Вођи се приближава крај, а нас чека још већа пропаст: Вучић пада на Косову

Александар Вучић има много разлога за бригу, стисло га са свих страна. Омчу стежу страни политички повериоци, нервозни су домаћи спонзори и остале жртве његових превара. Нико више нема стрпљења за празне изговоре, сви захтевају да испуни преузете обавезе. Игри се ближи крај, без хепиенда. Ни за њега, ни за нас, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши глодур Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Под тим теретом, Вучић је све наде за опстанак на трону положио на једну карту, на Косово. На власт није дошао вољом бирача у Србији, него на основу процене стратега из Ленглија да управо он може решити косовско питање на начин који одговара Америци и Европској унији. У интересу тзв. боље будућности, стране газде су заборавиле његове злочине из прошлости и дале му понуду која се не одбија: Албанцима ће припасти Косово, Вучићу апсолутна власт. Срби ће бити апсолутни губитници.

Странци су свој део договора испунили, омогућили су му да подјарми све државне институције, злоупотребљава полицију и војску, избрише разлику између правосуђа и организованог криминала, гази Устав и законе, пљачка јавна и приватна предузећа, пензионере и раднике, уништи привреду и отме све што је преостало после мафијашке приватизације.

Без икаквих санкција Вучић монтира оптужнице и хапси политичке противнике, организује хајке на све неподобне критичаре, фалсификује резултате избора, спроводи тортуру над опозицијом и брутално гуши слободу јавног изражавања. Његови ескадрони батинаша киднапују грађане, упадају у куће, прете и туку. Кроз то време, представници међународних институција такмиче се у хвалоспевима о Вучићевим реформама, изборним победама и доприносу у очувању регионалне стабилности.

Вучић је узео све што је могао. Завео је диктатуру, зауставио процес демократизације друштва, напунио џепове и постао најбогатији политикант у савременој историји Европе. Много је и дао, али само оно што није његово. Албанској држави Косово поклонио је све државне прерогативе, телекомуникацијску и инфраструктуралну имовину Србије, као и Србе који су тамо остали да живе. Арапским пословним партнерима поклонио је сто хектара грађевинског земљишта у центру Београда и пола војвођанских ораница, а осталим белосветским компанијама дао је новац из буџета како би овде применили робовласнички систем.

Дао је много, али не и довољно, не све што је обећао. Пет година је избегавао да оконча посао и преуреди државу у складу с америчким планом о „посткосовској Србији”. Потрошио је и време и стрпљење. Коначно, одређени су му конкретни задаци и рокови за њихово извршавање. Прво „споразум о добросуседским односима с Косовом”, па промена Устава, како би се Србија званично и трајно одрекла права на своју јужну покрајину. Наравно, Вучић је и на то пристао. Без поговора.

Покретањем унутрашњег дијалога о Косову и Метохији и јавном расправом о уставним променама доказао је спремност да спроведе све што му је наређено. У оквиру медијске припреме за коначну капитулацију, признао је да се Србија приближава тренутку у коме ће морати да плати за све грешке из прошлости. Нема везе што је те грешке правио он, платиће их нормални грађани. И раније и сада, он је профитирао, а страдаће други.

Таква реторика је задовољила његове стране менторе. Кајл Скот и Јоханес Хан ни од лидера опозиције не крију да подржавају Вучића. Сувише су инвестирали у њега да би сад ризиковали и тражили новог партнера. Брига њих за демократију, људска права и остале трице и кучине, може да ради шта хоће све док завршава посао око утврђивања државности албанског Косова.

По традицији, Америка српским владарима управља помоћу штапа и шаргарепе. Као знак добре воље, увек прво понуди шаргарепу. Тако је Слободан Милошевић прво награђен титулом фактора стабилности на Балкану, Зоран Ђинђић је проглашен за визионара и првог демократског реформатора, а Борис Тадић манекеном модерне Србије. И, сви су пали на истом питању, косовском. Милошевић је 15 година игнорисао стварање албанских паралелних институција на Косову. Док су они организовали своје политичке странке, образовне установе и терористичке јединице, Милошевић је крао њихове гласове, којима је обезбеђивао изборне победе СПС-а. Кад се супротставио оружаној побуни, проглашен је за балканског касапина, Србија је бомбардована, а он је завршио у хашкој мртвачници. Ђинђић није имао ни времена ни снаге да уради било шта корисно по Србију и себе. Подршку са Запада добијао је све док није дигао глас против независности Косова. То га је гурнуло пред снајперски нишан. Тадић је прошао боље. Извршавао је понеки западни налог, гицао се и куповао време. Кад им је прекипело, бирократе из Вашингтона и Брисела су га обавестиле да је изгубио изборе, да пакује пинкле и мирно препусти власт леченим радикалима.

