Вођини специјалитети: пљачка, лажи, сплетке и медијска сатанизација пријатеља, кумова и свих који су му помогли да освоји власт

Самозвани вођа, Александар Вучић, на власт је дошао лажима и преварама, уништавајући судбине свих око себе. Без обзира на трагичне последице његових приватних и политичких егзибиција, Србија ће имати обавезу да му, чим ово лудило прође, обезбеди фер и поштено суђење, као и коректан третман у одговарајућој установи затвореног типа, где му је место. О његовој краткој, али разарајућој владавини, пише Предраг Поповић, бивши уредник дневног Национала и дугогодишњи уредник Правде.

Уместо здравог разума и моралних принципа, Александар Вучић, у покушајима да испуни своје политичке и лукративне амбиције, примењује само два начела: 1. Добар непријатељ је само мртав непријатељ; и 2. Непријатељи су сви који му засметају приликом остварења личних интереса.

Немилосрдан и агресиван, Вучић већ више од 20 година уништава туђе судбине. И не бира жртве, једнако жестоко удара по сарадницима, партијским колегама, политичким противницима, неподобним новинарима…Лажима, сплеткама и медијском сатанизацијом наноси штету свима око себе, секретарицама и шоферима исто као и највишим страначким и државним функционерима. Такође, не признаје минуле заслуге, с истом бруталношћу напада кумове, пријатеље и све који су му на разне начине помагали, као и трајне и непомирљиве противнике.

Током каријере променио је све што се може променити, доследан је само у бескрупулозној одбрани својих интереса. Како се, непосредно по уласку у политику, борио за позиције у страначкој хијерархији, тако и данас, кад је апсолутни владар Србије, обрачунава са сваким у кога посумња да му представља препреку на путу ка неком циљу.

Бојкот свадбе Маје Гојковић

На бескрајном списку Вучићевих жртви, међу првима се нашао Драшко Марковић. Њих двојица су се у исто време учланили у Српску радикалну странку. Сличних карактеристика – млади, модерни, рођени Београђани… – обојица су имали подршку Војислава Шешеља. За разлику од Вучића, Марковић је имао занимљив политички педигре. Његов отац Мирко био је истакнути предратни интелектуалац, један од оснивача Комунистичке партије Црне Горе, а непоколебљиву веру у исправност стаљинизма платио је дугогодишњом робијом на Голом отоку. Поштујући идеолошку и моралну доследност др Мирка Марковића, Шешељ је младом Драшку отворио врата високе политике, поверио му руковођење Општинским одбором Савски венац, и промовисао га у идола радикалске омладине. Као посланик у парламенту СР Југославије, Марковић је постао медијска звезда кад је, поступајући по Шешељевом наређењу, полио водом Радомана Божовића и изазвао скандал који је имао и судски епилог. Иако је доказао верност и спремност да беспоговорно испуњава жеље страначког вође, Драшко није имао шансе у борби за престиж с Вучићем.

Предаторским инстинктом Вучић је осетио да ће му шансе за успон бити веће ако уништи ривала. Стрпљиво и пажљиво, како то обично ради, Шешељу је пласирао разне лажи и полуистине о Марковићу. „Драшко је одличан момак, штета што је повезан с мафијом”, говорио је Вучић, оптужујући ривала да је сарадник Јована Симендића Сименде, једног од истакнутијих жестоких момака с београдског асфалта. Онако успут и случајно, Вучић је шефу поменуо како је Марковић осуђиван за препродају украденог цемента и ко зна чега све још. Шаптачка диверзија уродила је плодом кад је процурео трач да је Марковић за себе задржао 10.000 марака које је, наводно, неки бизнисмен донирао Српској радикалној странци. Да се не би дизала медијска бука, Шешељ је Марковића склонио из врха партије и удомио га у Привредној комори Србије. Вучић је касније опростио Марковићу што му је уништио каријеру, па га и сада протежира. Као кандидат Српске напредне странке Драшко Марковић је именован на место директора Дирекције за људске ресурсе Телекома.

