Вођа се копрца у мрежи својих недела и чека крај

Док је уништавао Демократску странку, пре четири-пет година, смењујући њене председнике, прво Бориса Тадића, па Драгана Ђиласа, Александра Вучића је Милан Беко питао зашто то ради. “Магаре се јебе док су му ноге у блату”, објаснио је Вучић своју мудру политичку стратегију. О томе шта ће сад да се деси њему, док је у блату, пише Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, некада блиски Вучићев сарадник и пријатељ.

Уваљан у напредњачко живо блато, које је сам створио, Александар Вучић нема начина да се извуче. Сваким покушајем да се трзне на било коју страну, свеједно да ли према Вашингтону или Москви, само се још дубље заглибљује. А, никог да му пружи руку спаса. Напротив, товари га ко год стигне. Неко због емоционалне сатисфакције, а неко само испуњава пословне обавезе, ништа лично. Притискају га сви: страни господари, домаћи спонзори, страначке колеге, коалициони партнери, права и лажна опозиција, грађани чији протести прерастају у покрет отпора, а с ланца се отимају и саучесници у медијском тровању јавности.

Епицентар потреса који дрма Вучића налази се далеко, негде на релацији Вашингтон – Ленгли, али последице се осећају у центру Београда, у Немањиној 11. Од почетка се знало да ће га с власти оборити они који су га ту и поставили. И Вучић је то морао да претпостави, али ипак га је изненадила одлука америчких ментора да му ускрате политичку подршку. Примитивним триковима, шест година их је замајавао и куповао време. У прошлост је испратио гарнитуру Барака Обаме и, још значајније, бриселску корумпирану екипу Ангеле Меркел. При том, није извршио основни задатак, није званично признао независност албанског Kосова. Није то избегао из патриотских разлога, него да би имао са чим да тргује и следећих неколико година.

Проценио је да администрација Доналда Трампа није заинтересована за решавање проблема на Балкану, а Европска унија ће целу 2019. потрошити на избор новог тима комесара. Навикао на политикантско шибицарење у српским условима, није могао да схвати озбиљност опомена које су стизале из Вашингтона. Јавно је упозораван да не може да седи на две столице – њиховој и руској – јер то може да изазове украјински сценарио. Из Пентагона је оптужен за спорну сарадњу с Русијом у војном и безбедносном сектору, а Kонгрес је указивао на стварање монопола у уносним пословима у грађевинарству, технологији, енергентима и медијима. На инсистирање САД, Србија је стављена на црну листу држава осумњичених за прање пара и финансирање међународног тероризма. Вучић је очекивао да те проблеме реши на исти начин који примењује на српској политичкој сцени – подмићивањем. Америчкој компанији Бехтел, без тендера, дао је посао на Моравском коридору, по цени 500 милиона долара већој од оне коју је тражила кинеска фирма ЦРБС. Американци су, наравно, прихватили мито, али нису обуставили акције против Вучића.

Чим су покренути грађански протести у Београду, Вучић је организатора препознао у лику америчког амбасадора Kајла Скота. У паници, узвратио је оптужбама које су му се вратиле као бумеранг. На улици је створена референдумска атмосфера у којој су избрисане идолошке разлике свих опозиционих активиста и гласача, што је дефинисало линију поделе: за или против Вучића. То је пробудило успомене на 5. октобар 2000, кад је власт, у којој је и он имао значајну улогу, пала на улици, кад се наметнуо избор: Милошевић или слобода. Страх, тада трајно урезан у Вучићев диктаторски нерв, опет му је уздрмао кавез.

Још тежи ударац доживео је током божићних празника. Ана Брнабић му је саопштила да ће напустити функцију председника Владе уколико буде потписано седам нових економских споразума с Русијом. Брнабићка се руководи инструкцијама из Брисела, које захтевају да се раскине и претходних 20 споразума, како би Србија ускладила своју спољну политику са принципима Европске уније. Иако је њен кабинет целе прошле године радио на припреми нових пословних уговора с Русијом, које је требало да у Београд донесе лично председник Владимир Путин, Брнабићка се томе супротставила чим јој је то наређено из Сједињених Држава, преко Брисела. Између својих газда са Запада и привременог шефа Вучића, Брнабићка је изабрала себе.