Ако Американци мисле да ће, на тај начин, лако изаћи на крај с Вучићем, преварили су се. Немају појма с ким имају посла.

Вучић добро зна како су прошли његови претходници. Такође, зна и да су данас околности битно измењене. Милошевић је све време владавине против себе имао озбиљну опозицију. Уосталом, СПС је победио само на првим изборима, касније је морао да власт осигурава крађом мандата, куповином посланика или уз мањинску подршку слугу из Српске радикалне странке. Вучић тих мука нема. Напросто, нема опозиције. Ђинђић је владао у коалицији са 17 минорних и гладних паразита, а против себе је имао ратоборног Војислава Шешеља и најопаснији мафијашки клан, с јаком политичком и полицијском заштитом. Вучић нема ни тих проблема, власт и мафија су се толико зближили да се не зна где једно завршава, а друго почиње. Тадић је био само марионета, концима је управљао Миодраг Мики Ракић, чијим параполитичким и удбашким принципима се данас руководи Вучић.

Уз све то, актуелни диктатор има и још једну значајну предност: бржи је, агресивнији и бескрупулознији од Американаца. Они тек почињу да чисте Косово од ратних злочинаца и цивилних криминалаца, маскираних у политичке лидере. Вучић је тај посао, наравно на наопак начин, одавно обавио.

Север Косова, свој најскупљи талон у америчком рулету, очистио је од политичких противника и све Србе узео за таоце. Еулекс, Кфор, стране дипломате и албански локални политичари, сви зависе од Вучићеве воље, од тога како ће он да употреби своје сараднике из тзв. Српске листе. Без његовог допуштења не би Хашим Тачи био изабран за председника независне државе Косово, нити би Рамуш Харадинај постао премијер.

Док је тако, Вучић ће имати са чим да тргује са америчким и европским моћницима. За све остало, мање мари. Напредњаке је у Зајечару победио безначајни Бошко Ничић. Нема везе, Вучић га је купио и решио проблем. Ни на предстојећим београдским изборима СНС неће освојити апсолутну већину, али остаће на власти. Вучићу је битан само он, СНС је средство за остварење личних интереса. Зато се плаши искључиво могућности да изгуби утицај на северу Косова. Од тога му зависи судбина.

Ако би нека политичка организација окрњила моћ Српске листе и наметнула се као потенцијална алтернатива, Американци би добили прилику да Вучића лако и брзо баце на политичко ђубриште, где му је и место. Да се то не би догодило, свом снагом контролише дешавања у Косовској Митровици и српским енклавама. Преко људи од поверења, криминогених и компромитованих, завео је страховладу. Без припадности Српској напредној странци, односно Српској листи, нико не може да рачуна на запослење, па ни на физичку безбедност. Радници у јавним предузећима, као и чланови њихових породица, принуђени су да гласају за Српску листу. Уцењени су и приватници, па чак и део свештенства. Сав криминал, од оружаних пљачки и проституције до шверца дроге, нафте и оружја, све контролишу Вучићеви сарадници. Насиље на улицама и кафанама постало је уобичајени део фолклора. Отуда не чуди што се преостали Срби више плаше Вучићевих хорди, него Албанаца. Не без разлога, страни новинари север Косова називају „балканским Дивљим западом”.

У том контексту треба анализирати и убиство Оливера Ивановића, лидера опозиционе Грађанске иницијативе. Чим се укључио у изборну кампању, нашао се на удару Вучићеве политичке и медијске машинерије. Проглашен је за издајника српства и криминалца, који је више жалио за својим спаљеним аутомобилом него за порушеним цркавама и манастирима. Хајка је завршена са шест метака у Ивановићевим леђима.

– Американци су Милошевићу наместили убиство Стамболића, мени сад Ивановића – била је прва Вучићева реакција на вест о атентату 16. јануара.

