Вођине воље и невоље: Сумњиво порекло, тајне женидбе, алава фамилија…

Све срећне породице личе једна на другу, свака поремећена личи на Вучићеву. Данас, кад су на врху, све изгледа идилично.

Фамилија Вучић има апсолутну власт, неограничену моћ и исти такав апетит. Отац и два сина управљају судбином свих грађана, по својој вољи располажу државним буџетом, контролишу медије, злоупотребљавају полицију и правосуђе за прогон политичких противника и заштиту својих спонзора, страхом и насиљем целу Србију држе у ванредном стању. Све је њихово, све им се може.

За успон „клана Вучић“ најзаслужнији је, наравно, породични алфа-мужјак Александар. Све што сада поседују, створено је његовим лажима и преварама. Квадратура њихових станова и кућа тек је мало мања од квадратуре гробова деце убијене НАТО бомбама, које је Алек дон Вучић призивао, бранећи свето српско Косово. Сваки пут кад седну у неку лимузину, своју или државну, под ротационим светлима привиђају им се сенке избеглица које на тракторима беже са својих вековних огњишта. Тајкуне, којима прете хапшењем ако не буду кооперативни, постројавају као некада четничке одреде које је млади радикалски јуришник упућивао на западну границу од Карлобага до Вировитице. Сваки њихов банковни рачун подвучен је крвавим трагом Алекових ратних авантура, којима је унесрећио све народе бивше Југославије, Србе највише и најтеже.

Кроз све то време, уништавајући туђе, Алек је своју породицу уздизао у небеса. Свакога ко би критиковао било који његов политички потез оптуживао је да му напада породицу, вређа родитеље, брата, а посебно жену и децу. Без икаквих моралних дилема сатанизовао је породице свих политичких противника, од Ћурувије до Шешеља, а истовремено се, лажима и најпримитивнијом патетиком, скривао иза Данила и Милице.

У „Вучићевом речнику“, мојој првој књизи о њему, написао сам да, поред Шешеља, мрзи још сам две особе: супругу Ксенију и мене. Гостујући на Б92 Вучић је сат и по кукао како сам му тиме „жестоко извређао породицу“. Текст о Вучићевим младим страначким сарадницима и њиховим пикантним склоностима, који је илустрован, између осталог, фотографијама из његовог кабинета, на којима је био и престолонаследник Данило, диктатор је патолошки представио као тврдњу да има „хомосексуални инцестуидни однос са сином“. Конзилијум психолога не би успео да утврди како је дошао до тог закључка, али нема везе, њему се, из неког болесног разлога, свидело да тако клевеће медије које нема под контролом.

Најпрљавијим лажима бранио је породичну част и углед. А, има и шта да брани. Иза пропагандних обланди којима две деценије пуни медије крије се одличан синопсис шпанске серије. Као да је Касандрина близнакиња, код Алека има свега: изнуђених бракова, ванбрачне деце, тајних развода и венчања, швалерских авантура, породичних конфликата, па чак и искрених, топлих емоција.

Сумњиво порекло

Сага о Вучићима почиње у Чипуљићу, селу поред Бугојна. Током Другог светског рата усташе су извршиле покољ над Вучићима, више од 20 чланова фамилије убијено је у Јасеновцу. Крајем 2008, у својој првој посети Хрватској откако је постао напредњак, Вучић се пред камерама ХТВ-а чудио што на списку страдалих у Јасеновцу нема ниједног имена његових рођака. Погром је преживела само његова бака, која је, трудна, побегла у Србију, где је родила Анђелка. Ту трагичну причу Алек понавља две деценије, само с малим варијацијама. Понекад помене како му је отац рођен у Београду, некад у Војводини, а најчешће у вагону.

Можда у његовим речима има и истине, иако је Љубиша Петковић, бивши потпредседник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик, у књизи „Хашке муке“ објавио битно другачије чињенице о судбини породице Вучић.

– Нико из породице Вучић није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом. Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом. Брацо има двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку – навео је Петковић, који је у својој књизи објавио и факсимил с потписом фратра Мије Филиповића, који је изјавио да су Вучићи 1941. прихватили римокатоличку веру.

Лично, баш ме брига за верска, сексуална, идеолошка и друга уверења Александра Вучића, то је његова приватна ствар. Ипак, признајем да ме не би изненадило кад би Петковићева прича била истинита. Уосталом, Вучић је на најконкретнији начин, трансформацијом из весликосрпског радикалског витеза у евро-атлантског фанатика, доказао склоност ка издаји.

