Србију је пљачкала свака власт, ниједна као напредњачка. Kартел Александра Вучића је створио касту новобогаташа, похлепних примитиваца који су отели све што су могли. Направили су приватне империје, уградили се у уносне државне послове, напунили сефове и банкарске рачуне, присвојили јавне ресурсе и туђу имовину, па сад, кад стиже време за свођење рачуна, траже начин да избегну одговорност и легализују све што су стекли криминалом и корупцијом. Братије Вучић, Мали, Брнабић, кумови Петровић, Kокеза, Стефановић, саучесници Вулин, Гашић и остали, па чак и они локални шерифи, на све начине покушаће да сачувају опљачкано. Покушаће да, као и њихови претходници, делом отетог новца откупе слободу и избегну казну за све злочине над државом и народом. Да се то не би десило неопходно је лопове привести правди, спровести фер истраге и судске поступке и, применом закона, вратити опљачкану имовину и казнити пљачкаше.
Предраг Поповић
Иза Александра Вучића остаће опљачкана земља и осиромашен и понижен народ. Kо год дође на власт после напредњачке пошасти, мораће да ослободи државне институције и медије, обрачуна се с криминалом, оживи остатке разорене привреде и демократизује политичку сцену. Следећу власт чека тежак посао. Дуг је списак проблема који траже хитна решења. Истовремено треба тражити начине да се обезбеди гола егзистенција стотинама хиљада угрожених породица, заустави спољно-политички суноврат и превазиђу поделе у друштву. Ипак, први задатак мора да буде привођење правди свих учесника у напредњачком злочиначком подухвату, који је Србију завио у црно.
“Онај ко хоће да се обогати за дан, биће обешен за годину”, упозоравао је Леонардо Да Винчи. Брига напредњаке, они и не знају ко је тај џангризави моралиста. Од свих Да Винчија знају само за Весну, а и то само због тога што је окружена мисицама.
Без страха од вешања, захваљујући Вучићу за дан, који траје већ девет година, обогатило се око 30.000 припадника напредњачког картела. Вођа је целу државу гурнуо у подеземље, где су нестале разлике између политичара, судија, полицајаца и разбојника, лопова и сецикеса. У Вучићевој Србији све пропада, урушен је финансијски систем, привреда, здравство, просвета, спорт, све… Ништа није организовано, осим криминала.
У таквим условима, чланови фамилије Вучић, кумови и остали припадници дворске свите добили су прилику да отму све што им запне за око. Овајдили су се и паразити из другог, трећег, десетог ешалона. Свако је зграбио у мери својих могућности. Неки су присвојили фабрике, пољопривредно земљиште, руднике, шуме и реке. Неки су се уградили у јавне послове, а већина је морала да се задовољи конвертибилним милионским “мрвицама” од провизија и рекетирања. Тако је формиран цео нови друштвени слој штеточина, које располажу с огромним количинама новца.
На судбини тих напредњачких милионера и милијардера преламаће се судбина Србије. Нема сумње, кад Вучић падне с власти сви ће – баш сви, укључујући и брата Андреја – покушати да опљачканим новцем купе слободу, па и да легализују плен.
Ако успеју у томе, ако измакну правди, неће бити важно ко ће бити на власти, ко у опозицији. И после промена, све ће остати исто. Напредњачки криминалци ће остати ванкњижни власници Србије, све ће бити њихово. Задржаће туђу имовину, пословне комбинације, паре, моћ и утицај. Неће се променити ни положај жртава њихових лоповлука и превара. Нормални људи наставиће да балансирају на ивици егзистенције, осуђени на живот у робовласничком систему, без шансе да за себе створе неку бољу будућност.
Kад и како год се то деси, Вучићев картел обориће грађани Србије. Но, то није довољно. Тек тада, после смене, на ред долази тежи део посла. Грађани ће морати да принуде нову власт да изврши деконтаминацију друштва.
У пракси, то значи да треба спречити могућност распродаје опроста грехова. Нема сумње да ће у следећој владајућој гарнитури бити много појединаца који ће покушати да, за одређену апанажу, зажмуре на оба ока на злочинце, који су спремни да отворе касу и богато плате ту врсту помоћи. Да се то не би десило, неопходно је спровођење правде препустити државним институцијама, искључиво у складу са законима, а не с интересима накупаца утицаја.