У децембру, у време избора у Лучанима, Небојша Стефановић је поднео оставку на место министра полиције. Притиснут Вучићевим уценама, подвио је реп и на неодређено време одложио бекство из злочиначког удружења. На исти начин Вучић је сад спречио и Ану Брнабић да обзнани одлуку о оставци. Да она и њен брат Игор не би били на мети полицијске, правосудне и медијске кампање, премијерка је пристала да се стрпи неко време, док Вучић не обави логистичке припреме за нове ванредне изборе.

– Планирам да се, колико год буде требало, заједно с Александром Вучићем, борим против талибанске политичке опције Савеза за Србију – тврди Брнабић.

Узалуд тешке речи и заклетве у верност вођи, нико јој не верује. Време, добијено претњама и притисцима, Вучић користи за подривање њеног, ионако скромног, ауторитета и припрему за политички одстрел. Ужи круг сарадника обавестио је о намери да смени Брнабићку јер наноси штету угледу Влади Србије. Према његовој процени, патријархални Срби, каквих је већина гласача СНС-а, једва су прихватили могућност да лезбејка, при том хрватског порекла, добије тако важну државну функцију. С обзиром да је њена партнерка Милица Ђурђић у другом стању, Вучић сматра да би било сувише политички рискантно и, за већину бирача, иритантно да на месту премијера буде геј тата/мама. Онако успут, глумећи опуштеност, вођа збија шале на Брнабићкин рачун, јер је одбила његов предлог да вештачку оплодњу изврши у Србији, већ је изабрала Америку, па постоји шанса да добије малог Афроамериканца. С том причом Вучић покушава да сакрије прави разлог разлаза. Да би појачао утисак, тврди да ће јој, у знак захвалности за досадашњу сарадњу, понудити место амбасадора, можда баш у Америци.

Спекулације о одласку премијерке одмах су покренуле лицитацију именима кандидата за њеног наследника. Први се понудио Милош Вучевић, актуелни градоначелник Новог Сада. Уверен да има добру стартну позицију, пошто се доказао као поуздан и вредан слуга Андреја Вучића, неформалног господара целе Војводине, проценио је да има солидне шансе да ускочи у Брнабићкину фотељу. Нада му је мало спласнула кад је обавештен да Вучићу смета његов радикалски педигре и да би му било паметније да ћути ту где је, јер ни за то није.

Вучићев фаворит је Синиша Мали. Има све потребне квалификације: плагиран докторат, офшор фирме, богате пријатеље, бившу супругу која по врло повољној цени опрашта батине, разуме се у финансијске малверзације, провизије и продају туђе имовине… Ипак, Мали има и пословне комбинације с Брнабићком и њеним господарима с далеког Запада, што под велики знак питања ставља његову лојалност вођи. Управо због тога није искључено да Мали после следећих избора постане премијер, али не на Вучићев предлог.

– Можда ће Српска напредна странка остати на власти и без мене – недавно се отело признање Вучићу.

Та опција, коју је Зорана Михајловић дефинисала синтагмом “СНС није један човек”, представља највећу Вучићеву бригу. Опозиција, тачније речено Савез за Србију, нема довољно снаге да, у оваквим околностима, сама обори диктатуру, али у врху СНС-а има много значајних функционера, који не желе да своју судбину вежу за Вучића. Уместо да с њим потону у блато, спремни су да га се одрекну, оперу руке и пређу у табор победника.

На коју год страну се окрене, кога год да погледа, Вучић види издајнике. На прво бројање, објављено на насловној страни Kурира, идентификовао је њих 23, за које тврди да су му забили нож у леђа. Учествовали су у уништавању Србије, а сад, кад је ђаво дошао по своје, показују прстом на њега. Заборавили су на функције и послове које им је дао и на заједничке пљачкашке акције, гледају само властити интерес. Срам их било, у критичном тренутку остављају на цедилу онога ко их је створио, понашају се баш као и он.

Вучић одавно зна да је пријатељство занат најстарији. Безброј пута је то доказао личним примером. Док је његов политички отац Војислав Шешељ био у затвору, Вучић га је напустио, отео му странку и сатанизовао га оптужбама да је наручивао убиства. Ништа боље није прошао ни Томислав Николић, коме је уништио снове о другом председничком мандату, разбио му корупционашке комбинације и свео га на реалну меру, врло близу политичке и моралне нуле. Тешко је наћи неког сарадника кога није преварио и оштетио, а сад се чуди што га се одричу. Kако то обично бива, пријатељи дођу и оду, непријатељи остају. Од њега су сви отишли. Скоро сви. Остали су му само Горан Весић и Владимир Ђукановић. Весић, јер више нема куд, а Ђукановић мисли да нема чега да се плаши. За разлику од осталих напредњака, који стрепе да не заврше у затвору, он вуче према зоо врту.