Као прави мајстор за манипулацију, за две-три недеље је успео да амортизује значај тог злочина. Режимски медији, али и већи део опозиције, оплакали су и заборавили Ивановића. О убиству, његовим могућим мотивима и последицама, више и озбиљније извештавају страни, него српски новинари.

– Ивановића нису убили Албанци, то је било дисциплиновање косовских Срба од стране Београда. О могућим починиоцима тог злочина нико не жели да спекулише, о томе у северном делу Митровице нико не разговара са странцем. Али, у једном су сложни, то нису урадили Албанци – наводи се у тексту Андреаса Ернста, новинара швајцарског листа „Ноје цирхер цајтунг”, који је пренео „Дојче веле”.

У тексту под насловом „Нови шерифи за дивљи север Косова”, Ернст је описао генезу процеса којим је власт из Београда преузела сав утицај на тој територији. Аутор је подсетио да су Вучићеви политички експоненти у Митровици, с фантомакама на глави и бејзбол палицама у рукама, још 2014. вршили насиље над свима који су се залагали за бојкот косовских избора.

– „Бојкотери” су били савладани, њихови аутомобили су паљени, а директори јавних предузећа принуђени да своје запослене доведу пред гласачке кутије. И поред свог притиска, излазност је била само 20 процената. Али, то је било довољно да Горан Ракић, бивши ватрогасац, постане градоначелник Северне Митровице. Кад му је Вучић честитао, било је јасно да он има највишу заштиту – навео је швајцарски новинар и закључио: „…Након убиства Оливера Ивановића, утихнуо је један од последњих независних српских гласова. Тиме се приводи крају процес који је почео 2013. године. Сада отпор Београду делује бесмислено.”

Шта се заиста дешава на Косову, очигледно, зна швајцарски новинар, па то, логично знају и сви страни обавештајци и дипломате. Засад, стрпљиво архивирају прикупљене информације и пуне Вучићев досије. Наравно, све је ближи дан у коме ће то бити објављено, макар у медијима, ако не и у оптужници. Кад до тога дође, Вучић ће им понудити жртвене јагањце. За ту улогу тренутно су најистакнутији кандидати Звонко Веселиновић и Милан Радојчић.

Иако Веселиновић важи за господара северног дела Косова, а и шире, пажљивији познаваоци његовог турбулентног односа с браћом Вучић знају да је само питање тренутка кад ће доћи до дефинитивног прекида сарадње и почетка сукоба. Кад до тога дође, Веселиновић ће сазнати последњи, прекасно за одбрану.

Са статусом контроверзног бизнисмена, Веселиновић никада неће постати опозициони лидер, али у Митровици влада уверење да браћа Вучић зазиру само од њега. У том смеру иду и спекулације које предвиђају да ће управо Веселиновић и његов кум Радојчић бити осумњичени и окривљени за атентат на Ивановића. У албанским медијима се провлачи теза да лидер Грађанске иницијативе није убијен из политичких разлога, већ због разних сумњивих послова. Тако усмерена истрага лако би могла да заврши оптужницом против Веселиновића. Ако буде ухапшен и процесуиран, моћи ће да себе сматра срећним човеком, много срећнијим него што је био, рецимо, Душан Спасојевић. То би усрећило подједнако Вучића и његове партнере Тачија и Харадинаја. Вучић би се решио непријатног сведока и потенцијалног противника, а албански лидери би добили оправдање да на север Косова пошаљу полицијске јединице и, с објашњењем да се боре против организованог криминала, преузму апсолутну власт у Митровици и осталим српским општинама.

Препреку таквом сценарију стварају, нехотице, само Американци. Инсистирањем на почетку рада специјалног суда за ратне злочине тзв. ОВК, намеравају да очисте политичку сцену од свих крвавих авети прошлости. Тај посао је тежак и компликован, али неизбежан. Кад се нађу иза браве, Вучић ће лако да прежали своје другаре Тачија и Харадинаја, али не и вољеног себе, пошто зна да се америчка акција неће завршити док се с политичке сцене из свих бивших југословенских република не почисте, како их еуфемистички називају, „лидери с мрљама”. Процес демилитаризације и декриминализације Балкана, који је већ дао резултате у Македонији, неће мимоићи Вучића.