Тата, мама и Фахрија

Анђелко и Ангелина Вучић, Алекови родитељи, верујем, нису криви што је он овакав. Радикали, ово мало њих што је остало верно Шешељу, данас о Анђелку, званом Бата, износе много трачева. Кажу да је увек био алав, да је на ситно али често користио предности синовљеве позиције. Не верујем. У неколико сусрета, Бата је оставио врло позитиван утисак. Тих и ненаметљив, али врло опрезан и озбиљан. Никада се није супротстављао Алековим агресивним поступцима и ставовима, али није их ни доживљавао као аксиоме. Једном приликом, пред десетак сарадника, Александар ми је детаљно описивао како је Дарко Лилић, син бившег председника Југославије, пуцао у неког дечака само зато што је носио Звездин дрес. Док је Алек громогласно вапио за осветом, макар медијском, Бата је ћутао. Јавио ми се чим сам напустио састанак. Позвао ме и рекао да се не залећем с писањем текста, није све баш тако како је Алек тврдио. Тим гестом уверио ме да је коректан човек и, још важније, да зна ко је и какав му је син.

С Ангелином, изузев поздрава, никада ни реч нисам разменио. Увек је била одмерена, отмена и, са својих скоро два метра, потпуно невидљива. Наравно, и њу је Вучић злоупотребљавао у пропагандне сврхе. У време бомбардовања, кад је у згради РТС-а убијено 16 радника, као тадашњи министар против информисања, Вучић је НАТО зликовце оптужио да су хтели да му убију маму. У једној од његових верзија тог догађаја, Ангелина је, као искусни скупштински извештач државне телевизије, те ноћи била дежурна. Имала је среће, зграду у Абердаревој напустила је пола сата пре удара ракете. Као новинар РТС-а, Ангелина није добила визу за одлазак у Немачку, па је њен син и то српској јавности приказивао као напад на породицу Вучић, на Западу озлоглашену због бескомпромисне одбране косовске колевке српства.

Вучићи нису одбранили Косово, али, успели су да ослободе неколико стотина добро паркетираног стамбеног простора у Београду. Александар је од владе, непосредно пред бомбардовање, добио стан у Ју бизнис центру, а тата и мама су неком чудном трансакцијом успели да продају станчић у блоку 45 и, за исте паре, купе неколико пута скупљу станчугу на Врачару. Рат се, очигледно, херојском клану Вучић много више исплатио него несрећницима који су побијени, обогаљени или растерани с Косова.

Вучићи, посебно Ангелина, имају још једну везу с Косовом. Односно, с Фахри Муслијуом, бившим Ангелиним колегом с Телевизије Београд. О тој теми читаоци Таблоида знају више од мене, ја сам видео само његове фотографије и, морам признати, заиста личи на Алека!

Додуше, како чујем, и Бата све више личи на свог сина. Из сенке, далеко од медија, утиче на све политичке одлуке, избор и смену министара, директора и Алекових сарадника. Можда му се власт омилила, а можда је принуђен да слуша сина, актуелног диктатора.

Браћа по матери

Не сумњам да су Бата и Ангелина имали добре намере, којима су поплочали Алеков пут до моћи и пара. Није им било лако. Александра су добили 1970, а три године касније и Андреја. Бата је радио у Народној банци Југославије, Ангелина на ТВБ. Са солидним примањима могли су да синовима омогуће безбрижно детињство. Одрастање у суровим новобеоградским блоковима улепшавали су летњим посетама завичају у Босни.

Александар је био енергично дете, али стално су га спутавале разне болести. Искомплексиран тиме што је морао да носи медицинске наочари, с једним стаклом прекривеним газом, никада се није решио потребе да се представља јачим и чвршћим него што јесте. Детињство и момачке дане улепшавао је мачо-причама о тешким физичким изазовима. У Чипуљићу је косио, мешао малтер, зидао, чак је радио и као дрвосеча. Недостајало је само да поједе кувану свињску главу, па да буде исти Тито.

Уместо свињске, често је причао легенде о својој глави.

– Док ме је мајка Ангелина дојила исклизнуо сам јој из наручја и слепоочницом ударио у шпиц фотеље. Кажу да сам био крвав до колена! Све је ухватила паника, јер су помислили да је са мном готово! Као што видите све се завршило на најбољи начин – говорио је Алек, уверен да пад на главу није оставио последице.