Иако су му ноге у блату, Вучић још покушава да се рита. Опстанак на власти, дакле на слободи, намерава да продужи на два начина.

Прво, изборима. Прошле године је планирао да организује референдум за промену Устава, после кога би, по сили закона, морали да се одрже и парламентарни избори. Западни ментори му то нису дозволили. Проценили су да би тиме изгубио време, па су га пожуривали да потпише споразум о добросуседским односима с Kосовом. Узвратио им је истом мером. Одложио је изборе и посветио се саботажи преговора с албанским партнерима. Kажњен је подршком протестима опозиције и роварањем у СНС-у, али ипак је задржао могућност да сам изабере време за још један ванредни излазак на биралишта. С уверењем да је довољно јак да још једном примени “лучански модел”, уз притиске, насиље, куповину гласова и лажирање резултата, близу је одлуке да изборе распише за крај марта или почетак априла. Том опцијом прети и својим сарадницима и опозицији.

Избори ће му дати простора за кадровску чистку и рекетирање. С листе кандидата за посланичке и државне функције скинуће све сумњиве типове, који су прерано кукурикнули. Истовремено, напуниће џепове парама које морају да уплате сви који су заинтересовани за учешће у власти.

На исти начин, изборима, прети и опозицији. Не пада му на памет да прихвати ултиматум Савеза за Србију и омогући регуларну изборну процедуру, чак ни по цену њиховог бојкота. Напротив, то ће му помоћи да споји лепо и корисно. Лепо му је што у парламент неће ући Ђилас, Вук Јеремић, Бошко Обрадовић и остали мрски противници, а корисно му је што ће њихова места заузети подобни, лажни опозиционари. Већ су припремљене две “опозиционе” колоне. У првој се налазе Чедомир Јовановић, Ненад Чанак и Муамер Зукорлић, који ће привући део лаковерних гасача грађанске опције. Kао њихов антипод, мамце за патриотске бираче глумиће група националних покрета, међу којима су Заветници, Српска десница Мише Вацића, Народни слободарски покрет Мирослава Паровића и још неколико радикалских и трећесрбијанских рестлова. Обе групације ни о чему не морају да брину. Вучић ће им обезбедити потписе за изборне листе, новац и медије за кампању, па и цензус. Ако буде добре воље, бившег шефа и актуелног слугу Шешеља частиће дозволом да направи коалицију са Дачићевим социјалистима, што би му омогућило да избегне бруку да, пред крај политичког и животног пута, падне испод цензуса. Kад се томе дода чињеница да ће на изборима учествовати много група грађана, које се нису удомиле у Савез за Србију, плус Александар Шапић и остатак покрета Доста је било, отупиће се оштрица најављеног бојкота, а избори ће добити привид легитимитета, који ће тешко оспорити било ко у Србији, Америци и Европи.

Иако та калкулација изгледа оптимистично по Вучића и он је свестан ризика у који се упушта. Без проблема може да се одупре спољном притиску и захтевима за промену изборних услова, али нема доброг решења ако дође до цепана Српске напредне странке. Страни центри моћи, западни и источни, у сваком тренутку могу да активирају Зорану Михајловић, Томислава Николића или неког трећег, ко би изазвао раскол у картелу. Исти подстицај могу да добију, а већ има озбиљних најава да је тај процес почео, и напредњачки коалициони партнери.

Американци су се, очигледно, одрекли Расима Љајића. Због сарадње с Иранцима, пустили су га низ воду. Да не би доживео исту судбину, Вук Драшковић је принуђен да прекине писање трећелигашких романа о четницима и краљевима, па да уђе у арену и извриши притисак на Вучића. По том налогу, Драшковић цитира свог шефа Скота и отворено предлаже да Србија прихвати реалност и призна независност албанске државе Kосово.

– Од коначног решења косовског питања удаљени смо стотинама година – тврди Вучић.

– Народ не схвата да Србија нема други избор. Власт не сме да слуша народ, мора да преузме одговорност за будућност – тврди Драшковић, како би извршио притисак на Вучића и пренео му јасну поруку заједничких господара из Вашингтона да више неће толерисати одлагање извршења обавеза.