Док албански лидери с ратним педигреом стрепе од хапшења, ни Вучићу није лако. После двогодишње истраге, америчке обавештајне службе у сарадњи с Интерполом прекинуле су балкански механизам за прање новца преко тзв. пољопривредног ПДВ-а. Систем за пљачку, налик „Агрокомерцу” Фикрета Бабе Абдића, заснивао се на отварању фиктивних фирми и лажних фактура, које су приказивале много већу трговину робом од реалне. Наплатом ПДВ-а на трговину непостојећом робом оштећени су буџети свих балканских, али и неколико европских држава, међу којима су Чешка, Мађарска и Словачка. Ланац је пукао прошле године у Македонији, падом с власти Николе Груевског. Откривено је да је у тој републици отворено неколико стотина фиктивних предузећа, која су се бавила лажирањем трговине пољопривредним производима.

Према подацима ЦИА и Интерпола, на тај начин је опрано око 30 милијарди евра годишње. Прекид тока прљавог новца утицао је и на банкрот „Агрокора” Ивице Тодорића. Ипак, САД и ЕУ нису се задовољиле само заустављањем криминалног механизма, већ захтевају да се врати новац, исисан из буџета европских држава, и да се казне организатори тог бизниса. Управо тај проблем био је главни разлог састанка Колинде Грабар-Китаровић и Александра Вучића у Загребу.

Хрватски и српски медији сусрет двоје државника искористили су за оживљавање ратних успомена и распиривање националних страсти. Као и приликом недавне посете Косову, кад је играо представу којом је хтео да створи утисак како нема никакву одговорност за убиство Оливера Ивановића, Вучић је у Хрватској обилазио српска села, делио поклоне деци и обећавао политичку и финансијску помоћ. Док су ратни ветерани протестовали, а историчари и политички аналитичари лицитирали цифрама убијених с обе стране, од Јасеновца до Вуковара, Грабар-Китаровић и Вучић су се тражили начин да реше проблеме настале пропадањем „Агрокора” и прекидом прања пара.

Узалуд су се трудили, нису успели да се договоре око тога колики део дуга коме припада и како ће да га исплате. Споразумели су се само око основне идеје да цех за пљачку не плате они који су је извели, него грађани. Такав исход преговора је очекиван, али не и задовољавајући, због чега могу да очекују нове, јаче притиске.

Александар Вучић је одговорност за прање новца кроз пољопривреду пребацио на Звонка Веселиновића и Милорада Додика, аболирајући свог брата Андреја. Посебно је незадовољан Додиком, кога сматра главним кривцем за раскринкавање система за пљачку буџета преко ПДВ-а.

– Алав је, не може да се контролише. У Бачкој је подигао десетине силоса који зврје празни, а у фактурама приказује количине по којима испада да је Војводина већи произвођач соје од Бразила. Не знам како је то мислио да сакрије од целог света, али сигуран сам да ће се то свима нама обити о главе – рекао је Вучић сарадницима, непосредно по повратку из Загреба.

Вучић нема решења за тај проблем, а неће успети да се оправда ни кад странци отворе питања спорне трговине оружјем, шверцом дроге и људи, као и осталим криминалним активностима у које су укључени челници напредњачког картела. Кад те теме дођу на дневни ред мајстори из Ленглија ће схватити колико су погрешили у процени Вучића, превиђајући чињеницу да он није део решења, него проблема. И они знају да власт квари људе. Пошто он има неограничену власт, толико је и покварен. Спреман је на све, па и на нови политички салто мортале.

Под притиском, у страху од губитка власти и слободе, Александар Вучић у сваком тренутку може да откаже послушност западним господарима. Пред бирачима би промену курса објаснио одбијањем ултиматума да призна независност Косова. Повратком на, тобож, патриотске позиције, бар на неко време обезбедио би опстанак на политичкој сцени. Истовремено, увукао би Србију у нови круг пакла. Шта га брига, не би му било први пут.

На ту могућност указују политичари који га добро познају. Вук Јеремић, председник Народне странке, јавно истиче чињеницу да је Вучић обична кукавица.

– Вучић је пун страхова, и интимних и спољних. Условљен својим кукавичлуком често је вукао ирационалне потезе, зато ме не би изненадило да у последњем тренутку одбије да изврши налоге странаца и дефинитивно призна независност Косова – рекао је Јеремић у једном интервјуу.

Много експлицитнији је Војислав Шешељ, председник СРС-а. Да би умирио радикале, незадовољне због изостанка критике Вучића, Шешељ је објаснио своју стратегију уверењем да његов политички син никад неће издати Косово.