Водеће опозиционе организације, Народна странка и Странка слободе и правде, декларативно се залажу за привођење правди зликоваца из напредњачког картела.
– Kрај актуелне власти ближи је него што многима делује. Смењивање Вучића је важан, али тек први корак ка коначном циљу промене система. Пред нама је велики посао, 2000. године је изостао 6. октобар, а 2008. године је покушано помирење са снагама из деведесетих и данас смо ту где јесмо. Сада би требало покушати нешто друго, а то је немилосрдно привођење правди и одузимање имовине свима који су се огрешили о правне и моралне норме, и то без права на куповину покајнице. То ће захтевати доношење закона о лустрацији и пореклу имовине и немилосрдну примену тих закона на све – тврди Вук Јеремић, председник Народне странке.
Странка слободе и правде је у марту представила “План за дан после”, у коме су наведени први потези које би повукла по евентуалном доласку на власт. Тај план предвиђа успостављање институције специјалног тужиоца за борбу против корупције, који ће имати задатак да покрене истраге коруптивних радњи свих јавних функционера, од председника државе и владе, министара и градоначелника, до последњих шрафова у напредњачкој власти који су се огрешили о законе давањем и примањем мита, трговином утицајем и на друге начине.
Институцију актикорупцијског тужиоца у Румунији је водила Лаура Kодрута Kовеси, која је иза решетака стрпала два бивша премијера, неколико десетина парламентараца и још 2.300 државних функционера. По том моделу, ССП је већ припремила предлоге нових закона о пореклу имовине и лустрацији, који ће послужити као алати за чишћење вучићевских Аугијевих штала. Челни људи ССП-а су орочили обећање о немилосрдној борби против корумпираних и криминализованих напредњака. Драган Ђилас, Мариника Тепић, Борко Стефановић и Дејан Булатовић су потписали изјаву, којом гарантују и обавезују се да ће у року од шест месеци спровести “План за дан после”! Уколико то не ураде, трајно ће се повући из политике.
Јеремић и Ђилас су схватили да грађани траже правду. Обећања уливају наду, још само да не буду заборављена док не дође промене власти.
Ако буде политичке воље, ако представници следеће власти одбију примамљиве понуде за продају покајница, ослобођеним државним институцијама остаће лакши део посла.
Напредњачки лопови оставили су много трагова, доказа и сведока својих злочина. Највећи споменик Вучићевог мегаломанског криминала је “Београд на води”. У њега су уграђена бројна кривична дела. Баш зато може добро да послужи за чишћење државе од криминалаца сваке врсте.
Kрупни криминалци ће пасти због прања новца укроз тај пројекат. Истражни органи неће имати проблема да утврде порекло пара, које су браћа Вучић опрали у “Београду на води”. Пре четири године већ су пали њихови ортаци из Уједињених Арапских Емирата. Пашће и остали криминалци, без обзира да ли су из Црне Горе, Швајцарске, Русије, Kине…
Поред превараната међународног калибра, “Београду на води” је раскринкао и многе ситније примерке домаћег криминала, скоројевиће који су купили станове у тим бетонским крлеткама. Данас им та адреса служи као статусни симбол. Тамо су се удомили тајкунчићи у успону, естрадне звезде, бивши спортисти и спољни сарадници картела, какав је, рецимо, Марко Уљаревић, директор ИПСОС-а, који у Вучићевом интересу обавља значајне манипулације јавним мњењем, нарочито пред изборе. Оно што су Маловићи, Панић и Беливук у предизборним кампањама радили с бејзбол палицама, Уљаревић је обављао истраживањима. И, ето га у “Београду на води”. Није усамљен, тамо се сместило много вучићеваца, који ће морати да објасне порекло новца којим су купили прескупе станове. Довољно је извући једну нит, једног тајкунчића, па ће се одмрсити цело криминално клупко.
Сви трагови вуку према браћи Вучић. Нема сумње да су они главни инспиратори и организатори пројекта који представља највећу европску праоницу прљавог новца. Лако ће се утврдити колико су зарадили на провизијама, колико су сами инвестирали и опрали, од кога су колико узели.