Проблем с главом имао је и Андреј. Прошле године, као потпредседник и ватрени навијач Црвене звезде, прослављајући један кош, скочио је из столице и главом ударио у бетонски стуб. У несвесном стању однели су га у болницу, лекари су га прегледали и закључили да је све у реду. За све Вучиће, Звезду и васколико српство испало је добро што је Андреј звекнуо главу, могао је да повреди неки витални орган.

Александар и Андреј су врло емотивно упућени један на другог. Једном врло дирљивом приликом, у ситне сате, Андреј ме позвао и питао да ли сам се те вечери чуо с Алеком.

– Не. Шта се дешава?

– Не знам. Гостовао је на Пинку, емисија се завршила пре два сата, а он још није укључио мобилни. То му се никада не дешава – рекао је Андреј.

– Не брини. Какав је, нема шансе да му се деси нешто лоше…

– Пусти то…Баш сам се забринуо…

Наравно, био сам у праву, није било разлога за бригу.

Истог карактера и морала, Алек и Андреј разликују се само по темпераменту. Док старији само глуми спремност на физичку конфронтацију, млађи Вучић у таквим ситуацијама ужива. О чему постоје полицијски и медијски извештаји. Наводно, Андреј је неколико пута учествовао у уличним тучама, најчешће с политичким противницима.

– Демократска странка је саопштила да је Андреј изашао из џипа и претукао неколико њихових активиста који су лепили плакате. Јел’ видиш како лажу? Ја им сметам, зато ми нападају породицу – помамио се Алек једно вече, док је још био радикал.

Пола сата ми је објашњавао како је његов брат диван, питом и толерантан, никада не би насрнуо на некога, да би ми онда, уз гласан смех, описао сцену из „Спорт кафеа“, где је Андреј малтретирао Срђу Поповића. Млади демократа је седео за столом с неким својим друштвом. Андреј није био лењ. Изашао је, на киоску купио чоколаду „Милку“, вратио се за свој сто, изломио је и коцкицама почео да гађа Срђу.

– Није насиље ако некога гађаш слаткишима – смејао се Алек.

Колико је пажљив према брату, доказао је на мом примеру. Андреј се оженио у лето 2009. Пошто сам одбио да идем на свадбу – не трпим Цакану и сличне народњаке – Андреј је потпуно прекинуо комуникацију са мном, а Алек ме неколико месеци, за казну, није позвао на састанак, све договоре око „Правде“ обављали смо телефоном.

Браћа функционишу као одлично уигран тандем, Алек је добар, Андреј лош пандур. Први све свакоме обећава, други изиграва строгоћу. Копирајући Скорцезеов „Кум“, за који тврди да му је омиљени филм, Александар се уживео у улогу Мајкла, а Андреју је запао лик Сонија Корлеонеа. У том ротору својевремено се нашао и Брана Црнчевић. Љут што му је отказана сарадња у „Правди“, од Алека је тражио огромну отпремнину. Добио је Алеково обећање. И Андрејево одбијање.

– Какви су то играчи! – шокирао се Црнчевић. – Знам им родитеље, фини људи. А њих двојица… Они су доказ да и природа некад узме генерацију-две да се одмори…

Од удара „клана Вучић“ данас немају времена да се одморе многи грађани Србији, поготово богатији.

Тајне женидбе и разводи

Александар Вучић се први пут оженио 1997. године. Није хтео, али морао је. Као прави радикал није користио западњачке антисрпске изуме попут „Дурекса“, па је Ксенија Јанковић, једна од новинарки око којих је облетао, остала у другом стању.

– Ако хоћеш да се озбиљно бавиш политиком, не смеш да имаш ванбрачну децу. Ожени се, издржи у браку колико можеш, а онда, ако не иде, разведи се – поучио га је Војислав Шешељ.

Ксенијину просидбу би Алек лако одбио, али како Шешељу да каже – не!?

Свадба је, далеко од медија, одржана у Новом Саду. Млада са стомаком, а младожења с мучнином у стомаку. Не само због венчања, него и због кајгане. Са специфичним херцеговачким смислом за хумор, Шешељ је Вучића натерао да поједе кајгану од 30 јаја, као што је обичај на четничким свадбама. Вучић је издржао до 16. Кад му се смучило, појурио је у тоалет, али јаја су била бржа, ето их преко рузмарина и три броја превеликог сакоа.

Неколико месеци касније Вучићи су добили престолонаследника Данила. Срећа се осмехнула Алеку. После сина, добио је министарски мандат и оно њему најлепше и најпрофитабилније – рат. Док су други гинули, он се пресељавао из подстанарске гарсоњере у нови, луксузни стан.