Временом, Вучићеви апетити су расли, све храбрије је сплеткарио против најближих Шешељевих сарадника. Омиљена, лака и погодна мета била му је и Маја Гојковић. С потпуно ирационалним мотивима, чисто да јој напакости, Вучић је крајем августа 1993. године саботирао Мајину свадбу. Кад су медији најавили венчање потпредседнице СРС-а и младог и неафирмисаног сликара и појца у црквеном хору Игора Влаисављевића, Вучић се ангажовао да им поквари расположење. Као „анонимни и одлично обавештени извор” пласирао је пикантне трачеве о томе како се Маја заправо забавља са радикалским послаником и познатим телевизијским водитељем Милорадом Црњанином.

Узалуд је млада причала како ће организовати спектакуларну свечаност на новосадском Тргу слободе и гала гозбу на Рибарском острву, коју ће увеличати Војислав Шешељ и комплетан врх СРС-а. Захваљујући Вучићевој диверзији хепенинг је пропао. Уз изјаве да би „било лепо да сви будемо уз Мају”, Вучић је подло сугерисао да постоји проблем само у томе што ће се тамо појавити „фашиста” Драгош Калајић и његова женска верзија Исидора Бјелица, која је требало да буде Мајина кума.

На крају, на свадби није било водећих радикала, чак је и Милорад Мирчић, потпредседник СРС и тадашњи градоначелник Новог Сада, за новине изјављивао да на венчање није дошао као страначки колега него искључиво као „пријатељ”.

Ако је толико енергије и концентрације уложио у креирање сплетке од које није имао никакве конкретне користи, изузев продубљења јаза између Шешеља и Гојковићке, може само да се замисли колико се Вучић ангажовао на подривању њених политичких позиција. Оговарао ју је где год је, и колико год је могао, посебно после Шешељевог одласка у Хаг. Материјала је имао у огромним количинама.

Новосадски бизнисмен Илија Девић приватизовао је новосадско предузеће Ауто-транспорт Војводина и уложио више од 30 милиона евра у изградњу нове аутобуске станице у Новом Саду. С представницима тадашње градске власти, Мајом Гојовић и Игором Мировићем, Девић је успешно сарађивао на изради пројекта и обезбеђивању свих потребних дозвола. Свих, осим последње, којом је требало да се саобраћај преусмери са старе на нову, његову, аутобуску станицу. Суочен с огромним губицима, Девић је на све стране, од новосадских, покрајинских и републичких власти тражио да се поштује уговор и да му се омогући да ради. У време док је Девић штрајковао пред зградом владе Србије у Београду, Вучић је, анонимно, информисао медије о „прљавим пословима” Маје Гојковић, оптужујући је да рекетира Девића, злоупотребљава положај и наноси штету радикалима. Успео је, изазвао је дефинитивни разлаз Шешеља и Гојковићке и њен одлазак из СРС-а.

На исти начин подривао је и Томислава Николића. С једне стране, охрабривао је Николића да се супротстави Шешељу. Тврдио је да Шешељ намерно саботира његове председничке кампање, одбија потенцијалне коалиционе партнере и квари му сарадњу с тајкунима. У супротном смеру, Шешеља је обавештавао о Николићевој „издајничкој” блискости с Борисом Тадићем, бројној ергели скупих аутомобила, изградњи велелепног бајчетинског „чардака ни на небу ни на земљи” и викендица на Сави, као и куповини неколико луксузних станова у Београду.

Епилог је познат. Вучић је искористио Николићев изборни успех, захваљујући коме је дошао у позицију да с Ивицом Дачићем формира власт. Свог новог политичког оца изгурао је из СНС-а, политички га маргинализовао и изложио удару режимских медија. Упоредо с пакленом кампањом против Николића, Вучић чисти СНС од његових кадрова. И, мора се признати, то ради на генијалан начин.

Кад су делили Србију као властити ратни плен, Вучић је неке значајне и богате градове препустио Николићу. Знао је да он нема кадрове који могу да успешно воде те феуде. Време је показало да је Вучић у праву. Незадовољни грађани, свих политичких опција, покренули су акције за смену Николићевих фаворита. У неким градовима, попут Вршца и Ужица, против напредњачких власти протестују чак и локални одбори СНС-а. Као прави мајстор манипулације, Вучић на преговоре с огорченим страначким колегама шаље Радомира Николића. На тај начин ствара привид да се не меша у сукобе у Томином рејону, а заправо још више иритира локалне бунџије, продубљује раскол и припрема се да после следећих избора преотме комплетну власт и у тим општинама.