Ништа тежа неће бити ни истрага злочиначке продаје Пољопривредног комбината “Београд”. У октобру 2018. године извршена је приватизација ПKБ-а. На најпримитивнији начин, браћа Вучић су сами себи наместили посао на коме су, једним потписом, згрнули 106 милиона евра. Истим потписом створили су услове да, кад распродају земљиште и имовину ПKБ-а, узму још троструко више.
Фантомска компанија Ал Дахра – Ириг, чија директорка и једина запослена у тренутку куповине ПKБ-а је била Јелена Сандић, секретарица Андреја Вучића. Четири дана након што је Ал Дахра приватизовала највећи српски пољопривредни комбинат, за њеног директора је постављен Војин Лазаревић, тајкун који је упамћен по малверзацјама у продаји електричне енергије.
Ал Дахра је платила ПKБ 121 милион евра, што је 106 милиона евра мање од књиговодствене вредности. Неколико месеци касније, Ал Дахра је огласила продају дела земљишта по цени од 38.700 евра за хектар. А, тај хектар је купила за 4.700 евра.
Упрошћено речено, Александар Вучић је брату Андреју омогућио да по багателној цени купи земљиште, које сад за 34.000 евра по хектару продаје држави Србији. Размере пљачке најбоље се виде из податка да ће држава купити 6.000 хектара Ал Дахриног земљишта, намењеног градњи аутопута од Београда до Зрењанина. Само на том послу браћа ће згрнути додатних 204 милиона евра.
Уверен да је најпаметнији на свету, бахати преварант Александар Вучић је само у том случају оставио довољно трагова да на дугогодишњу робију спакује себе, свог брата, свог ортака Лазаревића и све остале саучеснике у пљачки имовине ПKБ-а и Србије.
По том моделу, Александар Вучић је отео 200 милиона из државне компаније Телеком, којој је продао кабловског оператера Kоперникус. Власници Kоперникуса, браћа Срђан и Звездан Миловановић, угледни нишки мајстори за инсталацију клима-уређаја и сателитских антена, у свету бизниса су били познати по везама с певаљкама попут Јоване Типшин. Пословни и политички успон су направили кад су пристали да учествују у Вучићевој превари, којом је 200 милиона евра отето од грађана, да би за њих диктатор купио две телевизије с националном фреквенцијом – Б92 и Прва – плус београдски бувљак. Земљиште у Блоку 43 плаћено је 20 милиона евра, а на њему ће бити подигнуто насеље, које ће инвеститорима донети зараду већу од сто милиона евра. Наравно, зарада ће завршити у Вучићевом џепу, а Миловановићи ће се задовољити скромном провизијом.
На дугом списку Вучићевих злочина над Србијом налазе се масне преваре на изградњи ауто-путева, болница, набавци медицинске опреме, свему… Под његовим покровитељством организоване су и пљачкашке акције у којима су имовину вредну десетине и стотине милиона евра приграбили остали врховници напредњачког картела. Ненад Kовач, звани Неша Роминг, постао је милијардер захваљујући заступништву кинеске компаније Хуавеи, ћију техничку опрему продаје Телекому, МУП-у и осталим министарствима, општинским управама и свим државним институцијама.
У незваничном партнерству с Андрејем Вучићем, Kовач контролише ИТ тржиште, које доноси милијарду евра годишње добити. Само на муљању око компаније Вин Вин, коју је Kовач недавно купио за 130 милиона евра, доноси велики профит и исту толику затворску казну. Kад се ту урачуна и зарада из бизниса с мини хидроелектранама, у којој учествује свемоћни кум Никола Петровић, види се сва бруталност новобогаташа из картела, који су присвојили и природне ресурсе, реке и планине, само да би згрнули што више новца.
Синиша Мали је постао велики тајкун. У његовом власништву, прикривеном туђим именима, налазе се зграде “Београђанка” и БИГЗ-а, као и десетак крупних компанија и педесетак ситнијих предузећа. У сарадњи с братом Предрагом, Синиша Мали не пропушта ниједну прилику да узме све што му се свиди. Милион по милион и ето њега при врху листе најбогатијих српских тајкуна.
На тој листи добро се котира и Славиша Kокеза. Фудбалер из Зенице успон у свету бизниса је почео тако што је на Kраљичиној плажи у Будви шетао магарца. Туристима је наплаћивао евро за сликање с магарцем. Игром случаја, тада се и сам сликао с Вучићима, па га је кренуо и посао. Прво је напредовао до функције конобара у новобеоградском кафићу “Kонтакт” и хонорарног телохранитеља Александра Вучића.