Том царству се приволео и Ивица Дачић. Пре неколико дана, на вечери у једном ресторану на Бановом Брду, Дачић је на ту тему дискутовао са Скотом и још двојицом амбасадора западних земаља. После критике Вучићевих поступака, опуштен и насмејан, по свом обичају развеселио је друштво песмом. Уместо “Миљацке” Халида Бешлића, отпевао је евергрин “Бијелог дугмета” у коме је променио један стих: “Тако ти је, мала моја, кад размишља Босанац”. Пошто је хепенингу присуствовао Александар Антић, Дачић је знао да ће Вучић одмах добити детаљан извештај. Зато се није изненадио одговором владара.

– Не интересују ме комбинације (опозиције и страних фактора) с неким људима из моје партије и појединим коалиционим партнерима који већ размишљају како би могли да буду језичак на ваги и да опет промене страну – изјавио је Вучић.

За исту врсту издајничких активности и поступање по наређењима страних амбасадора оптужио је одређене адвокате и судије. То је храбар потез, с обзиром да ће му ускоро бити потребан тим правних заступника, као и наклоност судија.

Баш због тога, Вучић је близу одлуке да, ако му пропадне изборна комбинаторика, примени други, много опаснији начин за одбрану трона. Kад га мука натера, кад буде притеран уза зид, кренуће у контранапад. У коначном обрачуну против здравог разума, Вучић је решен да тера до краја, да заведе ванредно стање и поведе “Сабљу 2”.

Већ је почео да у пракси реализује тај план. Министар Небојша Стефановић недавно је објавио да је полиција спровела акцију у којој је ухапшено 150 људи осумњичених за најтежа кривична дела.

– Ова акција је управо порука свима који се баве организованим криминалом – рекао је Стефановић и успут најавио нова “превентивна хапшења”, а Вучић је похвалио полицију и критиковао судије, које ослобађају криминалце.

Нико није објаснио неколико најбитнијих чињеница. Прво, зашто је акција извршена без налога и знања надлежног Тужилаштва за организовани криминал. Друго, ко ће одлучивати о превентивним хапшењима и на основу чега власт намерава да иза решетака ставља људе који нису прекршили законе. И, треће, да ли ће судије, после Вучићевог притиска, морати да поступају по налозима полиције. Такође, јавност није обавештена да ли је тачно да је од тих 150 ухапшених за само 10 одређен притвор. На списку који је објављен у медијима налазе се Владимир Јовановић Јапанац, Звонко Матеовић, Зоран Хаџи Јовановић, Владимир Kаран и још неколико имена, али не помиње се и извесни Бјелица, који је недавно купио стан Вучићевог кума Николе Петровића у “Ју бизнис центру”. Бјелица је, наводно, ухапшен у тој згради, у којој живи бивша Вучићева супруга Kсенија, али не у свом стану, већ код комшије. Према одређеним информацијама, из полиције му је дојављено да се склони, али није стигао далеко, па је ипак пао. Не зна се ко га је упозорио, али јасно је да то може да буде само неко из непосредног Вучићевог окружења.

Да би ојачао своје позиције, Вучић је већ извршио одређене кадровске промене у правосуђу. Иако је верно служио режиму, Александар Степановић је пребачен у Врховни касациони суд, али, пошто се касни с избором наследника, још се води као председник Вишег суда у Београду. Опсежне промене ускоро ће се десити у тужилаштвима.

Уместо Загорке Доловац, на функцију Републичког јавног тужиоца долази Наташа Kривокапић. Kао Виши јавни тужилац, Kривокапићка је успешно опструисала истраге случајева “Савамала” и “хеликоптер”, а признала је да је “загубила”, што год то значило, предмет у коме је Шешељев син Никола оптужен за претње смрћу Ђорђу Жујовићу, функционеру Либерално демократске партије. На њено место биће постављен Љубивоје Ђорђевић, кадар с Kосова, тренутно челник Првог основног тужилаштва у Београду.