Све комотнији, Вучић опуштено и јавно дезавуише Николића. У државне медије припушта Шешеља само да би вређао и клеветао Тому и Драгицу, а онда, да би сви схватили позадину игре, и сам Вучић износи тврдње како је Шешељ најозбиљнији опозиционар. Наравно, све то су само најаве пакла кроз који ће Николић проћи ако се усуди да се супротстави Вучићу.

Савез с мафијашима и лопужама

Медијску харангу, креирану у Вучићевој лабораторији заблуда, већ су прошли многи његови политички противници. Имитирајући Шешеља, још као млади јуришник, Вучић се обрушавао на све и свакога.

Слободана Милошевића, нарочито после пропасти Крајине, јавно је називао усташом и највећим издајником у српској историји. Горљиво му је предлагао да следи пример својих родитеља, па да се убије и прекрати муке и себи и Србији.

Зорану Ђинђићу је, на опроштајном митингу пред Шешељев одлазак у Хаг, претио је да ће га „истребити као губу из торине”. И кад је „истребљен”, Ђинђић је остао мета најпрљавијих Вучићевих оптужби. Не само што је организовао прелепљивање уличних табли са Ђинђићевим именом, него је медијима дотурао информације о спорној оставинској расправи и непостојећем тестаменту убијеног премијера. Промовисао је Шешељеве књиге о Ђинђићу – шефу мафије и хвалио патриоте из „Црвених беретки”.

Због извињења Хрватима за злочине које су починили Срби, Вучић је за Бориса Тадића тврдио да је „психопата” и „усташа”. У великосрпском заносу, пласирао је „поуздане информације” да Борисова мајка Невенка Кићановић заправо потиче из познате усташке породице и да је њен ујак Јуре Францетић био командант злогласне „Црне Легије”. Поред националне, Вучић је преиспитивао и сексуалну подобност тадашњег председника Србије. Не марећи за логику, истовремено је тврдио да је Тадић хомосексуалац и да има две ванбрачне ћерке, наравно с две различите швалерке. Такође, Вучићевом заслугом у јавност су, прво Александар Тијанић а затим и Владимир Поповић, пуштали трач о томе да је Тадић превремене председничке изборе 2012. расписао на наговор једне врачаре.

Бољи третман није имао ни Драган Ђилас. Вучић га је трпео док је морао. Кад су се односи променили, доласком напредњака на власт, уследила је освета. Кампања коју су предводили Пинк, „Курир” и „Информер” отерала је Ђиласа из политике. Од затвора, наводно, извукао се захваљујући вишемилионском откупу господареве милости.

Жестину Вучићевог беса осетили су и многи његови бивши противници који су се временом трансформисали у сараднике, савезнике и спонзоре.

Станко Суботић Цане, кога је радикалски генерални секретар, својевремено оптуживао да је „краљ дуванске мафије” и наручилац убиства полицијског генерала Радована Стојичића Баџе, опаметио се 2007. године, док се налазио у бекству од закона. Уместо Интерпола, преко заједничког пријатеља Николе Петровића, нашао га је Вучић. Сарадња се исплатила, посебно Суботићу.

Доласком на власт, Вучић је повукао потерницу и омогућио Цанету да на слободи сачека да судски поступак оде у застаревање. Ипак, Цане није остављен на миру. Апелациони суд у Београду, у већу у којем је и Вучићев трабант Душко Миленковић, председник суда, и судија Милена Рашић, која га је претходно осудила на шест година затвора, отворило је главни претрес, што указује а ће ослобађајућа пресуда бити преиначена, и Суботић поново бити осуђен. Ако не плати изнова тешку глобу. Цане је свестан тога и због болести одуговали поступак.

Вучић је за Цанета тврдио да је шеф мафије која шверцује дуван и дрогу и убија по Србији. Према Мирославу Мишковићу, Милану Беку, Предрагу Ранковићу Пецонију и осталим тајкунима био је нежнији, њих је оптуживао само за пљачкашке приватизације и корупцију. Више од 15 година је вербалним рафалима решетао и Богољуба Карића.