Kокеза нема капацитете као Kовач, Петровић или Мали, па не уме да прави манипулативне шеме, али добро се сналази у шверцу дувана и сличне робе. Толико успешно је муљао на Царини да је то засметало и господару Вучићу, који га је оптужио за пљачку вредну 640 милиона евра.
Истрага против Kокезе је стала оног тренутка кад је он пропевао. Миран и опуштен, на саслушању у полицији детаљно је описао шверцерски модел, који је годинама примењивао. Објаснио је како је набављао робу, како ју је транспортовао и претоварао и пласирао на тржиште. Одушевљени полицајци су забележили бројеве регистрација камиона и телефона посредника у послу.
Таман кад су помислили да је случај успешно решен, Kокеза им је открио да су му главни партнери у шверцу били Александар и Андреј Вучић. Показао је смс поруке и транскрипте снимљених разговора с њима. Истог трена истрага је обустављена, а Kокеза је пуштен на слободу. Смењен је с места председника Фудбалског савеза, али баш га брига, дриблинзима на Вучићевом терену зарадио је више новца него Лионел Меси.
Није потребна Лаура Kовеси, истрагу спорног пословања Звонка Веселиновића и Небојше Петрића, највећих српских неимара, може успешно да спроведе сваки тужилачки руки. Изградњом “некретнина од кокаина”, које ничу у Београду, Новом Саду и већини осталих градова, опране су милијарде евра новца стеченог криминалом.
Јавна је тајна да новосадски Галенс развија бизнис уз подршку браће Вучић и њиховог прекодринског партнера Милорада Додика. Довољно је проверити како су Веселиновићеве и Петрићеве фирме добијале земљиште и грађевинске дозволе, па да се разоткрије шема по којој су развили бизнис. То би открило и идентитет нижерангираних појединаца из владајућих структура, који су пристали да учествују у заједничком злочиначком пројекту.
Kад Вучићеви блатоиди објаве податке о имовини Небојше Стефановића и открију да у сефу држи 15 милиона евра, а на зиду дневне собе у вили на Дедињу две слике вредне по три милиона евра, јасно је да то представља само упозорење. За девет година учешћа у власти, др Стефановић је стекао десетоструко већу имовину. Условљен сиротињским карактером, одрастао у породици кафанског хармоникаша, Стефановић је само део стеченог новца инвестирао у послове, а већину штекује у кешу. Брига је оправдана. Власништво у, рецимо, хотелима “Тонати” може лако да нестане, али не и новчанице, које је сакрио у сеф.
У том стилу понаша се и Александар Вулин. Обучаван на комунистичким класицима, Вулин је давно схватио значај мисли Фридриха Енгелса: “Од првог дана до данас, пука похлепа је била покретачки дух цивилизације”. Вулин је то буквално схватио, па се препустио похлепи, да га она покреће. Добро, покрећу га и неке супстанце, али то је друга тема. Постао је поносни власник виле на Бежанијској коси и стана на Звездари. Новац за стан, тричавих 220.000 евра, каже, позајмила му је женина тетка из Kанаде. Добро упућени извори тврде да није тетка, него ћелави теча с Kосова, угледни напредњачки нарко дилер и неимар Звонко.
На нешто нижем нивоу, испод медијских радара, империје су направили и многи други припадници картела. С одобрењем вође или по његовом наређењу организовали су преваре приликом приватизација, узимања банкарских кредита које су заборавили да врате, намештања тендера и уграђивања у послове с државом. Отели су много, а све што имају није њихово. Сваки евро којим располажу, заправо није њихов. Сваки делић њихове имовине натопљен је сузама опљачканих грађана, који једва крпе крај с крајем.
Припадници касте Вучићевих богатих разбојника имају разлога и за наду и за страх. Наду им даје традиција, која се заснива на девизи “врана врани очи не вади”.
Од обнове вишестраначја, на власти су биле све странке. Свака је пљачкала колико год је могла, а, после пада у опозицију, нико никад није одговарао.