После бомбардовања, народ је револуцијом збацио с власти црно-црвену коалицију, али Вучић је задржао посланички имунитет и „огњиште“. У њему је 2002. године организовао прославу рођења принцезе Милице.

У то време уређивао сам дневни лист „Национал“ у коме сам објављивао и Вучићеву колумну. Једне вечери он ме позвао да хитно дођем у „Црвенкапу“, стиже и Шешељ, који хоће нешто да са мном разговара. Кад сам тамо стигао, заиста сам затекао Шешеља. И гомилу других радикала. Неки су имали хармонике и гусле, а Петар Јојић пиштољ, из кога је, кроз прозор, али отворен, испалио пар метака-нека комшије знају да се слави у кући часних Вучића. Шешељ је, за неверовати, одлично отпевао две-три четничке песме, а срећни тата је, да би доказао великосрпску доследност и пркос окупатору, с поносом објавио да је ћерки дао име Милица, у спомен на Милицу Ракић, трогодишњу жртву НАТО зликоваца.

Временом, Данило и Милица постали су значајни фактори у Вучићевим изборним кампањама. Незаинтересован за закон о спречавању злоупотребе деце у политичке сврхе, Вучић је сина и ћерку максимално експлоатисао у медијима, покушавајући да се представи као узоран отац, па и муж.

– Још се сећам када сам своје дете држао први пут. Он мајушан, а ја огроман. И знате да нема назад, да сте сада одговорни за један мали живот. Милица се родила 2002. и она је татина принцеза, шефица. Њој је све дозвољено. Данилово рођење је променило мој живот, али је Мица унела нешто посебно. Не дај боже да се неко лоше изражава о некој жени у мом друштву, одмах скочим и питам га, имаш ли ти мајку, сестру, ћерку… – тврдио је Вучић у интервјуима.

И, заиста, у његовом друштву само он се лоше изражавао о женама. Најчешће о својој. Неколико пута сам био сведок његових агресивних испада према Ксенији.

– Вучићу, немој тако да се понашаш. Немој макар преда мном. Ако она хоће да то трпи, нека трпи, ја нећу – једном сам прекинуо такву сцену и кренуо из њиховог стана.

– Брате, не знаш ти шта ми је она направила – рекао ми је, пратећи ме кроз ходник.

Знам на шта је мислио, али то није битно. Ни Ксенију нисам сматрао ништа бољом особом од Александра, али с њом сам имао коректан однос. Нисам се обазирао на трачеве које ни овом приликом нећу да цитирам. Њихов живот – њихова ствар. Ипак, због природе посла, био сам принуђен да посредно учествујем у том хаосу.

– На прославу годишњице „Правде“ доћи ћу са Ксенијом, реци фоторепортерима да и њу снимају, али немој да у новинама објавиш њене слике – рекао би и натоварио ми на леђа свој приватни терет.

Кад је магазин „Свет“ објавио вест о Вучићевој романси с једном телевизијском водитељком, он је, у присуству Ксеније, одржао бучан монолог:

– Ето на шта је спреман Тадић. Како га није срамота? Он да пушта приче о туђим швалеркама, он који има и ванбрачну децу… Мени не може да нађе ништа друго, ништа нисам украо, ништа отео… Зато сад пласира причу да се швалеришем с том девојком. Да, па шта? Да, волим је и какве то везе има!?

Ксенија је то мирно саслушала, а сутрадан је дала интервју „Пресу“ с насловом: „Неће ме Борис Тадић разводити од Александра“.

Била је у праву. Није Тадић, развела ју је Тамара Ђукановић. Можда ни она то не би хтела или не би могла да уради, да није остала трудна. Из истог разлога, Вучић је опет приморан на женидбу. С неограниченом моћи, организовао је експресни развод и нову тајну свадбу.

Шта о томе мисли, Ксенија је објавила на Твитеру. У медијима није ни могла, сви су поштовали патолошки захтев мрачног младожење да све остане у домену мистерије. Тек неколико месеци касније, преко свог билтена „Информер“, обавестио је јавност да се оженио и показао како изгледа нова привремена газдарица Србије. Преко интернет портала „Блица“ и „Курира“ пласирао је информацију да му је три дана пре рођења умрла ћерка Нева. На друштвеним мрежама многи су изражавали саучешће породици Вучић.

Политички некоректан, ја сам изразио саучешће породицама свих бивших и будућих жртава Вучићевих политичких авантура. С Вучићима на власти, грађани Србије ионако имају само једну једину могућност – да буду таоци њихове похлепе, лажи и превара.

Предраг Поповић

Таблоид