– Карић је најобичнија лопужа, краде све што стигне. Лично сам отишао у полицију и пријавио га. У овој држави неће бити среће док Карић не заврши иза решетака. Ја сам једини човек у Србији који сме да то каже за Богољуба Карића – тврдио је Вучић.

Тај цитат је користио и приликом самохвалисавих напада на Мишковића и Драгослава Космајца. Томислав Николић је јавно признао да је странка позајмљивала новац од Мишковића, а постоје и гласине да је Космајац финансијски помогао кампању СНС-а пред изборе 2012. године. Обојица су провучени кроз Вучићево медијско блато, ухапшени, процесуирани и пуштени на слободу.

Бруталан обрачун с истином

Каријера Александра Вучића обележена је многим прљавим траговима, а најкрвавији међу њима вуче према Славку Ћурувији. Против новинара и власника „Дневног телеграфа” водио је полицијску, правосудну и медијску хајку кад је први пут био на власти. Сад, кад је неупоредиво моћнији, на сличан начин прогони све који му се супротставе.

После Зорана Живковића, председника Нове странке, и Николе Сандуловића, лидера републиканаца, на удару диктатора нашао се Саша Јанковић, први српски Омбудсман. Сатанизацију заштитника грађана Вучић је почео примитивним клеветама о томе како је Јанковић обични пијанац. Пошто није успео да га заплаши, употребио је своје најжешће оруђе – Пинк и „Информер”, преко којих је конструисао аферу у којој је Јанковић „посредно” осумњичен да је 1993. године убио свог пријатеља Предрага Гојковића. Дозирано, детаљ по детаљ, јавност је данима обавештавана о „самоубиству које то није” како би се компромитовао човек који је покушао да открије истину о тучи жандарма и Андреја Вучића, као и о спорним околностима хеликоптерског удеса у коме је седморо људи изгубило животе.

Полиција је објавила сва сазнања из истраге несреће која се пре 22 године догодила у Јанковићевом стану. И треба. Нека се истина сазна, грађани на то имају праву. Баш као што имају право да знају све детаље из истраге саобраћајне несреће у којој је Александар Митровић, син власника ТВ Пинк, у јулу 2013. убио седамнаестогодишњу Андреју Бојанић. Не би било лоше ни кад би се до краја разоткриле околности у којима је у хотелу „Хајат”, средином децембра 2014, умрла Ива Бодружић, љубавница Жељка Митровића.

Почетком деведесетих није само Јанковић држао оружје. Много агресивније, с пушком је Александар Вучић јуришао на сарајевском Јеврејском гробљу, као добровољац у четничкој јединици војводе Славка Алексића. Постоје и документи и сведоци Вучићевих ратних авантура, али о њима режимска полицијско-медијска машинерија ћути, пошто је заузета прогоном неподобног Саше Јанковића.

Уништавајући противнике, једног по једног, Александар Вучић покушава да утврди диктатуру. Његовој тиранији изложени су сви грађани Србије. Хорде напредњачких батинаша пребијају политичке противнике, прете и деци оних који пружају отпор режимској патологији, хапсе и прогоне.

Због опозиционе уређивачке политике хајци је изложен и магазин „Таблоид”. Притиском на штампарије и дистрибутерске куће онемогућава се нормално пословање издавача и рад редакције. Свестан да уреднике, новинаре и сараднике „Таблоида” не може ни да подмити ни да застраши, Вучић предузима све како би уништио ове новине и тиме спречио ширење истине о његовој диктатури која ће Србију неминовно увести у катастрофу.

До свега што тренутно има – власти, моћи, пара… – Александар Вучић је дошао лажима и преварама, уништавајући судбине свих око себе. Без обзира на трагичне последице његових приватних и политичких егзибиција, Србија ће имати обавезу да му, чим ово лудило прође, обезбеди фер и поштено суђење, као и коректан третман у одговарајућој установи затвореног типа, где му је место.

Предраг Поповић, Таблоид

КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА „ИСТИНА О ВУЧИЋУ” НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702