– Вучић је слабић, лоше се сналази у кризним ситуацијама. Зато је и напустио Српску радикалну странку, страни агенти су га уплашили, па је побегао. Он је пичкица, увек побегне. То је урадио нама, урадиће и Американцима. Кад га довољно притисну, заборавиће на све што им је обећао. Шта ће тада бити с њим и како ће га казнити, не знам. Али, сигуран сам да би он сада највише волео да му дозволе да се мирно повуче, напусти политику и Србију, намести се у некој међународној организацији као оно ђубре Горан Свилановић, па да сви забораве на њега. Међутим, не иде то тако, тераће га да иде до краја, а он то не може. Добро га знам, пући ће – паметно прича Шешељ.

Јеремићу и Шешељу треба веровати, бар кад је у питању оцена Вучића као колебљиве кукавице, чија политичка стратегија се заснива на бекству од одговорности. Зато неће бити изненађење ако диктатор оде у вински подрум, нађе старе примерке радикалског билтена „Велика Србија”, па почне да цитира своје изјаве у којима је оптуживао Американце да спроводе нацистичке начине обрачуна са Србима, иако су српске тарабе на Косову и Метохији старије од њихове државе. И тада је то радио због личне користи, па не треба искључити могућност да се врати на фабричка подешавања и да се, попут сваке хуље, опет сакрије под националистички плашт. Последице таквог заокрета су познате.

Кад је изневерио Американце, Милошевић је остао сам на удару. Умро је у хашкој ћелији, напуштен од свих и свакога. Стрељаног Ђинђића његови бивши сарадници сете се само у изборним кампањама, док се надгорњавају око политичког наследства, не би ли над његовим гробом освојили понеки маркетиншки поен. У мајској ноћи 2012., кад је обавештен да је изгубио председничке изборе, Бориса Тадића су напустили сви, осим Јелене Триван. Утучени, њих двоје су у тишини распремили изборни штаб, склонили тањире и чаше, угасили светло и разишли се свако својим путем. Ни Вучић неће проћи боље. Којим год путићем да крене, чека га провалија. Ако до краја испуни обавезе које је преузео у договору са САД и ЕУ, решиће питање Косова и постаће непотребан, потрошен и подобан само за елиминацију с политичке сцене. С друге стране, ако покуша да превари газде, ући ће у битку у којој је унапред осуђен на пропаст. То и он зна, научио је на примерима својих претходника.

– Милошевић је сам креирао свој пад. После бомбардовања је, потпуно непотребно, иницирао промену Устава СР Југославије и променио изборни закон. Да је остало по старом, без проблема би добио још један председнички мандат, остао би на власти и не би имао ко да га пошаље у Хаг. Али, не, он је хтео да иде на непосредне изборе, што му је дошло главе. За разлику од многих, који тврде да се Милошевић случајно преварио јер су га наговорили партијски другови, сигуран сам да је знао у шта се упушта. Зна се како то Американци раде. Послали су му неког Џона Смита, који му је рекао да пази шта ради, син Марко воли брзу вожњу, ћерка Марија оружје, а онда лако може да дође до фаталне несреће. Да би заштитио своју децу, Милошевић је пристао на пораз. Слично је прошао и Ђинђић. Запад га је терао да хапси и у Хаг шаље српске официре и војнике, а говорило се и о оптужницама против Легије и осталих припадника „црвених беретки”. Ђинђић се једном свом куму поверио како му је Легија директно запретио да се не скрива, јер, како је рекао, неће успети да сачува Ружицу, Јовану и Луку. Зато је, верујем, Ђинђић пристао да буде лака мета, није се чувао ни после прва два неуспешна атентата – говорио је Вучић некада, још док је био радикал.

Ако се сећа тих анализа, не би било лоше да се припреми за разговор с неким својим Џоном Смитом, који би могао да га обавести да је игри дошао крај и да су већ спремне лисице за њега, бату Андру, неколико кумова и све сараднике који не пристану на статус сведока-сарадника.

Како год било, Вучић више нема начина да одуговлачи с коначним решењем. Рокови су одређени, притисци су све већи, а улог огроман. Једина нада му је усмерена на очување утицаја на северу Косова. Док то траје, глава ће му бити изнад воде. На његову жалост, у тој води има крокодила, много опаснијих од њега.

Предраг Поповић, Таблоид