивањице, ових дана руски купци откупљују више од 30 тона разног воћа дневно, што конкретно значи да највеће количине шљива, јабука, крушака, нектарина и бресака са тог подручја одлази управо на руско тржиште.
Иста ситуација је и на северу Србије, у Војводини, а поготово на простору Фрушке Горе, где такорећи целокупни род бресака, јагода, кајсија, шљива и другог воћа одлази на исток, а домаћи произвођачи истичу да су изузетно задовољни пословном сарадњом са руским купцима јер нуде добру цену, унапред резервишу робу, а исплата се врши на руке. У пракси то значи да се на пример све брескве у крају око Ирига, којих у тој општини има на преко 100 хектара, пласирају на поменуто руско тржиште, где се српско воће продаје на пијацама тамошњих градова, а највише у самој Москви.
Стога, није необична чињеница да се Србија налази међу 20 највећих извозника воћа у Руску Федерацију, што представља изванредан успех ако се узме у обзир величина тог тржишта са приближно 150 милиона становника. А само када је реч о јабукама, познато је да већ годинама на Русију отпада безмало свих 100% српског извоза јабука.
Иначе, битно је напоменути да је за српске узгајиваче од суштинског значаја и чињеница да своје воће продају одмах са гране, што за њих буквално представља спас, јер не поседују хладњаче у којима би могли да складиште обрано воће, а исто тако избегавају уцене великих трговинских ланаца у Србији.
С обзиром на такву уходану сарадњу и сигурну продају српског воћа Русима, све већи број домаћинстава се окреће воћарству и улаже у нове засаде, а тим послом се често баве целе породице. Како кажу сами пољопривредници, без успешне сарадње са руским купцима, тешко да би могли опстати зато што су им локалне пијаце сувише мале за продају веће количине њиховог воћа, а такође им се никако не исплати да праве ракију од воћа врхунског квалитета.
Иначе, колико је значајно развијање воћарства да би се спречило одумирање српског села и зауставило пражњење многих крајева државе, недавно се могло чути на научном скупу у организацији Српске академије наука и уметности. У документу са закључцима са тог скупа наводи се да воћарство представља једну од најрентабилнијих грана пољопривреде, која се показала кao добар модел развоја неразвијених подручја Србије, то јест као начин за решавање социјалних, економских и демографских проблема који су све израженији у селима. У закључцима се још наводи да се производњом воћа остварује до 20 пута већа вредност производње и запошљава око 20 пута више радне снаге по хектару него рецимо при гајењу пшенице. А као посебну вредност развијеног воћарства, стручњаци наглашавају велико ангажовање радне снаге и у целом низу пратећих делатности које су везане за воћарску производњу, јер искуство говори да воћарство покреће и друге гране привреде.
Према томе, воће које је ових дана у Србији изузетно добро родило, а које сваке године практички у потпуности откупљују купци из Русије, може представљати замајац за опоравак српске пољопривреде. А то је, да се надовежем на поменуте закључке експерата из Српске академије наука – пут ка повратку младих на село и рецепт за њихово запошљавање у време кризе којој се не види краја.
Ратко Паић,