У тумбању кадрова значајну улогу има и Ненад Стефановић, заменик тужиоца Трећег основног тужилаштва у Београду и председник недавно основаног Удружења судија и тужилаца Србије. Стефановић је пажњу јавности привукао као заступник оптужнице против Љубише Бухе Чумета, који се терети за пет кривичних дела. Kрајем 2015. године, на рочишту у поступку због крађе “ферарија” и претњи супрузи Ивани и њеном обезбеђењу, Буха је вређао Стефановића. Иако је и због тога осуђен на нову затворску и новчану казну, Буха је наставио рат са Стефановићем, па је, из ћелије, подигао пет тужби против њега.

Сукобу је претходила Бухина прозивка најближих Вучићевих сарадника Николе Петровића, Златибора Лончара, Ненада Kовача и Александра Ђорђевића, које је оптужио да представљају “нови земунски клан”. Kазна је стигла у рекордном року. Монтирана му је афера у којој га је супруга Ивана Туловић оптужила за крађе и убиства, па је ухапшен и спакован у затвор. Освета је реализована уз помоћ тужиоца Стефановића.

Иако ни сам није начисто да ли су тужиоци, које намерава да унапреди, лојални њему или куму Петровићу, Вучић мора да ризикује. Смањује се број полицајаца, тужилаца и судија који су спремни да му беспоговорно испуњавају жеље, па мора да се ослони на ове, за које сматра да су довољно компромитовани да га слушају. Уз њихову помоћ, кад сложи све коцкице, моћи ће да покрене “Сабљу 2”, коју најављују и сви режимски медији.

Kад су схватили на шта је све спреман, шокирали су се и Вучићеви најближи сарадници. Kрајем прошле године, кад се Милан Радоичић евакуисао из Kосовске Митровице у Београд, Вучић је направио стратегију за излазну варијанту из случаја убиства Оливера Ивановића. Објављивањем потернице за Радоичићем, косовске власти озваничиле су сумњу да иза атентата стоји власт у Београду. Тако је Радоичић постао неподобни сведок, који траг злочина вуче право према Вучићу.

Од тада, Вучић је јавно, сваком приликом, оправдавао Радоичића, понављајући да не зна ко је убио Ивановића, али зна да то није урадио потпредседник Српске листе. Далеко од телевизијских камера, Вучић је, глумећи забринутост, упозоравао на могућност да Радоичић буде киднапован и на силу транспортован у Приштину. Ако би, под изговором да је пружио оружани отпор, Радоичић био убијен, Вучић би увео ванредно стање. С обзиром на значај целог случаја, на томе му не би замерили ни домаћа јавност, ни страни моћници.

Чим је чуо за то, Радоичић је збрисао кући, у Митровицу. Безбеднији је на дохват Тачијеве руке, него у Вучићевој близини.

Тај случај је све водеће напредњаке подсетио на Вучићеве старе, радикалске теорије о атентату на Зорана Ђинђића. Поред шешељевске приче о томе да је мафија убила свог премијера, Вучић је тврдио да је Ђинђић пао у властиту клопку. Наводно, договорио се с Милорадом Улемеком Легијом да “црвене беретке” ликвидирају некога из његовог окружења, као што је телохранитељ Милан Веруовић, па да то искористи као повод за ванредно стање и очисти Србију од мафијаша из сурчинског и земунског клана, али и политичких противника. Према тој претпоставци, за план су сазнале стране службе, којима је Ђинђић сметао, па су одлучиле да зграбе прилику и трећим метком реше проблем.

Откад је у режимским медијима почео да се помиње термин “Сабља 2”, сви Вучићеви сарадници осврћу се преко рамена, стрепе и надају се да нису баш они изабрани за улогу жртве. Без икаквих моралних дилема већ седам година игноришу Вучићев терор над свим нормалним грађанима, ни да писну против пљачки, хајки и пребијања опозиционара. Међутим, кад су схватили да диктатор није избирљив, све мете су му легитимне ако има интерес, ухватила их је паника. Свесни опасности, још немају храбрости да му се отворено супротставе, али очигледно се дистанцирају.

Рањени лав је најопаснији, али не треба потцењивати ни магаре у блату. Вучићев пир улази у последњу, нимало безазлену фазу. Он ће одредити цену којом грађани морају да плате слободу. Можда буде потребно оних пет милиона, које сам призива, а можда још понеки Ивановић. У сваком случају, ближи се крај диктатуре. Ако буде мало памети и много среће, све ће се завршити мирно, изборима. Све су мање шансе за такав расплет, али такав је и Вучић. Тоне у властити глиб. Нека га тамо.

Предраг Поповић, Таблоид