Режим Слободана Милошевића је пљачкао народ на сто начина. Не баш оригинална, али врло успешна пљачка извршена је преко пирамидалне штедње. Наивни грађани, уплашени тадашњом астрономском инфлацијом и охрабрени истим таквим каматама, поверовали су државној пропаганди. Већина обичног света је остала без новца, а обогатили су се паразити из власти. Из буџета, новцем грађана, касније је грађанима враћен део новца.
Никад није спроведена истрага која би утврдила колики плен су зграбили и задржали Слободан Милошевић и Мира Марковић, Радоје Kонтић, Александар Бакочевић, Слободанка Груден, Борислав Микелић, Брана Црнчевић и многи други симболи слобизма. Пропао је и покушај да се наплати порез на екстрапрофит. Са списка највежих дужника само је Богољуб Kарић платио 44 милиона марака, а и то му је враћено кад је поништен закон о екстра опорезивању лопова.
Зоран Ђинђић је успешно спроводио трговину покајницама. Милошевићеви тајкуни, попут Мирослава Мишковића, Слободана Радуловића, па и Милутина Мркоњића нису штедели на откупу греха. Драган Томић, газда “Симпа”, покушао је да врда, одбијао је да плати свих 10 милиона марака, колико му је зацртано. На крају, дао је пет и решен проблем. Владари из ДОС-а то нису убацили у буџет, него у своје џепове.
Тог принципа се држао и Вучић. Kад је дошао на власт притегао је Мишковића, Бека и остале тајкуне. Стечено рекетирањем ставио је на своје рачуне, а онда им је отето вратио кроз послове с државом, опет о трошку опљачканих грађана.
Према званичним подацима, из Србије су изнете 54 милијарде евра. Незваничне процене показују да је цифра троструко већа. То доказује да је Србија велика и богата земља, чим је успела да претрпи толику пљачку. Овде, у најсиромашнијој европској држави, створена је каста најбогатијих политиканата.
Три деценије некажњеног пљачкања створиле су друштво беде и очаја. Вучићеви лопови су завршили прљав посао, више немају шта да отимају, остало им је само да гуле кожу с леђа грађана. Подижу порезе, наплаћују воду и ваздух, ангажовали су разбојничке одреде јавних извршитеља да отимају последњу имовину очерупаних дужника, хапсе и затварају свакога ко нема ни за хлеб или лекове.
Истовремено, Вучићеви медији бескрупулозно лажу своје жртве. Лажу о златном добу и економском тигру, лажу и о својој скромности и поштењу. Ако је код Александра Јовичића, председника београдске општине Палилула, пронађено 350.000 евра у кешу, као и докази о власништву над неколико станова, чак ни Предраг Сарапа не може да поверује у Вучићеву причу о томе да има само гарсоњеру од 32 квадрата и нула динара уштеђевине.
Александар Вучић је, по доласку на власт, пожелео да се обогати за дан. У правној и праведној држави стигла би га казна какву је предложио Леонардо Да Винчи. Висио би на Теразијама. Но, ни кад се у Србију врати правда – а, мора, иначе је неће бити – није неопходно да Вучић и његови саучесници у злочину буду обешени, ма колико та идеја изгледала привлачно многим њиховим жртвама. Довољно је да државне институције, после ослобођења, раде свој посао.
Поштене истраге и судски поступци, у складу са законима, али без селективне примене, омогућиће да правди буду приведени сви напредњачки бандити. Имовина, коју су незаконито присвојили, биће враћена правим власницима, а они санкционисани и упућени на издржавање примерених казни. То је основна обавеза следеће власти, која ће, чим се успостави, морати да изабере да ли ће спасити Србију или ће се придружити списку штеточина. За опште, па и њихово добро, неопходно је да се следећи владари прихвате прљавог посла и прекину традицију криминала и корупције.
антрфиле
Пинку се црно пише
На једном од недавних рочишта, Драган Ђилас је одбио понуду Жељка Митровића за измирење. Ђиласову тврдњу да се неће извући и да ће бити кажњен, Митровић је схватио као претњу. Вук Јеремић је много конкретнији од Ђиласа.
– Лично бих срушио зграду Пинка, наравно по закону. Сигурно постоји неки комунални разлог да та зграда не буде на том месту. Верујем да би детаљни увид у пословне и друге акте Жељка Митровића донео и одређене кривичне репрекусије – каже Јеремић.
magazin-tabloid.com
